Да ли су грађани САД само обични људи, или имамо неки посебан статус? Да ли су Сједињене Државе једна држава међу многима или нација јединствена у историји?
Укратко: јесмо ли ми грешници или свеци?
То питање се суочава са оним што ми се чини као контрадикторност у срцу заједничког политичког става међу конзервативним евангелистичким хришћанима у Сједињеним Државама данас.
Људи са евангелистичким наклоностима нас стално подсећају да нико није без греха, да сви треба да се спасемо кроз Исуса Христа. Из овог гледишта, сви људи су способни за неуспех, и може се очекивати да ће пропасти, у покушају да живе у складу са стандардима постављеним у Светом писму. Током кампање 2000, Џорџ Буш је признао да има „много несавршености као и било ко други“ и да „ако верујете да смо сви грешници – за разлику од тога да сте ви грешник, а ја нисам – онда мислим да помаже ти, барем мени.”
У исто време, чини се да многи од ових истих људи верују да Сједињене Државе не могу учинити ништа лоше у свету, обично називајући Сједињене Државе „највећом нацијом на свету“, као што је председник учинио у свом говору о прихватању у септембру на Републиканској скупштини. конвенција. Раније те године, Буш је тврдио да ћемо у такозваном рату против тероризма „успети због тога што јесмо — јер чак и када је тешко, Американци увек раде оно што је исправно“.
Дакле, као појединци смо сви грешници, али колективно као нација смо највећи? Сви ми треба да будемо спасени од наших неизбежних неуспеха, али када се окупимо као нација, увек радимо праву ствар? Није јасно како се појединачни грешници у земљи могу удружити да би створили светачку нацију.
Да будем јасан: делим уверење да је грех неизбежан, иако сам као секуларна особа склон да говорим о људским слабостима и грешкама, а не о греху. Такође бих тврдио да што више моћи (а самим тим и веће способности да нанесе штету) особа има, ти греси постају опаснији.
Исто тако верујем и о нацијама. Треба очекивати неуспех руководства било које нације, а посебно треба да будемо забринути због неуспеха најмоћнијих земаља које могу да направе највећу штету.
И, као што пре свега треба да гледамо да исправимо сопствене грехе као појединци, као грађани треба да будемо одговорни за критику сопствене земље, посебно када живимо у најмоћнијој земљи на свету.
Да бисмо испунили те моралне одговорности, морамо да добијемо — као што наслов одличног документарног филма на ту тему сугерише — „Изван добра и зла“ (хттп://меф.тв). Тиме не мислим да треба да напустимо концепте добра и зла, који нам могу помоћи док се боримо да разумемо људско стање. Али морамо превазићи уобичајени политички дискурс у овој земљи који комплексна политичка питања конструише на цртани начин, са поједностављеним појмовима добрих и лоших момака.
Није да на свету нема лоших момака. Сигурно су они који су срушили куле Светског трговинског центра били лоши момци. Али да ли амерички политички лидери — који рутински лажу и изврћу да би створили климу страха да би оправдали рат (било да се ради о демократским лидерима током Вијетнамског рата или републиканцима данас), а затим одобравају употребу војне тактике која убија велики број цивила — заиста добри момци? Можемо ли размишљати даље од две категорије?
Оквир добрих/лоших момака није адекватан да разуме разлоге због којих нације иду у рат, надметање за економску доминацију или борбу за критичне природне ресурсе. Тај оквир је начин да се избегне, а не продуби разумевање греха — злочина других и злочина које чинимо. То је морално лењо.
Ако наставимо да дозвољавамо политичарима (и маркетиншким гуруима који продају политичаре) да се извуку са таквим оквирима и језиком, поткопавамо могућност смислене дискусије, а самим тим и могућност праве демократије. И то би заиста био грех.
Роберт Јенсен — професор новинарства на Универзитету Тексас у Аустину и члан одбора Треће обале активистичког ресурсног центра (хттп://тхирдцоастацтивист.орг/) — је аутор књиге „Грађани империје: борба да тражимо нашу хуманост ” и „Писање неслагања: преношење радикалних идеја са маргине на мејнстрим.” До њега се може доћи на [емаил заштићен].