Док се Америка спрема да нападне Сирију, присталице војне интервенције тврде да САД не могу да стоје скрштених руку док режим Башара ел Асада користи најгоре оружје против невиних цивила, газећи у том процесу америчке црвене линије.
Глупости, кажу клеветници. Америка нема мандат да се понаша као глобални полицајац.
Осим тога, нема јасних циљева, нема виталних националних интереса, нема императива националне безбедности и нема јавне подршке војној акцији.
То је ситуација у којој се губи губитак у којој било каква војна интервенција слути на зло за САД и увлачи их дубље у сукоб који не може да добије.
Што је још горе, тврде они, Америка нема сопствени интерес да било која страна добије рат и да би само дипломатско решење подржано од стране међународне заједнице могло да заустави крварење и стабилизује ситуацију.
Они виде невољну Америку коју њени клијенти, Израел и Саудијска Арабија, одвлаче у рат, у јасном случају репа који маше псом.
Али ови исти гласови тешко да су се могли чути над злобним ударањем у ратне бубњеве унутар и изван Вашингтона.
Заиста, запањујуће је како су амерички естаблишмент и медији прешли са тоталног скептицизма на ентузијазам за војну интервенцију чим је администрација почела да мења свој став.
Уместо да се позивају на „катастрофалну” одлуку о нападу на Ирак 2003. године, они се сада позивају на, како сматрају, „успешне” интервенције на Косову иу Либији.
Већина њихових аргумената заснована је на правним и моралним основама, и углавном као одговор на недавни наводни хемијски напад у којем је наводно убијено око хиљаду људи.
Правна хемија
Правно оправдање једностраног или војног напада НАТО-а је у најбољем случају упитно.
Дамаск није потписник хемијских и биолошких споразума, а Вашингтон не може да тврди да је Сирија прекршила било коју од својих међународних правних обавеза, без обзира да ли је користила отровни гас.
Док је амерички потпредседник Џозеф Бајден недавно тврдио да употреба хемијског оружја у Сирији крши међународне норме, он није тврдио да је тиме прекршио било који закон.
А председник Обама је у неколико наврата тврдио да је црвена линија коју је повукао за Асада у вези са употребом хемијског оружја међународна – а не америчка – црвена линија и да је на међународној заједници да га сматра одговорним за кршење међународне норме.
Према Повељи УН, Вашингтон нема законско право да интервенише у сиријском „унутрашњем сукобу“ без резолуције Савета безбедности УН.
Развлачење аргумента против употребе хемијског оружја да представља претњу по националну безбедност САД, а тиме и оправдање напада на основу права на самоодбрану, је претерано.
Неки тврде да је међународно право еволуирало од Руанде и Косова и да би САД, вероватно, могле да тврде да постављају нови правни приоритет. Али ово је врло танак аргумент који не држи воду.
Хуманитарно право и принцип „одговорности за заштиту“ не оправдавају војну акцију без резолуције Савета безбедности УН која изричито санкционише употребу силе према поглављу седам.
Легитимна незаконитост
Због тога се многи у Вашингтону залажу за војни удар без резолуције Савета безбедности УН, као што је америчко/НАТО бомбардовање Београда 1999. да би се Косово спасло од свог гнева.
Промовисан је као јасан преседан незаконитог али легитимног деловања – како је закључила Међународна независна комисија за Косово.
Али Обамина администрација није оправдала потребу за акцијом на хуманитарним основама чак и ако је више пута осуђивала употребу прекомерне силе сиријског режима против сопственог народа.
Осим тога, Вашингтон није показао срце да се војно меша у Сирији упркос убиству више од 100,000 људи и уништењу земље.
И за разлику од интервенције против Србије, која је утрла пут за распоређивање НАТО-а на Косову, Обамина администрација је јасно ставила до знања да било каква интервенција у Сирији неће имати за циљ промену режима или отварање пута за чизме на терену.
Авај, у случају Косова, упркос 38,000 зрачних налета током 78 дана НАТО бомбардовања, право етничко чишћење се наставило несмањеном количином, па чак и интензивирано након бомбардовања.
Ако је ово преседан, очекујте да режим изврши још горе злочине када бомбардовање почне, баш као што ојачана опозиција крене насилно у офанзиву.
Стратешки интереси
Реално читање америчких војних одлука тражи стратешке, а не моралне или правне императиве. То укључује, али никако није ограничено на употребу хемијског оружја.
Запамтите, црвена линија председника Обаме није била само да Сирија поштује, већ и да се Америка придржава. Другим речима, самонаметнута црвена линија сузила је простор Вашингтона за војне маневре и ставила сваку будућу америчку употребу силе у Ассадове руке.
Дакле, у Вашингтону се хемијски напад који је извршио сиријски режим доживљава првенствено као напад на кредибилитет САД и моћ одвраћања. Како је Обамина администрација могла да ћути или да гледа на другу страну када Асад крши ово имплицитно разумевање, понижавајући Америку у том процесу?
Без обзира на то да ли је Асад заиста дао Вашингтону мотив, или Обама користи хемијски напад као изговор, одлука да се војна интервенција више од казненог одговора.
То сигнализира имплицитно признавање неуспеха у Сирији у последње две године и велико одступање од политике невољног, ограниченог и индиректног мешања – сиромаштво интервенције преко посредника.
Током последњих неколико месеци, Асадов режим је успео да поврати иницијативу захваљујући снажној и директној подршци Хезболаха, Ирана и Русије. То је, у том процесу, понизило Вашингтон и његове клијенте у региону.
Победа Ирана и његових регионалних савезника у Сирији би озбиљно ослабила утицај САД и отворила пут за више, а не мање, изазове у суседним земљама.
Стога је изгледа да је Обамина администрација закључила да је једина политика гора од интервенције недостатак исте.
И док војни удар не би решио нерешиве изазове на терену, а камоли довео до стабилности, он би ослабио Асада и разоткрио његову војну машину.
У зависности од ширине и обима било каквог америчког војног бомбардовања, сиријска војска би се могла наћи у страшној невољи ако САД предузму смртоноснију опцију.
Зато постоје позиви да се војна интервенција осмисли на начин који обезбеђује, а не искључује, дипломатско решење након ње.
Али ако војни удари имају за циљ само да исправе „равнотежу насиља“ између режима и опозиције, онда ће се Сирија наћи у још дубљој опасности.
Не може се рећи где све то иде када почне стварна војна ескалација, с обзиром на бројне стратешке варијабле и играче.
Стратешки императиви су већ заобишли добробит Сирије. Како „неопходна нација“, Сједињене Државе, делује из већег стратешког интереса, Сирија би такође могла да буде незаменљива нација у потрази за претпостављеним „већим добром“.
Марван Бишара је виши политички аналитичар у Ал Џазири.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити