Извор: Хааретз
Требало би да будемо захвални што назив „апартхејд“, који означава израелски режим између реке и мора, постаје све чешћи и легитимнији, чак и модеран. Али као и свака мода, и овде постоји проблем. Није са самом дефиницијом, већ са оним што је изостављено из ње.
Проблем је у томе што је у свом жару говора о апартхејду, његова динамична, активна и опасна димензија – колонијализам јеврејских насељеника – отупило се и отупило. Према идеологији и политици колонијализма јеврејских насељеника, Палестинци су сувишни. Укратко, могуће је, вриједно и пожељно живјети без тога Палестинци у овој земљи између реке и мора. Њихово постојање овде је условно, зависи од наших жеља и наше добре воље – питање времена.
Идеологија „сувишности“ је отров који се посебно шири када је процес насељеничког колонијализма на врхунцу. А таква је тренутно ситуација на Западној обали (укључујући источни Јерусалим.) Илузија да ће Израел зауставити предузеће за насељавање разбијена је чак и пре него што се мастило осушило на споразумима из Осла.
Став о сувишности Другог је у основи војних наређења и активности Цивилне администрације и Јерусалимске општине – као што је спречавање изградње, рушење домова и протеривање палестинских становника у пренасељена насеља и енклаве. Објашњава насиље досељеника и лакоћу са којом наши војници и полицајци убијају Палестинце, као и контекст у којем посланик верског ционизма Безалел Смотрич односи према палестинским члановима Кнесета као „за сада грађанима“.
Колонијализам насељеника је континуирани процес отимања земље, искривљавања историјских граница, њиховог преобликовања и потом протеривања аутохтоних народа. Апартхејд какав смо познавали у Јужној Африци био је каснија, напредна фаза колонијализма насељеника који су предводили Холандија, Британија и Португал, а након тога грађани других европских нација.
У ствари, инхерентна термину „одвајање“ је чињеница да различите групе људи живе у једном оквиру – под контролом једног главног центра моћи. „Раздвајање“ Лабуристичке партије и њеног потомства (Кахол Лаван и њему слични) које толико воле да машу – са њиховим карактеристичним недостатком свести о његовом инкриминишућем значењу на афричком језику (апартхејд) – не представља признање права на самоопредељење за Палестинци, већ убрзање стварања палестинских енклава и ограничене самоуправе унутар простора који Израел контролише
Колонијализам насељеника је континуирани процес отимања земље, искривљавања историјских граница, њиховог преобликовања и потом протеривања аутохтоних народа. Тхе апартхејда какав смо познавали у Јужној Африци била је каснија, напредна фаза колонијализма насељеника на челу са Холандијом, Британијом и Португалом, а након тога и грађани других европских народа.
У ствари, инхерентна термину „одвајање“ је чињеница да различите групе људи живе у једном оквиру – под контролом једног главног центра моћи. „Раздвајање“ Лабуристичке партије и њеног потомства (Кахол Лаван и њему слични) које толико воле да машу – са њиховим карактеристичним недостатком свести о његовом инкриминишућем значењу на афричком језику (апартхејд) – не представља признање права на самоопредељење за Палестинаца, већ убрзање стварања палестинских енклава и ограничене самоуправе унутар простора који Израел контролише.
Институционализовани апартхејд учвршћује дискриминацију између победничких досељеника и поражених колонизованих народа – путем законодавства, јасних географских подела и оцртавања коначних граница – уз одржавање одређене стабилности у односима између супериорног и инфериорног. Без обзира на то, исељавање аутохтоних становника са њихових земаља никада није потпуно престало, ни у Јужној Африци, ни у другим режимима беле превласти успостављеним у земљама и континентима које су Европљани освојили и населили у последњим вековима, међу којима су Аустралија, Нови Зеланд, Канада, Бразил, САД итд.
У апартхејду, инфериорни староседеоци и победнички супериорни досељеници живе заједно под једним кровом. Ради одрживости, режиму су потребни преживели урођеници да остану живи. Максимално су експлоатисани, њихови животи су јефтини, прст на обарачу који их убија је лак. Али они су неопходни. Они се броје. Међутим, у ранијој фази, колонизацији насељеника – која има за циљ да преузме сву земљу – првобитни становници, који су приморани у стање инфериорности, постају сувишни. Без њих је могуће и исплативо, па чак и пожељно живети (а њихово одсуство надокнадити довођењем робова и друге јефтине радне снаге из других земаља).
Ова идеологија сувишности читавог народа – или великих група инфериорних људи – троши и разбија и замењује сваку вредност људске једнакости која може постојати у култури народа освајача. Што је јача димензија колонијализма који прождире земљу, то се инфериорни више сматрају сувишним у очима надређених. Што је колонијалистичка компонента свежија и живахнија, то ће супериорнији људи – у нашем случају јеврејски народ, јао прстима који ово морају да напишу – подржавати нестанак осталих. Зато је десно крило трансфериста тако снажно у израелским насељима.
Постојање израелско-јеврејског апартхејда изнето је у два текста објављена ове године од Б'Тселем организација за људска права и Хуман Ригхтс Ватцх. Ове групе, међутим, нису биле прве које су назвали чудовиште његовим именом. Пре њих су били сами Палестинци, наравно – кроз активности БДС (бојкот, дезинвестирање и санкције), друштвене мреже или извештаје НВО. Нажалост, и очекивано, тек када је Б'Тселем објавио свој став, почела је широка међународна расправа о овој теми. Јер ово је једна од карактеристика расистичког, етничког и класног раслојавања у целом свету: дефиниције и описи стварности у којој постоје подређени и инфериорни (жене, мањине, мигранти, радници итд.) морају добити хегемонизам. и академски печат одобрења да се прихвати као исправан.
Ова два извештаја се односе на инжињеринг географског простора и непријатељско јеврејско преузимање палестинских земаља. Али у време када дефиниција израелског режима као апартхејда постаје укорењена у међународном дискурсу, елемент „сувишности“ Палестинаца постаје замагљен. Замагљена је и разлика између типова апартхејда који живе под једним кровом: Унутар израелских граница из 1948. године, апартхејд је зрелији и консолидовани. Палестинци су инфериорни, али су и грађани који се рачунају у статистици. На окупираним територијама из 1967. године, процес депилације и насељавања је још увек у току, у пуној снази. Палестински староседеоци тамо су много више изложени опасности тихог и масовног протеривања оличеној у идеологији „сувишности“, коју шире досељеници и покрети насељавања.
[Амира Хасс је једина јеврејска израелска новинарка која је живела међу Палестинцима у Гази и Рамали од 1993. Она сматра да је то неопходно колико и „покривање Британије из Лондона, а Француске из Париза“. Њени извештаји за израелски дневник Ха'арец, за које каже да „не могу бити објективни, као што свако извештавање о недељу не може бити објективно“, придобили су њене непријатеље у свим логорима.
Присиљена од стране Хамаса да напусти Газу раније него што је планирано, 2008. године (иако јој је било дозвољено да се врати два месеца касније), два пута је притворена у Израелу (2008. и 2009.) због уласка у Газу без дозволе и боравка у „непријатељском ентитету“. 2013. Савет Јеше (досељеника у „Јудеји, Самарији и Гази“) оптужио ју је за подстицање на насиље јер је написала да Палестинци имају право на отпор и да имају разлога за бацање камења.
Добила је награду Репортерс Витхоут Бордерс/ФНАЦ 2009. за своје независно и отворено новинарство, а посебно за квалитет њеног извештавања за Ха'арец током и непосредно након израелске операције ливеног олова у офанзиви на појас Газе у децембру 2008. и јануару 2009. Примајући награду, рекла је: „Бити независни новинар није тако тешко у Израелу, али да би ова независност била стварна и делотворна потребна су два услова. Новине спремне за објављивање чланака и читалаца. Имао сам срећу да имам новине, Ха'аретз, спремне за објављивање, и подршку мојих уредника, посебно уредника вести. Али израелским читаоцима је тешко да прихвате другачију верзију догађаја од онога што власти нуде.”]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити