Репортери без граница (РСФ) су 12. септембра 2006. објавили отворено писмо 'као одговор својим клеветницима', који осуђују њен недостатак непристрасности, финансирање које добија од Сједињених Држава и њену политичку агенду 'сумњиво сличне онима које Бела Кућа. Циљ овог писма је био да покаже да РСФ нема политичке мотиве за стигматизацију неких земаља. Још једном, објашњења РСФ-а су неубедљива, контрадикторна и проткана лажима (1).
Покушај разјашњења почиње иронично изношењем врло јасног политичког става, савршено усклађеног са Вашингтоном, против владе Хаване: „Куба је диктатура“, каже се у саопштењу, оптужујући Фидела Кастра да „наноси аутократију и репресију на свој народ“. 'Ипак, РСФ се представља као аполитично удружење заинтересовано само за 'одбрану слободе штампе'(2).
РСФ иде даље: 'Да ли Кубанци којим случајем бирају свог председника и парламент? Не.'Ова неизоставна тврдња илуструје јединствено незнање РСФ-а о политичком систему карипског острва. Уместо да се руши са застарелом реториком кубанске екстремне деснице, која је остала из Батистиних дана, париској организацији би било боље да погледа устав земље. Сазнао би више о кубанском изборном систему и не би износио такве непромишљене опаске, које морају забавити стране новинаре са седиштем у Хавани који су присуствовали изборима. Али проводи толико времена са онима који жуде за предреволуционарном Кубом, која се налази у администрацији у Вашингтону или у срцу изгнаничких организација у Мајамију, да је асимиловала њихов дискурс (3).
„Да ли имају право да отворено критикују оне у влади? Не, тврди РСФ (4). Ту оптужба такође није веродостојна. Довољно је погледати француску и међународну штампу да бисте сазнали да је супротно. Ниједна група дисидената на свету нема на располагању тако важан медијски простор као кубански дисиденти. Штавише, не недостаје инвекција против кубанске владе. На пример, опозициони лидер Освалдо Паја редовно оптужује власти за најгоре замисливе злочине: „На Куби има нестанака (...). Има више од 20 убијене деце', рекао је неколико пута међународној штампи. Ипак, у затвору није провео ни минут (5).
На исти начин, дисиденти су организовали конгрес у Хавани 20-21. маја 2005. Сједињене Државе и кубанска екстремна десница на Флориди су у потпуности финансирале тај конгрес. Присуствовало је неколико страних новинара и дипломата, међу којима и Џејмс Кејсон, бивши шеф Одељења за интересе САД у Хавани. Сам председник Буш послао је видео поруку опозицији у којој је рекао да се „талас слободе шири светом и да ће једног дана ускоро стићи и до кубанских обала.“ Присутни су топло аплаудирали говору станара Беле куће, узвикујући 'Живео Буш!' . У било којој земљи на свету, те особе би биле ухапшене и оптужене за повезаност са страном силом. Ипак, кубанско правосуђе није засметало ниједном од њих (6).
РСФ представља Освалда Пају као 'социјалдемократу' и држи га као пример. Занемарује да истакне да је он отворено подржао државни удар против председника Венецуеле Уга Чавеза у отвореном писму у априлу 2002. Такође заборавља да помене да је он блиско повезан са америчким дипломатама присутним на Куби, као и са малим екстремистичке групе Флориде (7).
РСФ наставља да тврди да су '23 новинара' у затвору. За организацију је довољно да сваки Кубанац, привучен профитабилним дисидентским послом, напише три реда против своје владе да би стекао титулу 'независног новинара'. Мало је важно да је међу та '23 новинара' само један, Осцар Елиас Бисцет , завршио новинарску школу. Мало је важно што се ниједан од њих није бавио новинарским занатом пре него што је отишао у опозицију. Мало је важно што их је кубанско правосуђе осудило за обичне злочине „примили су новац од стране силе, Сједињених Држава“ који немају никакве везе са њиховим статусом „новинара“(8).
Штавише, у званичним документима Сједињених Држава „Торичелијев закон из 1992., Закон Хелмса Бартона из 1996. и Извештај Комисије за помоћ слободној Куби из маја 2004.“ наводи се да постоји буџет намењен за стварање унутрашње опозиције. на Куби. План из 2004. препоручује 50 милиона долара за то. Што се тиче најновијих мера против Кубе које је председник Буш предузео 10. јула 2006, оне чак предвиђају „обуку и опремање независних новинара у писаној штампи, радију и телевизији на Куби“, а запањујућа сума од 80 милиона долара је намењена за овај циљ, између осталог. Може ли РСФ искрено игнорисати ову стварност (9)?
РСФ коначно признаје да га Вашингтон подржава преко Националне задужбине за демократију (НЕД), агенције коју је створила администрација Роналда Регана са циљем да промовише агенду Беле куће широм света. Али покушава да умањи значај износа који прима и објашњава да је он само „додељен за рад на афричком, а не америчком континенту“(10).
РСФ такође признаје да добија финансирање од Центра за слободну Кубу, екстремно десничарске организације чији је циљ свргавање кубанске владе. Чак се претвара да никада није скривала ове грантове које добија од 2002. То је нетачно јер се не појављују на веб страницама из 2002. и 2003. године. РСФ такође занемарује да истакне да је директор ове групе Франк ЦалзА³н. Он је својевремено био извршни директор Кубанско-америчке националне фондације (ЦАНФ), која је умешана у тероризам против Кубе, како је управо изјавио бивши директор Хосе Антонио Љама (11). Зашто РСФ крије ову истину од јавног мњења? Како РСФ може прихватити новац од бившег директора организације која је промовисала тероризам?
РСФ одбацује 'оптужбу за нападе на Кубу' и тврди да ни на који начин није 'у обавези према онима који [то] финансирају.' У овом случају, зашто се организација састала са специјалним амбасадором за кубанска питања под Клинтоновом администрацијом , Стуарт Еизенстат, 1996. у Паризу? Зашто је 24. априла 2003. преузео кубанску туристичку канцеларију у Француској? Зашто је организовала догађај у Тхеатре ду Ронд-Поинт у Паризу под политичким слоганом „Куба да, Кастро не“ у септембру 2003? Зашто се ова организација састала са представницима кубанске екстремне деснице на Флориди 16. јануара 2004. како би потписала споразуме и створила комитет чији је члан генерални секретар РСФ Роберт Менард? (12)
У истом духу, зашто је покренула медијске кампање ширећи рекламне поруке (у писаној штампи, на радију и телевизији) са циљем да одврате туристе од путовања на Кубу, као што је записано у Бушовом плану из маја 2004. године? Зашто крије чињеницу да је то једина организација која је наведена као узорна на страни 20 истог плана? Зашто се једини линк на почетној страници његовог тројезичног сајта тиче Кубе, иако је Кина, по сопственим критеријумима, највећи тамничар за новинаре на свету? Зашто је Куба једина земља против које је Роберт Менард тражио да Европска унија уведе економске санкције? Зашто се текст који прати „индекс слободе штампе“ из 2003. у потпуности фокусира на Кубу, са насловом „Куба, претпоследња, пре Северне Кореје“(13)?
Али третман резервисан за Кубу је само врх леденог брега. У ствари, политичка агенда РСФ-а превазилази појединачни случај Кубе. На примјер, РСФ се тек у посљедње вријеме сјетио 'након пет година' случаја сниматеља Ал Јазеере Самија Ал-Хаја, и то тек након што је објављено неколико чланака у којима се осуђује овај 'пропуст'. Сада организација признаје да је он приведен 'под лажним изговором'. дослуха са Ал-Каидом. 'Пошто није било познато да ли је Сами Ал-Хак приведен због тога што је новинар и због недостатка информација о њему, РСФ је чекала пре него што је извршила друге акције', наводи се у саопштењу ( 14).
Дакле, РСФ-у је потребна петогодишња истрага како би се открило да је Сами Ал-Хај био притворен, киднапован и мучен само зато што је био новинар. Можда је то разлог зашто је судански новинар нестао из извештаја из 2004. и 2005. у којима РСФ наводи све затворене новинаре у сваком углу планете. С друге стране, РСФ није оклевао ни тренутка пре него што је закључио да је кубанска влада затворила „новинаре“(15).
Штавише, то није први пут да је РСФ попустљив због злоупотреба почињених над новинарима који раде за Ал Јазееру, што је 'још једна случајност без сумње' на црној листи Сједињених Држава због њеног извјештавања, што показује злочине које су починили амерички војници у Ираку и Авганистану. У септембру 2003. Тајсер Алуни је ухапшен у Шпанији само због сумње да је повезан са Ал Каидом. Упитан о овој ствари, Роберт Менард се ограничио на то да новинари нису изнад закона и „¦ ништа више (16).
РСФ признаје да је њено 'ћутање' о Самију Ал-Хају било 'криво' и да је његово 'давање изјаве признање ове кривице'.'Са овом меа цулпа, РСФ би желео да људи верују да је случај Ал-Хаџа био ништа осим несрећног 'пропуста' који, иако је трајао пет година, нема никакве везе са чињеницом да је он у притвору америчке војске (17).
У овом случају, зашто РСФ ћути о Билалу Хусеину, ирачком новинару и фотографу који ради за Ассоциатед Пресс, који је био затворен од стране окупационих трупа од 12. априла 2006. у Ираку у протеклих пет мјесеци? Билал Хусеин је оптужен да представља пријетњу безбједности и био је у затвору, али до данас није подигнута оптужница, нису изведени докази и није изведен пред судију (18).
АП је одбацио оптужбе. Тврди се да "интерна ревизија његовог рада није открила ништа што би указивало на неприкладан контакт са побуњеницима, а било који доказ против њега треба да се изнесе ирачком систему кривичног правосуђа".
„Желимо да владавина права превлада“, каже председник и извршни директор АП-а Том Керли. „Њега или треба оптужити или пустити. Притвор на неодређено време није прихватљив.“ Цурлеи је наставио: „Дошли смо до закључка да је то неприхватљиво према ирачком закону, или Женевским конвенцијама, или било којој војној процедури.“ Истина је да је Билал Хусеин ухапшен због фотографија које је направио у Рамадију и Фалуџи, а на којима се види масакри које је извршила војска председника Буша, тврди његов адвокат Бадие Ариеф Изат (19). Чему такво ћутање РСФ-а?
Како РСФ може одржати свој кредибилитет суочен са овим новим 'пропустом', који се још једном тиче новинара којег су Сједињене Државе притвориле? Како може имати кредибилитет када је у исто време 18. септембра 2006. пожурила да осуди хапшење '21-годишњег новинара' на Куби, без претходне истраге и не знајући зашто су га власти ухапсиле? Штавише, РСФ признаје да нема појма о разлозима који су довели до хапшења Ахмеда Родригуеза Албације. За РСФ нема шта да се расправља: то је Куба, па мора да је ухапшен због тога што је „новинар“(20).
Али то није довољно за РСФ. Два дана касније, 20. септембра 2006., осуђује 'произвољно хапшење Оделана Алфонса', без икакве нејасноће о разлозима хапшења. Овде није потребна претходна истрага и нема сумње: његов статус 'новинара' је главни разлог његовог хапшења према РСФ-у. Мало је важно што Оделан Алфонсо плаћа веб-сајт екстремно десничарских Кубанаца, Цубанет, који се финансира грантовима УСАИД-а и НЕД-а. РСФ је чак у обавези да призна ову чињеницу и да призна да је Оделан Алфонсо 'дописник Кубанета', не трудећи се да обавести јавност о томе шта је ова веб страница заиста (21).
Како се РСФ може надати да ће изгледати кредибилан с обзиром на начин на који је третирао убиство шпанског новинара Хозеа Куза и његовог украјинског колеге Тараса Процука које су извршили амерички војници у Багдаду (22)? Како то може бити веродостојно када је апологета инвазије на Ирак, тврдећи да је „Збацивање диктатуре председника Садама Хусеина окончало више од 30 година званичне пропаганде и отворило нову еру слободе, пуну наде и неизвесности, за Ирачане новинара (23)? Шта рећи када се додаје да су „Деценије нулте слободе штампе окончане за ирачке новинаре када је 9. априла бомбардована зграда министарства информисања у Багдаду“(24)? Ко још може да верује у објективност РСФ-а? Ко још може да помисли да РСФ брани 'слободу штампе' и да нема политичку агенду?
Хаити, под председништвом Жан-Бертрана Аристида, такође је био мета РСФ-а. Када је свргнут у државном удару који су организовале Сједињене Државе, Француска и Канада, РСФ је топло поздравио пуч у извештају под насловом „Слобода штампе се враћа: добитак који треба неговати“(25).
Паришка организација с времена на време доведе неспретност до крајности да отворено именује земље које су на њеној црној листи: „РСФ „постаје оштри“ са другим режимима као што је онај у Ирану, Кини, Зимбабвеу или Белорусији“, наводи се у саопштењу. Још једна случајност? То су потпуно исте земље које су на видику Вашингтона. Овога пута РСФ то ни не пориче (26).
Венецуела и председник Уго Чавез, које је Бушова администрација презирала, такође су били међу онима који су привилеговани да буду на мети РСФ-а. Током државног удара у априлу 2002. Роберт Менард се уздржао од осуде кључне улоге коју су одиграли приватни медији супротстављени демократски изабраном председнику. После тога, РСФ је умножио своје тенденциозне извештаје против боливарске владе, представљајући, на пример, хапшење новинара који је крив за превару и проневеру јавних средстава као кршење слободе штампе (27).
Ова најновија оптужба била је кап која је прелила чашу и изазвала је реакцију владе Венецуеле:
„Хапшење новинара Густава Азакара, оптуженог за уобичајене злочине преваре и проневере јавних средстава почињене 2000. против лутрије Тачира, покренуло је чопор међународних паса које је Буш платио да клевета народ и демократску владу Венецуеле.
„Организација „Репортери без граница“, коју финансирају америчке обавештајне агенције преко Националне задужбине за демократију (НЕД), изразила је „забринутост“ због овог случаја обичне правде. У дослуху са опозицијом венецуеланског пуча, њеним медијским предузећима и оптуженим, они покушавају да овај случај претворе у напад на слободу штампе ('¦).
„Заједно са Бушовом администрацијом, његовим тајним службама, његовим фронт-групама и његовим венецуеланским лакејима, „Репортери без граница“ су започели операције за следећу медијску саботажу против боливијске револуције“(28).
За овај прецизан случај, РСФ је користио исте методе које је разрадио 2003. са 'кубанским новинарима', а које се састоје од претварања кривичних ствари у кршење слободе штампе (29).
С друге стране, како се може поверовати да је РСФ заинтересован за 'одбрану слободе штампе', знајући да се никада није потрудио да се позабави случајем Мумије Абу-Џамала, црног новинара који је патио у америчким тамницама. од четврт века зато што је у својим извештајима осудио полицијско насиље над мањинама? Зашто РСФ не оптужује Сједињене Државе да постављају препреке слободи штампе када забрањују кубанским новинарима да се баве својом професијом на својој територији, док бројни амерички медији имају сталне антене у Хавани?
Коначно, финансирање РСФ-а отвара неколико питања. Организација тврди да зарађује 48 одсто свог буџета (2003) од продаје календара и фотографских књига. Односно, само од ове продаје долази 1,984,853 евра. Календар или књига фотографија коштају 8 евра. То би значило да је РСФ продавао 248,106 примерака годишње, или близу 680 дневно, 365 дана у години. Како је могуће веровати у такве глупости? (30).
Сви који критикују покорност РСФ-а пред центрима моћи, који осуђују његово саучешће са политиком Бушове администрације и доводе у питање њену финансијску подршку, нису ништа друго до 'Фиделисти, 'Кастрови присталице' и 'непокорни' према париској организацији. Као да су се критике бавиле само третманом који је резервисала за Кубу и неодољивим приказом дослуха између РСФ-а и Вашингтона били су од мале важности (31).
РСФ се претвара да нема шта да крије. Било како било могу. Онда би требало да има храбрости да буде транспарентан у погледу мишљења и да овај одговор објави на својој интернет страници, пошто је Волтер мрежа имала љубазност и интелектуално поштење да јој дозволи да се изрази на сопственом сајту. Такође би требало да има храбрости да одговори тачку по тачку на све ове чињенице. Али немојмо се заваравати.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити