КАД год ме питају да ли сам оптимиста по питању окончања израелско-палестинског сукоба, кажем да нисам. Оптимизам захтева јасне знакове да се ствари мењају – смислене речи и недвосмислене радње које упућују на стварни напредак. Још не чујем довољно смислених речи, нити видим довољно недвосмислених дела да оправдам оптимизам.
Међутим, то не значи да сам без наде. Ја сам хришћанин. Принуђен сам својом вером да се надам против наде, полажући своје поверење у ствари које још увек нису виђене. Нада истрајава упркос доказима који говоре супротно, неспутана неуспесима и разочарењем. Надајући се против наде, дакле, верујем да ће се решење наћи. Неће бити савршено, али може бити праведно; и ако је праведно, то ће увести будућност мира.
Моја нада у мир није аморфна. Има облик. То није облик одређеног политичког решења, иако постоје нека политичка решења за која верујем да су праведнија од других.
Ни моја нада нема облик одређеног народа, иако сам се неуморно залагао да се међународна пажња посвети беди Палестинаца, и оштро сам осуђивао неправде одређених израелских политика које отежавају ту беду. Стога ме често оптужују да сам на страни Палестинаца против израелских Јевреја, наивно ослобађајући једне и неправедно демонизујући друге.
Ипак, инсистирам да се нада у којој истрајавам не своди на политику или поистовећује са народом. Има свеобухватнији облик. Волим да то зовем „Божји сан“.
Бог има сан за сву своју децу. Реч је о дану када сви људи уживају фундаменталну сигурност и живе без страха. Реч је о дану када сви људи имају гостољубиву земљу у којој могу успоставити будућност. Више од било чега другог, Божји сан је о дану када ће сви људи имати једнако достојанство јер су људска бића. У лепом Божјем сну није потребан никакав други разлог.
Божји сан почиње када почнемо да се познајемо другачије, као носиоци заједничког човечанства, а не као статистике које треба пребројати, проблеме које треба решити, непријатеље које треба победити или животиње које треба затворити у кавез. Божји сан почиње оног тренутка када један противник погледа другог у очи и угледа себе у њима.
Све ствари постају могуће када срца укочена у обострани презир почну да схватају истину која преображава; наиме, да ова особа које се бојим и презирем није ванземаљац, нешто мање од човека. Ова особа је веома слична мени, ужива и пати, воли и плаши се, чуди се, брине и нада се. Баш као и ја, ова особа жуди за благостањем у свету мира.
Божији сан почиње овим узајамним препознавањем – ми нисмо странци, ми смо рођаци. Она кулминира поразом угњетавања учињеног у име безбедности, и насиља учињеног у име ослобођења. Божији сан разбија цинизам и очај који су некада отворили пут мржњи да нас нагриза, и да грабежљиво насиље прождире све што нам је на видику.
Божји сан процвета када се свако ко тврди да је потпуно невин одустане од те илузије, када се свако ко потпуно окривљује на другог одрекне те лажи и када се различите приче коначно испричају као једна заједничка прича о људској тежњи. Божји сан се завршава исцељењем и помирењем. Његов најбољи плод је људска целина која цвета у моралном универзуму.
У међувремену, између корена људске солидарности и плода људске целовитости, налази се тежак посао говорења истине.
Из свог искуства у Јужној Африци знам да је казивање истине тешко. То има тешке последице по живот и углед. Протеже нечију веру, тестира нечију способност да воли и гура наду до крајњих граница. Понекад, тешкоћа овог посла може да вас натера да се запитате да ли су људи у праву у вези са вама, да сте будала.
Нико не преузима овај посао из хира доброчинитеља. То није избор. Човек се осећа приморан на то. Нити то ради накратко, већ радије за цео живот - и то више од целог живота. То је пројекат већи од било ког живота. Овај дуги поглед је извор охрабрења и истрајности. Сазнање да нам је посао претходио и да ће ићи после нас је извор дубоке радости коју ниједна околност не може променити.
Ништа, међутим, не умањује страх и трепет који прате говорење истине моћи у љубави. Акутна свест о погрешивости је стални пратилац у овом задатку, али пошто ништа није важније у тренутној ситуацији од тога да се говори што је могуће истинитије, не може се устезати од сведочења онога што се види и чује.
Шта видим и чујем у Светој земљи? Неки људи не могу слободно да се крећу са једног места на друго. Зид их дели од њихових породица и од њихових прихода. Не могу да чувају своје баште код куће или часове у школи. Они су произвољно понижени на контролним пунктовима и непотребно опкољени хировитим применама бирократске бирократије. Жалим због штете која се свакодневно наноси душама и телима људи. Морам да кажем истину: сећам се јарма угњетавања који је некада био наш терет у Јужној Африци.
Видим и чујем да се ишчупају древне маслине. Стада су одсечена од својих пашњака и пастира. Куће неких људи су рушене булдожерима, чак и када се нови домови за друге бесправно граде на туђој земљи. Тугујем за земљом која трпи такво насиље, нарушавање њене лепоте, губитак њених удобности, уништавање њеног приноса. Морам да кажем истину: подсећам се на горке дане искорењивања и разарања у својој земљи.
Видим и чујем да млади верују да је херојски и побожно убијати друге убијајући себе. Они везују бомбе на своје торзое да би постигли ослобођење. Они не знају да ће ослобођење постигнуто бруталношћу на крају преварити. Жалим због расипништва њихових живота и живота које су они одузели, губитка личне и заједничке сигурности који узрокују и жудње за осветом која прати њихове злочине, истискујући сваки разум и уздржаност. Морам да кажем истину: подсећам се експлозивног беса који је распламсао и Јужну Африку.
Неки људи су бесни због поређења између израелско-палестинског сукоба и онога што се догодило у Јужној Африци. Постоје разлике између ове две ситуације, али поређење не мора бити тачно у свакој особини да би се разјаснило шта се дешава. Штавише, за оне од нас који смо преживели дехуманизирајуће ужасе ере апартхејда, поређење се чини не само прикладним, већ је и неопходно. Неопходно је ако желимо да истрајемо у нади да се ствари могу променити.
Заиста, због онога што сам доживео у Јужној Африци, гајим огромну, неразумну наду за Израел и палестинске територије. Јужноафриканци, на крају крајева, нису имали разлога да претпоставе да ће се систем зла и циклуси насиља који су исцрпљивали душу наше нације икада променити. Није било ничег посебног или другачијег код Јужноафриканаца да би заслужили изглед управо онога за шта смо се молили, радили и патили тако дуго.
Већина Јужноафриканаца није веровала да ће доживети дан ослобођења. Нису веровали да ће деца њихове деце то видети. Нису веровали да такав дан уопште постоји, осим у фантазији. Али ми смо то видели. Сада живимо у дану за којим смо чезнули.
Није дан без облака. Божански лук који се савија ка истински праведном и читавом друштву још се није у потпуности протегнуо небом моје земље као дуга мира. Није завршена, не испуњава увек обећање, није савршена – али је нова. Потпуно нова ствар, попут божјег сна, дошла је да замени стару причу о међусобној мржњи и угњетавању.
Видео сам и чуо, па сам и за ову истину принуђен да сведочим – ако се то може десити у Јужној Африци, може се десити са Израелцима и Палестинцима. Нема много разлога за оптимизам, али има разлога за наду.
Дезмонд Туту је бивши надбискуп Кејптауна, председник Јужноафричке комисије за истину и помирење и добитник Нобелове награде за мир.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити