Твитер еквивалент брачног пара који се свађа, током једне од својих редовних Твитер свађа, колумниста Тајмса Дејвид Аронович и политички уредник Хафингтон поста Мехди Хасан недавно су постигли договор. Обојица су рекли да је инвазија САД/НАТО-а на Авганистан била „санкционисана УН [Уједињених нација]. Али да ли су у праву? С обзиром да су британске снаге формално предале војну команду над Хелмандом америчким снагама, чини се да је добро погледати правни статус бомбардовања и инвазије у октобру 2001.
Написан 2010. године, званични документ Библиотеке Доњег дома о овој теми пружа занимљиво читање: „Војна кампања у Авганистану није била посебно прописана од стране УН, али је нашироко (иако не универзално) сматрана легитимним обликом само- одбране према Повељи УН“. Лист даље објашњава да члан 2(4) Повеље УН забрањује „претњу или употребу силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе“. Прихваћени изузеци од овога су када Савет безбедности одобрава војну акцију, или када је у самоодбрани према члану 51. Повеље.
Како лист алудира, Савет безбедности Уједињених нација није одобрио војни напад на Авганистан. Штавише, постоји разлог да се верује да је цитирање члана 51 од стране САД и Велике Британије такође сумњиво.
Пишући месец дана након инвазије, Марџори Кон, професорка права на калифорнијском Правном факултету Томас Џеферсон и бивша председница Националног савеза правника САД, описала је напад САД и Велике Британије као „очигледно незакониту употребу оружане силе“. Бомбардовање није било легитиман облик самоодбране према члану 51 из два разлога, према Кону. Прво, „напади у Њујорку и Вашингтону били су криминални напади, а не 'оружани напади' друге државе. Заиста, као што Френк Левидџ тврди у својој новој књизи Улагање у крв. Права цена британског рата у Авганистану, „Талибани сигурно нису били свесни завере 9/11, а исто тако сигурно не би одобрили чак ни да јесу. Друга Цохнова критика је „није постојала непосредна претња оружаног напада на САД након септембар 11или САД не би чекале три недеље пре него што започну кампању бомбардовања. Мајкл Мендел, професор права на Правном факултету Осгуд Хол, слаже се око ове друге тачке, тврдећи да „право на једнострану самоодбрану не укључује право на освету када напад престане“.
Чак и ако би се неко сложио да је напад Запада био легитиман према члану 51, документ Библиотеке Доњег дома напомиње да је пропорционалност кључна за употребу силе у самоодбрани. „Можда се не сматра пропорционалним произвести исту количину штете“ као почетни напад, примећује лист. Пишући у новембру 2001, Брајан Фоли, професор права на приобалној правној школи Флориде, тврди да „ови напади на Авганистан највероватније нису пропорционални претњи тероризма на тлу САД“. Након што је предузео систематско проучавање извештаја штампе и извештаја очевидаца, професор Марк Херолд са Универзитета у Хемпширу открио је да је више цивила убијено током 'Операције Трајна слобода' него 9. септембра.
Штавише, брифинг папир Библиотеке Доњег дома ненамерно наглашава суштину питања: „САД су вероватно могле да добију конкретну правну подршку од Савета безбедности за своју акцију у Авганистану, али на крају нису тражиле такву Резолуцију. С обзиром да велики део света саосећа са САД, зашто САД нису покушале да добију одобрење Савета безбедности УН за њихов напад на Авганистан? „Непосредна потреба након 9. септембра била је да се брзо и одлучно поврати империјални престиж“, тврде Сонали Колхаткар и Џејмс Ингалс у својој књизи Блеединг Афганистан. Вашингтон, Господари рата и пропаганда тишине. Говорећи непосредно након што је бомбардовање почело, вођа антиталибанског авганистанског отпора Абдул Хак се сложио са овим разлогом за напад: „САД покушавају да покажу своју снагу, остваре победу и уплаше све на свету. Последња ствар коју би нација која покушава да „поврати империјални престиж“ желела да се види је да тражи од Уједињених нација дозволу да делује – сигуран знак слабости посматрачког света.
Вјероватна незаконитост напада на Авганистан 2001. остаје једна од највећих тајни такозваног 'рата против тероризма'. Није потребна никаква отворена цензура – само интелектуална култура и корпоративно новинарство којим доминирају (често жучне) дискусије унутар уског скупа чињеничних и идеолошких граница. Али иако је можда исправно опраштати онима који су изгубили своје критичке способности током тих дана великих емоција непосредно после 9. септембра, како да проценимо незнање двојице награђиваних новинара који су поновили званичну превару 11 година касније?
Иан Синцлаир је слободни писац са седиштем у Лондону и аутор Марш који је потресао Блера: Усмена историја од 15. фебруара 2003, у издању Пеаце Невс Пресс. Може се контактирати на [емаил заштићен] https://twitter.com/IanJSinclair.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити