Прва ствар коју демократе морају да покушају да схвате док бацају поглед на димљене рушевине избора је стална моћ културних ратова. Пре 36 година, председник Ричард Никсон се залагао за племениту „тиху већину“, док је његов потпредседник Спиро Агњу оптужио либерале за извртање вести. На скоро свим изборима од тада, либерализам је оцрњен као паљење заставе, издаја-мажење, наклоност више класе. Ове године гласачи су тврдили да су „вредности“ рангирали као важније питање од економије, па чак и од рата у Ираку.
Па ипак, демократе још увек немају кохерентан оквир за суочавање са овом хроничном притужбом, а још мање разумевање. Уместо тога, они „триангулирају“, прилагођавају се, проглашавају се преобраћеницима у републиканску религију тржишта, потписују Нафту и реформу социјалне заштите, покушавају да буду јастребови од републиканских милитариста. И губе. И опет губе. У међувремену, у Црвеној Америци, десничарски популистички револт се наставља, његов бес на „либералну елиту“ несмањен помирљивим гестовима демократа или протоком времена.
Као и многи такви покрети, ова дуготрајна конзервативна побуна је пуна контрадикција. То је устанак обичних људи чији је дугорочни економски ефекат био да обасипа богатство ионако богатим и деградира животе самих људи који се дижу. То је реакција против масовне културе која одбија да доведе у питање основне институције корпоративне Америке које масовну културу чине оним што јесте. То је револуција која планира да збаци аристократе смањењем њихових пореза.
Ипак, моћ конзервативне побуне је неоспорна. Она представља начин разговора о животу у којем смо сви жртве надмене надкласе – „либерала“ – која снима наше филмове, издаје наше новине, подучава нашу децу и доноси пресуде из клупе. Ови либерали нам генерално говоре како да водимо своје животе, без обзира на наше вредности или традиције.
Другим речима, културни ратови су начин да се уоквири увек моћни субјект друштвене класе. Они су начин на који републиканци говоре у име заборављеног човека, а да притом не изазивају проблеме за своју основну групу великих предузећа.
Против ове милитантне, озлојеђене, пуне филозофије коју су демократе одабрале да иду са... шта? Њихов уобичајени меки центризам, који ствара простор за ову бирачку јединицу и то, водећи рачуна да никог не антагонизује, одбијајући чак и да критикује председника, заиста, на њиховој конвенцији. И упркос огромним напорима да се изађу на изборе и огромној ризници, демократе су изгубиле битку мотивације бирача пре него што је она почела.
Још горе: док су конзервативци заоштравали свој осећај класне виктимизације, демократе су готово напустиле терен. Већ неко време, центристички демократски естаблишмент у Вашингтону је био одушевљен идејом да, пошто се индустријско доба завршава, партија мора заборавити на плаве оковратнике и њихова питања и прихватити „професионалну“ класу. Током кампање 2004. ове нове, пословне демократе су добиле високу помоћ од идеалистичких тајкуна и отворено су прихватиле трендовску теорију управљања. Замишљали су себе као „метро“ партију кул милијардера у некој врсти космичке борбе са квадратним милијардерима „ретро“ Републиканске партије.
Ипак, ово би била савршена година да се републиканцима зада трумански ударац за многе корпоративне скандале које су подржавали и, на неки начин, омогућили. Заузимање таквог става би такође омогућило демократама начин да се позабаве и можда чак и победе љутити популизам који информише о питањима „вредности“ док истовремено мобилише своју базу.
Да би скратили апел републиканаца на бираче са плавим оковратницима, демократе морају да се суоче са културним популизмом проблематичног клина са истинским економским популизмом. Они морају обрисати прашину са сопствене већинске милитантности уместо да је потискују; изоштрити разлике између странака уместо да их минимизирају; истицати противречности културно-ратног популизма уместо да их игнорише; и отворено говоре о томе ко добија, а ко губи од конзервативне економске политике.
Оно што је вероватније, наравно, јесте да ће демократски званичници једноставно видети овонедељну катастрофу као разлог да удвоструче своје напоре да крену удесно. Они ће одустати од, рецимо, приватизације социјалног осигурања или „реформе“ пореза на доходак и наставиће да сањају своје срећне снове о томе да постану партија просвећене корпоративне класе. И они ће се поново изненадити за две или четири године када конзервативни популисти Црвене Америке, сиромашнији и беснији него икад, задају „партији народа“ још један запањујући ударац.
Томас Франк је недавно аутор књиге „Шта је са Канзасом? Како су конзервативци освојили срце Америке.”
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити