Најзлобнији човек на свету, поред Садама Хусеина и Осаме Бин Ладена, је Роберт Мугабе, председник Зимбабвеа. То је, барем, став већине западне светске штампе.
Мугабе је јуче инсистирао да ће 2,900 белих фармера морати да напусти своју земљу. Тврди да прераспоређује њихову имовину сељацима без земље, али многе фарме које је запленио су уместо тога предате војним официрима и партијским лојалистима. Дванаест белих фармера је убијено, а многи други претучени. Он је украо изборе у марту лажирањем гласачких листића и застрашивањем својих политичких ривала. Његов напад на фарме у власништву белаца Дејли телеграф је навео као главни разлог тренутне глади. Сада, тврди лист, он користи "помоћ у храни као политичко оружје". Као кандидат за место Трећег најзлобнијег човека на свету, изгледа да поседује све праве акредитиве.
Нема сумње да је Мугабе немилосрдан човек, нити да његова политика доприноси даљем осиромашењу Зимбабвеанаца. Али сугерисати да су његове заплене земље у великој мери одговорне за глад нације је измишљено. Иако тамошњих 4,500 белих фармера поседује две трећине најбоље земље, многи од њих не узгајају храну већ дуван. Седамдесет процената националног кукуруза — његове основне основне културе — узгајају црни сељаци фармери који за живот живе од маргиналних земаља које су им оставили белци.
Заплена белих фарми је и брутална и противзаконита. Али то је само једна мала сцена у трагедији која се сада игра широм света. Сваке године неколико десетина милиона сељака сељака је принуђено да напусти своју земљу, што има разорне последице по сигурност хране. За њих не постоје сузама умрљани описи последње посете гробовима њихове деце. Ако се уопште помињу, већина штампе их одбацује као неопходне жртве развоја.
Пре десет година, истраживао сам експропријације које финансира и организује у Африци још један члан Комонвелта. Канада је платила за орање и садњу пшенице у равници Басоту у Танзанији. Пшеницу су у тој земљи јели само богати, али садњом тог усева, а не кукуруза или пасуља или маниоке, Канада је могла да обезбеди уговоре за своје хемијске и машинске компаније, које су биле светски лидери у технологији пшенице. Шема је захтевала одузимање имовине од 40,000 чланова племена Барабаиг. Они који су покушали да се врате у своје земље радници пројекта су тукли, затварали и мучили електрошоковима. Жене су групно силоване. По први пут у једном веку, Барабаигови су били неухрањени. Када сам покренуо ова питања са једном од људи који воде пројекат, она ми је рекла: „Нећу пустити сузу ни за кога ако то значи развој.“
Богата светска штампа заузела је скоро исти став: само је Гардијан пренео причу. Сада још једна чланица Комонвелта, Уједињено Краљевство, финансира много већи план у индијској држави Андра Прадеш. Отприлике 20 милиона људи ће бити одузето. Опет је овај злочин игнорисан од стране већине медија.
То су тамнопути људи које протерују белци, а не белци које протерују црнци. Они, као такви, заузимају место које им припада, као невидљиве препреке пројектима богатог света. Мугабе је чудовиште јер је узурпирао природни поредак.
Кроз покривање Зимбабвеа постоји скривена струја расизма и жаљења што је Британија икада пустила Родезију. Неки од чланака у Телеграпх-у су такође могли имати наслов „Одважни мушкарци и жене који држе најмрачнију Африку на одстојању“. Читаоци су навели да закључе да је Ијан Смит све време био у праву: једини људи који знају како да воде Африку су белци.
Али, преко ММФ-а, Светске банке и програма билатералне помоћи, са својим изванредним условима, белци заиста управљају Африком и праве од ње прави хеш. У последњих десет година, према најновијем извештају УН о хуманом развоју, број људи у подсахарској Африци који живе са мање од једног долара дневно порастао је са 242 на 300 милиона. Што ригорозније афричке владе примењују политику коју захтевају белци, њихов народ постаје сиромашнији.
Баш као и Мугабе, богати свет такође користи „помоћ у храни као политичко оружје“. Сједињене Државе су управо успеле да натерају Зимбабве и Замбију, обе које пате од глади у јужној Африци, да прихвате ГМ кукуруз као помоћ у храни. Обе нације су се жестоко одупирале ГМ усеву, делом зато што су се плашиле да ће технологија мултинационалним компанијама дати контролу над ланцем хране, остављајући њихове људе још рањивијим на глад. Али САД, искористивши прилику за своје биотехнолошке фирме, рекле су им да морају или да прихвате ову пошиљку или да гладују.
Малави је такође био приморан да преузме ГМ кукуруз из САД, делом због губитка сопствених стратешких резерви житарица. ММФ и Европска унија су 1999. године наложили Малавију да приватизује резерву. Приватно тело није било капитализовано, па је морало да се задужује код комерцијалних банака да би купило жито. Сасвим предвидљиво, до 2001. године открила је да не може да сервисира свој дуг. ММФ му је рекао да прода већину резерви. Приватно тело је све то продало, а Малави је остао без ускладиштеног жита у тренутку када су његови усеви пропали. ММФ, пошто ништа није научио из ове катастрофе, наставља да спречава ту земљу да помаже својим пољопривредницима, субвенционише храну или стабилизује цене.
Иста агенција такође присиљава слабе нације да отворе своје границе за субвенционисану храну из иностранства, уништавајући сопствену пољопривредну индустрију. Можда најважније, спречава државну потрошњу на земљишну реформу. Расподела земљишта је кључна одредница безбедности хране. Мала газдинства су и до десет пута продуктивнија од великих, јер имају тенденцију да се интензивније обрађују. Већа је вјероватноћа да ће мали фармери снабдјети локално становништво основним усјевима него западни супермаркети мангетоутом.
Владе богатог света не воле земљишну реформу. То захтева државну интервенцију, која вређа бога слободног тржишта, а штети великим пољопривредницима и компанијама које их снабдевају. Заиста, одбијање Британије да дозволи или да финансира адекватан реформски програм у Зимбабвеу створило је политичке прилике које је Мугабе тако немилосрдно искористио. Споразум Ланкастер Хауса дао је државу црнцима, а нацију белцима. Мугабе манипулише истинским фрустрацијама развлашћеног народа.
Председник Зимбабвеа је веома мали ђаво у пакленој политици земље и хране. Светац Нелсон Мандела је вероватно учинио исто толико зла људима у Африци, предајући своја овлашћења ММФ-у чим их је отргнуо од апартхејда. Хајде да свим средствима осудимо Мугабеове расистичке нападе на белце у Зимбабвеу, али само ако смо спремни да осудимо и далеко крвавији рат који богати свет води против сиромашних.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити