Чак и пре него што су протести против АфД одржани широм Немачке, забрањујући најотворенију немачку неонацистичку странку, Афд, био је један од нај жестоко расправљано питања.
Нажалост, неки од немачки неонацисти су заиста паметни. Крајња десница зна како да искористи најслабије тачке у либералној демократији. Стога су традиционалне идеологије попут шовинизма и ултранационализма које су некада дефинисале немачки десничарски екстремизам, заузеле донекле позадину.
Ипак, чини се да се цивилно друштво пробудило у опасности од немачког неофашизма. Било је масовних протеста против тхе АфД широм Немачке – месецима. 100,000 демонстраната марширало је сивим, хладним и кишним Минхеном 11. фебруара 2024. И нису били сами.
Демонстрације, које трају већ месецима и које су активирале више од два милиона људи, покренуле су депортационе фантазије неонацистичке АфД. Стотине хиљада људи у мањим градовима па и у бившој Источној Немачкој – истина упориште АфД – наставити са демонстрацијама против фашизма и десног екстремизма.
Многи стручњаци у међувремену расправљају о томе да ли АфД и колико опасно угрожава демократију. Ови стручњаци, као и обични људи, истражују путеве како да се изборе са егзистенцијалном претњом крајње деснице. Немачко друштво је, коначно, заиста забринуто.
Не тако давно, изгледало је као да је десничарски АфД корачао би од изборног успеха до изборног успеха на три кључна избора заказана за 2024.
Ипак, неки проницљиви посматрачи страхују – чак и сада са масовним митинзима сваког викенда – да би рефлекс окупљања против крајња десна, који ће се понављати и понављати изнова и изнова током наредних викенда, у потпуности пропушта стварни проблем. Ови аналитичари историје тврде да је супротстављање неофашистима, изношење аргумената против њих и оспоравање њиховог насилног популизма, у ствари, узалудна вежба.
То је зато што је крајње десни фашизам нешто сасвим друго. Реч је о намерном уништавању демократије. Нажалост, либералне демократије својим непријатељима пружају законодавну подршку и заштиту јер им дају иста права која су дата онима који бране демократију.
непријатељи демократије искористиће финансијску и институционалну подршку коју им је дала демократија за рат против демократије. Они ће користити своје канцеларије које спонзорише држава и помоћно особље да униште сваки траг демократије.
Истовремено, украшавајући камуфлажу коју је обезбедио симпатична штампа а неки олигарси, крајња десница брине да се – у јавности – појави као морално беспрекорна политичка партија. За аутсајдера, Немачки АфД више не карактеришу унутрашње свађе, противречности и двоструки стандарди.
У међувремену, демократска друштва зависе од будног грађанског друштва, функционалних институција и добро избалансираних контролних механизама способних да бране демократију.
Неофашисти као нпр Мартин Селлнер Бјорн Хоцке знају да демократска друштва имају слабе тачке. Они користе те тачке на веома циљани начин.
У међувремену, тренутни гнев због неонацистичког израза ремиграција је прикладно. Међутим, долази мало касно. немачки неонацисти и ИдентитаранПортпарол Русије, Селнер, Аустријанац, је дуго времена гурао своју неонацистичку идеологију.
Исто се може рећи и за Хумпс, наставник историје и државни службеник који се званично може назвати фашистом. Селнер и Хоцке годинама говоре и пишу о својој неонацистичкој идеологији. И једни и други, и АфД, користе поп и нет културе да емитују своју крајње десничарску идеологију неупућеној маси леминга који их прате.
Немачка крајња десница никада није напустила или ублажила своју расистичку, белу супрематистичку и волкисцх идеологију. Када користе реч „волкисцх“, они значе искорењивање било кога за кога верују да јесте неаријевски. Они мисле на рекреацију Дахауа и Аушвиц – наравно, а да то никада не изговорите наглас.
Још једна особа која је такође истог расположења је неонацистички издавач Готз Кубитсцхек. Он, са осталима, годинама ради на дестабилизацији демократије.
Они су такође показали огромну одлучност да постигну свој циљ: уништење демократије. Јер њихови приступи и strategije су прилично паметни, изгледа да раде.
Они, и њихови безлични ПР консултанти, знају како да вешто споје поп и онлајн културу са идеологијом која је повезана са историјским фашизмом.
Користећи ове технолошке методе, они имају за циљ да систематски поткопају и униште демократију. До сада су њихови изборни успеси доказали да њихове технике делују ефикасно. Десничарским популистима није ни потребан кохерентан програм.
Па ипак, аналитичари се баве академским и апсолутно бесплодним задатком покушавајући да сецирају Програм странке АфД. Бескорисно је као и свађати се Менгеле in Аушвиц док те припрема на столу за операцију без анестетика. Удубљивање у детаље партијског програма АфД-а потпуно промашује поенту.
Циљ крајње деснице је да преплави политичку арену и онлајн платформе својим мизантропским, расистичким смећем како би трајно оштетили целокупну демократску културу:
- стављају вулгарност на место демократског духа;
- на место емпатије стављају расистичке мотиве;
- они слабе или, по могућности, укидају границе између истине и лажи;
- замагљују способност друштва да препозна истину;
- раде на потпуној трансмогрфикацији демократске културе; и,
- они величају нихилизам који више не зазире од ексцеси of насиље.
Тренутно многе ствари – украјински рат, одрживост, глобално загревање итд. – играју на руку крајње десним популистичким демагозима из "фашистички логор" – као што је познато у Немачкој. У историјском смислу, доба после Другог светског рата релативно мирних активности неонациста током друге половине 20.th век је завршен. Данашњи неонацисти су хиперактивни.
Реакционарни антимодернизам се вратио 21st века брзином која одузима дах. Због недавног успеха АфД-а, тешко је имати поверења у будућност демократије.
АфД може да искористи чињеницу да живимо у веома сложеном свету који се мења брзим темпом и чије глобалне међусобне везе остављају збуњеним чак и професионалне посматраче.
Многи људи више не могу у потпуности да схвате сложеност живота у 21st века. То отежава поверење у будућност. Ово укључује апокалиптичне димензије глобалне климатске кризе.
Сви ови фактори замагљују будућност људима и доводе до својеврсне депресивне атмосфере. Надолазећа тама се затим искоришћава Великом лажом о томе како ће јак вођа будућност поново учинити светлом и вредном труда.
Сви су схватили да планетарне размере глобалног загревања захтевају решења која се морају усвојити широм света. У глобално умреженом свету, људи на глобалном југу су свесни не само пустошења колонијалне прошлости, већ и последица економских зависности које и данас постоје и неупоредиво бољих услова живота у земљама севера.
Немачка крајња десница експлоатише све ове области кроз своју десничарску пропагандну машину. Ботови и лажни налози на друштвеним мрежама пружају лака крипто-решења за сложене проблеме, заједно са мноштвом измишљених завера за које се чини да циљају нормалне људе и угрожавају њихово постојање.
Немачка странка Зелених за заштиту животне средине свесна је опасности од климатских промена и мржње према женама и угроженима у друштву и зато се залаже за радикалну промену тренутне политике.
Ова врста промене у друштву, са више критичког размишљања, више великодушности према аутсајдерима, ако би се проширила по целом друштву, потпуно би искоренила неофашистичку идеологију.
Крајња десница стога ствара невиђену мржњу према Зеленима. Ово је посебно видљиво на мрежи. Чежњени тренутак такозване „егзистенцијалне кризе“ се рекламира као неминован.
За крајње десне фашисте попут Хекеа и Трампа ово је тренутак који су чекали јер су спремни да покрену одбитак Запада – поново. Као што је једном рекао Гебелс: „Не можете променити масе. Они ће увек бити исти: глупи, прождрљиви и заборавни.”
Ауторитарци то раде само из очајничке психопатске потребе да обезбеде сопствену политичку егзистенцију и постојање власти. Њима – антидемократским неофашистима – чињеница да су демократски преговори често прилично заморни и узнемирујући, служи као доказ њиховог уверења да су демократије суштински слабе – које сматрају корумпираним, у смислу да су контаминиране, болесне, осакаћен, и стога је дозвољено да буду убијени, као што су инвалиди били током нацистичке ере.
У међувремену, они тврде – као прави десничарски популисти – да говоре за тиха већина, или како то зову на немачком: дас Волк. За многе Немце реч Волк једноставно значи људи, али за неонацисте, АфД и немачке десничарске екстремисте то значи Волксгемеинсцхафт, заједницу која воли ауторитарност за коју погрешно верују да има везе са „аријевском“.
Стари Трики Дики Никсон је чувено користио сличне комуникационе стратегије, познате као псећи звиждуци, да шаље оскудно шифроване поруке расистима на Старом југу како би добили њихове гласове.
Прави циљ није демократско ангажовање већ ауторитарно рушење демократије. То је нека врста мрачна побуна против поцепане модерности. Њени страхови су преточени у подршку крајњој десници. Крајња десница нема концепт или програм за изградњу успешне будућности, а ни не обећавају. Нема потребе.
Уместо тога, они ослобађају нејасне и суморне озлојеђености против замишљеног зла демократије. Они такође обећавају заштиту, обично од спољног непријатеља, као што се тренутно може наћи код миграната који траже уточиште, у глобалном загревању, у Цовид-19. Ин политика страха, било који стари разлог ће послужити.
Оно на шта се то своди је: „Ти си ништа, твој Волк је све.” Овако су то формулисали нацисти 1930-их. То је терор одоздо – подстакнут одозго. Нацизам, фашизам, као и неонацизам су ствари одозго на доле.
Као последица тога, крајња десница је токсично огорчена на многе демонстрације и дискусије које се сада воде јер они долазе одоздо.
Замерају им и јер су против крајње деснице и АфД-а. Сви ови масовни скупови, нажалост, неће решити проблем у корену.
Другим речима, демократски ангажман може бити ефикасан са неким унутар демократије – са неким ко чита из исте књиге. И
не може бити ефикасан са неким ко је мртви спремни да униште демократију. Пошто је то циљ АфД-а, људи се све више залажу за забрану АфД-а.
То је нико други до убер-нациста Џозеф Гебелс који је све ово врло јасно показао године 1935, када је рекао:
Дас вирд иммер еинер дер бестен Витзе дер Демократие блеибен, дасс сие ихрен Тодфеинден дие Миттел селбст стеллте, дурцх дие сие верницхтет вурде. Дие верфолгтен Фухрер дер НСДАП тратен алс Абгеорднете ин ден Генусс дер Иммунитат, дер Диатен унд дер Фреифахркарте. Дадурцх варен сие вор дем полизеилицхен Зугрифф гесицхерт, дурфтен сицх зу саген ерлаубен алс гевохнлицхе Стаатсбургер унд лиеßен сицх ауßердем дие Костен ихрер Татигкеит вом Феинде безахлен. Аус дер демократисцхен Думмхеит лиеß сицх вортреффлицх Капитал сцхлаген.
Заувек ће остати једна од најбољих шала демократије што је својим смртним непријатељима обезбедила средства којима је уништена. Прогоњени лидери НСДАП-а, као посланици, уживали су имунитет, дијете и бесплатну карту. Као резултат тога, они су били заштићени од приступа полиције, било им је дозвољено да се изјасне као обични грађани и, поред тога, непријатељи су плаћали трошкове њихових активности. Од тога је било могуће направити одличан капитал демократска глупост.
Демократија не треба да направи исту грешку два пута (1933. и 2024.). Огроман број људи - заправо 800,000 – залажу се за забрану АфД-а.
Широм Немачке све су гласнији позиви на правну акцију против АфД-а. А Недавно истраживање показао да је чак 49 изабраних политичара спремно да озбиљно испита покретање правног поступка за забрану АфД-а.
Недавни притисак поткрепљује чињеница да су се чланови АфД-а састали са десничарским екстремистима и другим неонацистима у хотелу у близини Потсдама – Ваннсее 2.0 – разговарати о плановима за масовна депортација људи са мигрантским пореклом из Немачке.
АфД такође жели да депортује оне за које сматра да нису асимиловани, односно да се не уклапају у Волксгемеинсцхафт. Доналд Трумп чита из исте књиге.
На основу недавних масовних митинга против АфД-а, питање да се АфД учини илегалним – „верботен“ или забрањеним – се повећало последњих недеља. То је питање "како се најбоље борити против АфД-а?"
Заправо, поступак забране АфД-а може покренути Бундестаг (парламент), Бундесрат (сенат), као и немачки Савезни уставни суд.
Међутим, препреке за забрану политичке странке изузетно је тешко превазићи. Забринутост је да би цела ствар могла да крене ужасно наопако. Једном је већ било када је највиши суд одбио забрану бивше немачке неонацистичке партије, НПД.
На крају су распуштени. НПД се преименовао Хеимат [домовина] и не игра никакву улогу у Немачкој. Њени чланови су радосно прешли у АфД.
Баш као и бивши НПД, АфД је дубоко расистичка и нехумана странка. Стога се многи залажу за помно испитивање како би се покренуле процедуре забране. Наравно, многи људи такође мисле да чак ни успешна процедура забране АфД-а неће бити довољно решење за обрачун са неонацизмом у доњем делу Немачке.
У међувремену, парламентарци свих демократских партија почињу да се окупљају у немачком Бундестагу, тражећи да утврде шансе за успех забране.
Неки су већ одлучили да "оду у Карлсруе". У Карлсруеу се налази Савезни уставни суд. Правилник каже да је пет одсто (5 одсто) посланика Бундестага довољно да се питање забране АфД стави на дневни ред у парламенту. То значи да више није потребно 37 парламентараца.
Ових 37 може да захтева од немачке савезне владе да испита потенцијалне шансе за успех забране. С друге стране, и сам Бундестаг може одлучити да затражи забрану. У другом кораку, резолуција о покретању забране морала би да придобије већину парламентараца за овај случај.
Подршка забрани АфД-а је раширенија међу члановима социјалдемократског СПД-а, еколога Зелених и социјалиста Дие Линке. Није толико распрострањена међу парламентарцима конзервативне ЦДУ/ЦСУ и неолибералне ФДП.
Није изненађујуће да идеју о забрани АфД-а снажно подржавају посланици који долазе из источна Немачка него међу онима из западних држава.
То би могло бити зато што је АфД много јачи старе државе ДДР у поређењу са западним и стога представља већи изазов за тамошње демократске странке.
Очигледно је да је подршка забрани АфД-а већа међу посланицима који долазе из породица које имају мигрантско порекло него међу онима који немају. Један члан либералне странке из Тирингије, на пример, недавно је рекао:
Имам јаке симпатије према забрани АфД-а. Странка је класификована као десничарска екстремистичка у Тирингији. Сви схватамо колико је АфД опасан. Међутим, процедура забране АфД-а мора имати шансе за успех.
Из много разлога, неизвесно је да ли ће се парламентарци ујединити иза заједничког предлога свих политичких група за забрану АфД-а. Ако буде предлога за забрану АфД-а, била би потребна и двотрећинска већина сената. Немачки устав – тзв основни закон – каже у члану 21 став 2:
(2) Странке које због својих циљева или понашања својих присталица настоје да поткопају или укину основни слободни демократски поредак или да угрозе постојање Савезне Републике Њемачке су неуставне.
Многи парламентарци су уверени да АфД стално крши принцип људског достојанства, који је камен темељац немачког либерално-демократског основног поретка. Сматрају да је држава дужна да предузме мере против тога. Шта тачно све ово значи, било је прилично нејасно.
На крају крајева, прошло је много времена откако је немачки врховни суд забранио политичку странку. Забранио је нацистички римејк под називом Социјалистичка партија Рајха (СРП) 1952, а забранила је Комунистичку партију Немачке 1956. Чланови СРП су били људи који су градили концентрационе логоре. Комунисти КПД-а били су затвореници у тим концентрационим логорима.
2003. и 2017. два поступка против крајње десничарске НПД су пропала. Први пут (2003.) то је било због процедуралних грешака. Други пут (2017), партија је постала сувише безначајна да би спровела забрану. Данас то нико не би могао да оспори АфД је безначајан и стога може избећи забрану по тим основама.
Информативни материјал и веб странице на немачком који објашњавају и подстичу забрану АфД-а: Немачки институт за људска права; Политисцхе Сцхонхеит; Цампацт
Тхомас Кликауер је аутор преко 950 публикација укључујући и књигу о Алтернатива за Немачку: АфД - објавио Ливерпоол Университи Пресс.
Данни Антонелли одрастао је у САД, сада живи у Хамбургу у Немачкој и пише радио представе, приче и професионални је текстописац и либретиста.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити