Глас председника Уга Чавеза који позива на слободну и интегрисану Латинску Америку гласно је одјекнуо холовима Националне уније учитеља у Лондону у четвртак 4. Преводећи Чавеса, Мартија, Боливара и Сандина, Гисел Моралес-Ечавери, први резидентни амбасадор Никарагве у Великој Британији од 1998. године, поновио је захтеве за једним гласом против сиромаштва. Она је позвала на континуирану одлучност да се равноправно корача стазама нове стварности и новим путевима, које је први отворио Чавес, ка слободи и братству.
Догађај је прославио десет година рада Венецуеланске кампање солидарности која је марљиво бранила суверенитет и независност Венецуеле, како би подржала право народа Венецуеле да одреди своју будућност без спољне интервенције. Медеа Бењамин, оснивачица групе за људска права Глобал Екцханге и мировне групе ЦОДЕПИНК коју предводе жене, и новинар Сеумас Милне, изразили су неповерење у извршну наредбу председника Обаме из марта 2015. којом се Венецуела проглашава претњом по националну безбедност САД. Заиста, огледало супротно је истинито. САД подржавају напоре дестабилизације Венецуеле скоро петнаест година.
Ко су САД да доводи у питање стање људских права у Венецуели?, питали су Бењамин и аргентинска амбасадорка у Великој Британији Алиша Кастро. САД, земља која је промовисала санкције УН у Ираку које су довеле до смрти пола милиона деце, земља која је касније окупирала Ирак – илегално и гладна нафте – што је засебно довело до смрти додатних милион Ирачана.
Земља која је мучила људе у Авганистану, Ираку, заливу Гвантанамо, на илегалним летовима за ванредне испоруке, и у тајним затворима ЦИА на црној локацији у Тајланду, Мароку, Румунији, Литванији и Пољској. Земља која затвара хиљаде младих због ситних злочина и чија полиција убија невине црне младе. Земља која шпијунира активисте за еколошку правду и мир. Земља која задржава варварску смртну казну, док је Венецуела (прва земља на свету која је то учинила) Уставом укинула смртну казну за све злочине 1863. године.
Заговорници неолибералне идеологије, од Телеграфа до Като института, последњих месеци инсистирају на етикетирању венецуеланске економије као „кошара”. Без сумње, постоје проблеми у Венецуели; САД су увеле санкције, смањење цена нафте, а ратоборна антидемократска опозиција је наметнула социјалне и економске сукобе. Ипак, венецуеланска влада остаје посвећена смањењу сиромаштва, покретању даљег развоја социјалног становања и убрзању приступа медицинским услугама, а све то истовремено промовишући регионалну интеграцију усредсређену на човека и међународну солидарност, избегавајући глупост економске штедње и смањења социјалне потрошње.
Венецуела се жестоко борила против ширења споразума о слободној трговини типа НАФТА у региону. Уместо тога, промовисање визије регионалне интеграције засноване на солидарности, где се лекари и наставници обезбеђују у замену за нафту, и где земље Латинске Америке настоје да подрже себе и једни друге у потрази за добрим животом за народе својих земаља. Овај принцип је проширен на земље којима је потребна, укључујући регионе погођене еболом, Хаити и Палестину.
Са вођством Венецуеле, Латинска Америка је постала регион у којем се људи и природни ресурси једне земље више не могу аутоматски сматрати „сировинама“, слободно доступним америчким корпорацијама да подрже „раст“ банковних рачуна који припадају богатим акционарима у Глобал Нортх (акционари који, узгред, крију овај профит од својих влада у креативним шемама за избегавање пореза). Уместо тога, латиноамеричке нације захтевају суверенитет и експериментишу са економским политикама које су покренуте да би биле потчињене потребама људи.
Визије регионалне интеграције које је тако снажно заговарао Чавес настављају да се материјализују и данас. У децембру 2014. отворено је седиште Уније јужноамеричких нација (УНАСУР) у Киту, Еквадор. Заједница држава Латинске Америке и Кариба је још један пример покушаја да се супротстави америчкој хегемонији у региону, хегемонији заснованој на филозофији да је Латинска Америка „задње двориште САД“, отворено за експлоатацију и контролу.
САД више немају исту контролу над Латинском Америком као у не тако далекој прошлости. Ипак, потребно је још много посла да се заштити дуг пут ка слободи за народе Америке. Мет Вилгрес, национални координатор за кампању солидарности у Венецуели, охрабрио је све на скупу да подрже Венецуелу у изазовној години која је пред нама. Алиша Кастро је питала, које моделе желимо да следимо? Визија латиноамеричке интеграције за равноправан развој народа и нација? Или визија неолибералне слободне трговине, у корист корпорација?
Експло Нани-Кофи, који је координирао кампању против прокси рата у Африци и кампању ММФ-а и Светске банке која се тражи због преваре, је оштро рекао да нема гаранције да ће се позитивни помаци у региону наставити на свом садашњем путу. На вама и мени је да променимо институције које намећу нашу садашњу стварност и подржимо позитивне иницијативе за ослобођење. Посланик Џереми Корбин, понављајући недавне политичке борбе у Грчкој и Шпанији, заложио се за враћање те борбе кући, у борби против смањења социјалних услуга и Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства у Великој Британији и Европи.
Можемо показати солидарност према Венецуели тако што ћемо подржавати организације које желе да кажу истину о позитивним дешавањима у региону, и предузимањем сопствених кампања код куће против доминације неолибералне идеологије у Великој Британији и Европи.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити