Зашто су недавне оцене одобравања спољне политике америчког председника Барака Обаме суморне, пита се један стручњак, када он ради оно што већина Американаца воли да ради?
Његов одговор: „Не поносе се тиме, нити су му захвални што им је дао оно што желе.” И додаје: „Пратити вођу до тријумфа инспирише лојалност, захвалност и наклоност. Праћење вође у повлачењу не изазива такве емоције.”
Овде се мисли на Обамин став о Украјини и Сирији, два места где два од три Американца сматрају да њихова земља не би требало да интервенише војно. Две трећине такође верује да САД не би требало да наоружава Украјинце.
Амерички председник је прошле недеље изразио ово гледиште у два одвојена наврата и истакао ограничења војних средстава за постизање потребних циљева у Сирији или Украјини.
обама инсистирао: „Сједињене Државе нису могле да зауставе хуманитарну кризу Сирија војним ударима“. Он је додао: „Није да није вредно тога. После деценије рата, знате, Сједињене Државе имају границе.”
А председник је одбацио војни одговор на потезе Русије, предлажући уместо тога да су притисак и дипломатија пут напред у спору око Крима: „Нећемо ићи на војну екскурзију у Украјину.
И касније је додао: „Сада није време за буку… ситуација у Украјини, као и кризе у многим деловима света, нема лаке одговоре нити војно решење.
Па шта је срамотно у овим отрежњујућим изјавама? Да ли су Американци незахвални или скандализовани због тога што их повезују са равнодушношћу? Да ли они – некако дубоко у себи – више воле да бомбардују Сирију и Крим, упркос беди сличних искустава током деценије рата у Ираку и Авганистану? Да ли би били поносни што је њихов вођа бомбардовао или окупирао више нација – заиста?
Кратак одговор је: Не, не би.
Постоји више од неколико разлога за неслагање између високог рејтинга Американаца за председникову политику и ниског рејтинга за његово управљање овим политикама.
Парадокс није у јавном мњењу; лежи са својим вратарима.
Инжењерска обмана
Стручњаци спољнополитичког естаблишмента континуирано трују јавно мњење и засипају јавни пејзаж глупостима о божанској мисији САД у свету.
Као одговор на Обамину прилично умерену изјаву: „Сједињене Државе не гледају на Европу као на бојно поље између Истока и Запада, нити на ситуацију у Украјини гледамо као на игру са нултом сумом“, тврди самозадовољни стручњак из Вашингтона: „Тако је сентимента које очекујете од такмичарке за Мис Америке замољену да наведе своју најдражу жељу, а не од лидера слободног света који објашњава своју спољну политику.
А када председник износи донекле скроман, трезвенији план него што је то био његов непромишљени претходник; онај који пажљиво гледа како би САД могле да испуне своје глобалне одговорности и циљеве, он се сматра слабим и његова визија “анемична” – укључујући и самопромотивне умерене.
И док америчка администрација одмерава своје опције према Москви, очекујте уреднике најутицајнијих публикација у земљи, укључујући и одмерене Њујорк тајмс да се забуни око казни, санкција и војног притиска.
A Вашингтон пост уводник је говорио о наивном председнику чији је поглед на свет „више засновано на томе како он мисли да свет треба да функционише него на томе стварност”.
И Вол Стрит новине упозорио Обаму да дозволи руском председнику Владимиру Путину извући се са сечењем Украјине.
Ово је само неколико примера од стотина, па чак и хиљада, такозваних аналитичара, уредника и „јавних интелектуалаца“ који настављају да исмевају америчку уздржаност као отезање, и блате реализам као дефетизам.
Ови псеудо академици, псеудо интелектуалци и псеудо историчари попуњавају редове истраживачких центара и медија за спољну политику источне обале, док се прави стручњаци – компетентна већина – или држе подаље или се држе подаље.
Уместо антрополога, вероватно ћете срести „терористе“, а уместо социолога, слушаћете консултанте за медије. Уместо правних умова, будите спремни на лобисте са великим рачунима трошкова.
Толико их је. Тако асертиван, тако погрешан, тако често. Па ипак, они остају доминантна сила у етру, саветодавне групе и комисије за посебне политике. Они су свеприсутни у главним медијима, вечерњим вестима, недељним ток емисијама, страницама мишљења и насловним причама. Иронично, што су „погрешнији“, постају успешнији и видљивији.
Али они су у сопственој класи, неодговорни и нетакнути све док јачају вашингтонски консензус, наиме: САД су највећа светска, заиста неопходна и најдобронамернија суперсила.
Уместо да обогате и прошире јавни дискурс о важним спољнополитичким питањима, они опсесивно покушавају да га контролишу. Свако ко се усуди да се не сложи или изрази другачије мишљење сматра се „цонтрариан” или још горе, апологета зла.
У последње време углавном су се показали потпуно погрешним у вези са Авганистаном, Пакистаном, Ираком, Ираном и наравно Палестином, између осталих. Већина је подржавала и промовисала „глупи“ рат Џорџа В. Буша против Ирака све док то више није било модерно чинити након превирања, смрти и хаоса. Али никада се нису извинили за то, авај.
Што је још горе, теоретизирали су и промовирали сличну ескалацију против Ирана због његовог нуклеарног програма све док им предсједник није повукао тепих.
А данас говоре о томе како САД морају да казне, понизе и на крају поразе Русију због њеног „звецкања сабљом“. Они кукају због „губљења Крима“ – као да им је икада припадао – игноришући чињеницу да је Русија изгубила, а Запад стекао упориште у много већој и богатијој Украјини.
Они могу бити реалисти, либерал-интернационалисти или неоконзервативци, али сви они проповедају чудо америчке моћи. И више су него спремни да осуде председника што се концентрише на своју унутрашњу агенду или на дипломатију, када по њиховом мишљењу свет постаје све „опасније“ место!
Месијанско држање
Ови стручњаци плачу над „старим добрим временима“ када су САД бациле своју тежину; када су лидери из свих крајева света ћутали док је Вашингтон говорио. Али они занемарују чињеницу да САД и даље троше на своју војску исто колико и на комбиноване трошкове свих других нација света. Она чини мање од 5 процената светске популације, али чини 50 процената њене војне потрошње.
Они виде САД као светског полицајца, који штити савезнике и клијенте широм света, али занемарују чињеницу да су Американци страшно у модрицама од десетак година рата и да их више не занимају ратови и окупације.
Они говоре о америчком изолационизму када се Вашингтон окреће ка Азији и распоређује све веће поморске снаге око Кине.
Чак је и много занемарена, чак и заборављена Африка имала свој део америчких војних акција под Обамом. У 2013, америчка војска је извела укупно 546 „активности“ на континенту, а КСНУМКС одсто пораст од пре пет година.
Да не говоримо о транснационалним ратовима беспилотних летелица и глобалном програму надзора широм САД и света.
Али стручњаци очекују више. Захтевајте више. И непрестано подстичите на још.
Они знају да председници долазе и одлазе, али спољнополитички естаблишмент је ту да остане као ротирајућа врата између, до и од владе: То је империјално. Богат је – јавно и приватно финансиран. И опасно је не само за САД, већ и за оне који примају њену моћ.
Само популаризација и демократизација дебате о спољној политици изван елита које су заокупљене самим собом источне обале и циника око пута могле би да направе разлику. Процес је отпочео, али мора да иде.
Марван Бишара је виши политички аналитичар у Ал Џазири.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Наше постмодерно културно стање је својеврсно перверзно присвајање цикличког времена. Уместо свести о томе шта се стално понавља, имамо циклус заборава у коме се све старо смеће поздравља као вечно ново. Све док владајућој класи одговара...