Гушена више од шест деценија америчком економском опсадом, Куба се суочава са озбиљним потешкоћама које утичу на добробит становништва.
17. марта 2024, у Сантјагу, десетине људи су мирно изразиле своје незадовољство материјалним тешкоћама свакодневног живота. Генерално добро информисана америчка новинска агенција Ассоциатед Пресс пријавио присуство „мањих група демонстраната”. Примио их је секретар градске Комунистичке партије да изнесе своје притужбе. Владине власти су истакле да су демонстрације одржане у оквиру поштовања.[И]
Куба је у кризи озбиљне економске кризе која утиче на добробит становништва. Прекиди струје, због недостатка залиха нафте, су уобичајени и понекад могу трајати и до 8 сати. Несташица утиче и на прехрамбени сектор, због чега кубанска домаћинства све теже проналазе основне потрепштине. По први пут у својој историји, Куба је позвала Светски програм за храну Уједињених нација да помогне да се избори са ситуацијом.[Ии]
Сједињене Државе су, преко своје амбасаде у Хавани, брзо реаговале, истичући „недостатак хране и струје“ на острву. „Позивамо кубанску владу да поштује људска права демонстраната и води рачуна о легитимним потребама кубанског народа.[иии] Хавана је одмах осудила мешање и лицемерје Вашингтона, позивајући америчког отправника послова Бенџамина Зифа у Министарство спољних послова.[Ив]
Заиста, Сједињене Државе су првенствено одговорне за економску ситуацију острва. Од 1960. године Вашингтон је увео санкције које погађају све секторе друштва, посебно најугроженије групе као што су деца, труднице, стари и болесни.[в] Након распада СССР-а 1991. године, далеко од нормализације односа са Кубом, администрација Буша старијег је повећала опсадно стање доношењем Торичелијевог закона 1992. године, који је противзаконит због свог екстериторијалног обима. Његов наследник, демократа Бил Клинтон, следио је Хелмс-Буртонов закон из 1996. године, који крши елементарне принципе међународног јавног права због своје ретроактивне природе. Џорџ В. Буш је појачао ове мере принуде доношењем нових санкција 2004. и 2006. године.[Ви]
Примирје је испоштовано током другог мандата Барака Обаме када је дошло до историјског процеса зближавања две земље, званично покренутог у децембру 2014. Конструктивне мере је усвојио Вашингтон, али санкције нису укинуте. Заиста, вреди напоменути да је администрација Обаме И била та која је наметнула најоштрије казне међународним компанијама и банкама које су имале везе са Кубом.[вии]
2017. године доласком Доналда Трампа на власт стављена је тачка на ово зближавање. Вашингтон се вратио политици конфронтације, уводећи 243 нове санкције у периоду од четири године – више од једне недељно – усмерене на виталне секторе кубанске привреде, односно извоз медицинских услуга, туризам и трансфер новца. Од тога, 50 је наметнуто усред пандемије Цовид-19, што је острву лишило виталне опреме као што су респиратори и озбиљно утицало на здравствени систем.[виии]
Избор Џоа Бајдена 2020. није значио промену за Кубу. Задржао је већину мера које је предузео његов претходник. Бројке откривају утицај економских санкција на људска права Кубанаца. Преко 80% становништва рођено је под санкцијама. Ове санкције коштају кубанску економију у просеку 15 милиона долара дневно.[Ик] У новембру 2023, за 31st године заредом, 187 земаља, укључујући најпоузданије савезнике Сједињених Држава, позвало је на „укидање економске, комерцијалне и финансијске блокаде Вашингтона“ против Кубе.[Кс] Анахрона, окрутна и противзаконита, блокада је главна препрека развоју земље и одговорна је за тренутна страдања становништва острва.
[И] Андреа Родригуез, «Кубанци у источном граду Сантјаго протестују због нестанка струје и несташице хране», Ассоциатед Пресс19. марта 2024.
[Ии] Ванесса Бусхсцхултер, «Куба тражи помоћ УН-а јер се несташица хране погоршава», ББЦ, 29. фебруара 2024.
[иии] Ванесса Бусхсцхултер, «Куба тражи помоћ УН-а јер се несташица хране погоршава», ББЦ, 29. фебруара 2024.
[Ив] Дејв Шервуд, «Куба позива највишег америчког дипломату, оптужује САД за подстицање протеста», Ројтерс18. марта 2024.
[в] Салим Ламрани, Економски рат против Кубе: историјска и правна перспектива блокаде САД, Њујорк, Монтхли Ревиев Пресс, 2013.
[Ви] Исто.
[вии] Салим Ламрани, «Меттре ун терме аук санцтионс цонтре ла Цубаине Цубаине», Л'Хуманите, КСНУМКС Јули КСНУМКС.
[виии] Салим Ламрани, «Процена политике Кубе под Трампом и изгледи за други мандат», Међународни институт за проучавање Кубе16. августа 2020. https://cubastudies.org/salim-lamrani-assessing-cuba-policy-under-trump-and-prospects-for-a-second-term-in-spanish/ (веб страница приступљена 23. марта 2024.).
[Ик] Салим Ламрани, « Цондамнатион мондиале дес санцтионс ецономикуес цонтре Цуба поур ла 30НД аннее цонсецутиве », Изјаве10. новембра 2022.
[Кс] Уједињене нације, « Генерална скупштина
е : 187 Етатс Мембрес рекуестент ла левее ду блоцус ецономикуе, цоммерциал ет финанциер импосе а Цуба пар лес Етатс-Унис», 2. новембар 2023. https://press.un.org/fr/2023/ag12554.doc.htm (веб страница приступљена 23. марта 2024.).
Салим Ламрани је докторирао иберијске и латиноамеричке студије на Универзитету Сорбона, и професор је латиноамеричке историје на Университе де Ла Реунион, специјализован за односе између Кубе и Сједињених Држава.
Његова последња књига је Ау ном де Цуба: https://www.editions-harmattan.fr/livre-au_nom_de_cuba_regard_sur_carlos_manuel_de_cespedes_jose_marti_salim_lamrani-9782140294099-77782.html
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити