Одобрењем ваздушних напада на Исламску државу (ака ИСИС), председник Обама је постао четврти амерички врховни командант од Роналда Регана који је покренуо кампању бомбардовања Ирака.
Као и увек, ББЦ је брзо дошао у ред. Извештавајући о најави за емисију Тодаи, ББЦ-јев Том Еслемонт је изјавио да „Не радити ништа овде није опција“. Као и већи део ББЦ-јевог издања, било је нејасно да ли нам Еслемонт износи став владе САД или своје. Није било забуне око његове завршне напомене: „За критичаре је то сувише ограничена операција која ће мало учинити да умањи моћ џихадиста Исламске државе“. Марк Урбан, дипломатски уредник Би-Би-Сија, такође је био далеко од објективног и неутралног када је твитовао „Француска разматра да се придружи хуманитарној интервенцији у северном Ираку. [Државни секретар САД Џон] Кери говори о 'геноциду'. Време је да Довнинг Ст поново размисли?"
Поред тога, Гардијан је дао подршку ваздушним нападима („Американци имају посебну одговорност овде“), као и Лабуристичка партија.
У депресивно уској дебати у медијима и политичком мејнстриму често недостаје стручно мишљење. Примећујући да је успон Исламске државе симптом неуспеха ирачке и западне политичке елите, Џејн Кининмонт, заменица шефа програма Четам Хаус за Блиски исток и Северну Африку, тврди да би „ваздушни удари могли да се шире, а не да реше проблем“. Филис Бенис, сарадница на Институту за политичке студије, каже „требало би бити потпуно јасно да не можемо бомбардовати исламистичке екстремисте да се покоре или нестану. Свака бомба регрутује више присталица.” Роберт Папе, професор политичких наука на Универзитету у Чикагу и директор Чикашког пројекта за безбедност и тероризам, се слаже. Пишући у јуну, он је тврдио „Далеко од тога да би повредио терористе, поновно ангажовање Ирака (и/или ангажовање Сирије) вратило би нас на пут растуће терористичке претње од које нам је требало више од једне деценије да побегнемо“, пре него што је закључио „америчка војска учешће може само да шкоди, не и да помогне.”
Чак су и бивши инсајдери Обамине администрације критиковали бомбашки напад. Пишући за часопис Фореигн Аффаирс, Стивен Сајмон, који је био виши директор за питања Блиског истока и Северне Африке у Белој кући од 2011-12, тврди да ће амерички ваздушни напади „готово сигурно ујединити суните против других секти и појачати подршку ИСИС-у, истовремено подстичући презир за Сједињене Државе.”
Дакле, ако амерички војни напади нису решење, шта јесте? С обзиром да се Исламска држава храни подршком коју им пружају значајни делови сунитске заједнице у Ираку, међу посматрачима Блиског истока постоји широк консензус да одговор лежи у Багдаду. Укратко, претња од Исламске државе ће бити решена само када постоји ирачка влада на широкој основи, која није секташка, у којој сунити осећају да имају удела. Одлука Нурија Ал Маликија да се повуче са места премијера Ирака је стога важан корак ка овом циљу, иако остају питања да ли ће његова замена, Хаидар ал-Абади (из исте политичке партије као и Малики), извршити промене које су неопходне за национално помирење. Друго, потребно је извршити притисак на оне, углавном у Заливу, који подржавају Исламску државу. Недавно објављена резолуција Уједињених нација којом се прети санкцијама против оних који финансирају, регрутују или снабдевају оружјем џихадистичку групу је стога добродошла. У ширем смислу, уместо да спољне државе наоружавају једну или другу страну, све испоруке оружја у регион морају бити заустављене. Опште је познато да је Исламска држава заузела велике количине наоружања ирачке војске коју су испоручиле САД. Мање позната је чињеница да је Исламска држава виђена како користи оружје произведено у Хрватској – које је ЦИА помогла да пошаље у Сирију, наводи Њујорк тајмс.
То су средњорочна и дугорочна решења. Међутим, супротно медијским оквирима кризе, САД нису једини глобални актер који је у стању да брзо одговори на непосредну кризу. Као што је посланица Диане Абботт напоменула за ББЦ Невснигхт, ако треба да дође до спољне интервенције у Ираку, требало би да је спроведу Уједињене нације – управо оно за шта су и биле постављене. „Заборавили смо на улогу међународних институција“, приметио је Абот. Медијски коментатори који нису у стању да схвате било кога осим америчке глуме требало би да обрате пажњу.
Било би добро да узму у обзир и недавни извештај Њујорк тајмса о вођи Исламске државе Абу Бакру ал-Багдадију: „На сваком кораку, успон господина Багдадија је обликован умешаношћу Сједињених Држава у Ирак“. Цитирајући истраживање ирачког научника Хишама ал-Хашимија, у чланку се наводи да је господин Багдади провео пет година у америчком затвору „где је, као и многи борци ИСИС-а који су сада на бојном пољу, постао радикалнији“.
Као што је Абот сардонично приметио на Невснигхту о насилном односу Запада са Ираком, дефиниција лудила је наставити да радиш исту ствар и очекивати другачији резултат.
Ијан Синклер је аутор књиге Тхе Марцх Тхат Схоок Блаир: Ан Орал Хистори од 15. фебруара 2003, коју је објавио Пеаце Невс Пресс. Он твитује @ИанЈСинцлаир
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити