Широм земље, државе се суочавају са буџетском кризом и настоје да поправе ситуацију. Међутим, фокус многих „поправки“ је напад на синдикате у јавном сектору и нарушавање радничких права уопште. Оправдање је да радници у јавном сектору наводно имају надуване пакете бенефиција и да коначно морају да „исплате свој поштен део“. У стварности, ово је срање. То није ништа друго до изговор за распад синдиката, повлачење мрежа социјалне заштите, а све уз смањење пореза богатима. На Рацхел Маддов Схов, Наоми Клајн бриљантно описује шта се заиста дешава. Недавни масовне демонстрације у Висконсину, и претња а генерални штрајк од стране неких радничких лидера, показују да овог пута радници неће нужно седети и прихватити батине.
Већина закона против синдиката се дешава под републиканским гувернерима. Али радни људи су на удару, под изговором да се баве фискалном кризом, чак и под владавином демократских локалних власти. Ин Провиденце, РИ, на пример, градоначелник који подржава рад недавно је свим наставницима јавних школа уручио ружичасте листиће. Ово је требало да се припреми за отпуштања и затварање школа за које се каже да су неизбежни и неопходни за решавање дефицита. Управо сам написао нешто о ситуацији.
Предлажем једно „поправку“ која би помогла у решавању неких од ових економских проблема и била поштена. Фокусира се на прогон оних који уживају у великом богатству чак и током економске кризе коју су изазвали. Морамо повећати порезе на корпорације и богате. Морамо да прикупимо порезе које дугују и затворимо рупе које им омогућавају да заклоне новац од пореза. Реалност је толико корпорације плаћају мале или никакве порезе, i богати плаћају порезе скоро за трећину мање него 1950-их— време великог економског раста.
Да, порезе треба смањити. Морамо да продужимо пореске олакшице за најнижих 80% становништва – чак бих се задовољио тиме да их продужим за најнижих 95%. Међутим, порези на највише процентиле морају бити повећани, па ево неколико разлога зашто би требало да повећамо (и прикупимо!) порезе богатима, а не да их смањимо.
Прво, историја показује да они то могу да поднесу. У златном добу капитализма – времену у којем су стопе раста БДП-а знатно надмашиле оне у последњих 30 година –највиши порески разреди плаћали су порезе чак 94% свог прихода. Високе стопе су трајале све до раних 1970-их, а плаћале су 70%.
Друго, то је добро за привреду и буџет. Обезбеђује приход владе који се може користити за пружање виталних услуга радничкој класи – као што су накнаде за незапослене, субвенционисано становање и здравствена заштита, повећање минималне плате, итд. – као и да буде извор финансирања за инфраструктурну потрошњу – која нам је преко потребна , посебно у решавању еколошке кризе. Обе ове ствари стимулишу привреду и обезбеђују радна места. Пружање социјалних услуга смањује неједнакост и смањује шансе за економски крах. Такође ставља већи приход у руке људи који ће га трошити, повећавајући потражњу и стимулишући привреду. Потрошња на инфраструктуру ће директно створити радна места – то је лако.
Треће, смањење пореза за богате не отвара радна места на нивоу који нам је потребан, ако уопште постоји. Богати људи не улажу свој новац у економију на исти начин на који то чине људи из радничке класе и људи са средњим приходима. Већа је вероватноћа да ће га сачувати или седети на њему да сачекају профитабилнија времена на тржишту. На пример, недавно су изашли извештаји у којима се то наводи нефинансијске компаније седе на преко ТРИЛИОН ДОЛАРА. Ипак, они не запошљавају људе. То је зато што немају поверења у тржиште. Не мисле да ће добити жељени профит.
Оно што нам је потребно је висок пут, раст вођен платама, а не низак, раст вођен профитом. Ово последње је оно што имамо од 70-их - неолибералне ере. Ово се може учинити краткорочно пружањем адекватних фискалних стимуланса – много, много, већих него што је већ обезбеђено – и опорезивање богатих и смањење расипничке потрошње може платити за то (неколико ратова ми пада на памет). Такође, влада треба да има активнију улогу у стварању радних места кроз инфраструктурну потрошњу, итд. Економија сипања једноставно не функционише.
Али овде је квака. Тешко да ће се ишта десити на савезном нивоу у наредне две године. Нисмо могли да донесемо смислено економско законодавство под демократском већином, нема везе под контролом републиканаца. Морамо да консолидујемо наше снаге на терену и изградимо како бисмо могли да вршимо притисак на промене одоздо сада, као и да добијемо неке људе да буду изабрани 2012. Ово, међутим, не сугерише продужење смањења пореза за богате и смањење потрошње на социјалне програме постаје једина опција. То ће само додатно погоршати кризу. Морамо да се закопчамо и да се побринемо да они НЕ буду продужени, да радна права не буду одузета, да наставници не буду отпуштени и да бранимо све друге програме који су добри – попут социјалног осигурања. Такође, има простора да водимо битке на државном нивоу. Ако покажемо своју моћ на улицама, као што су то учинили у Висконсину, можемо их натерати да нас слушају. Генерални штрајк на нивоу целе државе или земље би сигурно пребацио неку моћ у наше руке.
Први корак је да се одвојимо од наратива који каже да ће решавање економске кризе „захтевати заједничку жртву широм наше заједнице“, да цитира Провиденце, градоначелника РИ Тавераса. Радни људи се увек жртвују. Време је да они који су изазвали тренутну кризу – и они који имају користи од сталне кризе са којима се радни људи суочавају радећи под репресивним системом попут капитализма – плате. Хајде да нацртамо линију у песку и изаберемо стране. Коју ћеш страну изабрати?
Џон Кронан млађи је родом из Провиденса, РИ, сада живи у Њујорку. Он је дугогодишњи радник у ресторанима и организатор волонтера за Рестаурант Оппортунитиес Центер оф Нев Иорк (РОЦ-НИ). Такође је један од оснивача Организације за слободно друштво (ОФС). Јохн се може добити на [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити