Џорџ Монбиот је најистакнутији колумниста животне средине на енглеском говорном подручју. Његова редовна колумна у Гардијану кажњава разараче планете. У Паризу да покрене превод своје најновије књиге Ноуррир ле монде (Лес лиенс куи либерент), дао је Репортеру искрен интервју.
Јесте ли оптимистични?
Да. Један од разлога зашто су људи песимистични је тај што мисле да морате све убедити да би се променила. Многи историјски примери показују да то није тачно. Имамо податке [1] који показују колико људи треба убедити да би се догодиле друштвене промене: око 25% становништва. Ако погледате ставове према абортусу, хомосексуалним браковима, женским лицима, пушењу и везивању сигурносних појасева, потребно је само да достигнете ту пропорцију да би дошло до преломне тачке. Када се довољно људи посвети, остатак популације одједном почиње да га прати.
Па зашто се толико људи у Британији, Француској, Пољској и Немачкој… противи Зеленом покрету и гласа за веома конзервативне странке? Нажалост, крајња десница покушава да достигне своју прекретницу и свуда се показала изузетно ефикасном у тражењу системских промена.
Проблем није само крајња десница, већ чињеница да постоји савез између супербогатих и крајње деснице... Истина је. Иза сваког фашистичког покрета стоји милијардер који га дискретно подржава. Крајње десничари су жртвени јарац мањине: гнев јавности није усмерен тамо где би требало да буде, на веома богате који уништавају наша средства за преживљавање.
У његовом недавном енциклика о екологији, папа Фрања говори о потреби промене 'неодговорног начина живота западног модела'. Зашто се политичари не усуде да кажу исто?
Чини се да ниједан политичар ван Зелених партија није спреман да то каже, иако је то реалност са којом морамо да се суочимо са људима. То се представља као застрашујуће јер смо нормализовали екстремне облике потрошње, иако знамо да нас не чине срећнијим. Ово се мора променити или ће довести до највеће несреће у људској историји. Али ово се сматра незамисливим, не зато што огромна већина становништва то не би могла да помисли, већ зато што је у Британији већина наших новина у власништву психопатских милијардера који не живе у Британији. Ипак, они нам говоре како да размишљамо и како да живимо, и имају више утицаја на политичке партије него на бираче. Они су ти због којих је незамисливо рећи људима да мање конзумирају.
Како прекинути савез између плутократа [2] – како сте их недавно назвали у Гардијану – а крајња десница?
Први корак је да престанете да бринете о њиховој тежини. Да су револуционари помислили: „Снаге угњетавања су толике да не можемо ни помислити да их збацимо“, ништа се не би догодило. Оно што знамо је да врло брзо можемо достићи критичну масу. Оно што у једном тренутку изгледа немогуће, у следећем постаје неизбежно. Морамо да престанемо да бринемо о њима и да се концентришемо на нашу тактику и стратегију. Наравно, ово ће бити изузетно тешко. У Великој Британији су донети невероватно опресивни закони који вас могу ставити у затвор на десет година само због демонстрација.
Да ли су коришћени против еколога?
Да. Закон о полицији из 2022. и Закон о јавном реду из 2023. су најрепресивнији протестни закони у било којој такозваној демократији. Штавише, поред кривичног гоњења, државни органи и приватна предузећа сада могу добити забрану против свакога ко им се не свиђа и натерати их да плате. Неким од наших најефикаснијих активиста уништени су животи [3].
Моћи нам дају све што могу, али то је знак њиховог страха. Јер како еколошка криза постаје јаснија, све је мање могуће порицати је. То постаје егзистенцијална криза за индустрију фосилних горива, индустрију аутомобила, индустрију меса, авио-индустрију, рударску индустрију и многе друге.
Како да се носимо са тако оштром репресијом?
Много горе је учињено нашим политичким прецима, женама које су покушавале да добију глас, активистима за грађанска права, онима који су покушавали да добију једнака права, кампањама за независност. Хиљаде је убијено или мучено. И даље се дешава: стотине активиста за заштиту животне средине бивају убијени широм света сваке године. Оно што тражимо од људи да ураде – да се одупру овом монструозном систему – је веома тешко, али не тако тешко као оно са чиме су се други људи суочавали у прошлости.
У ствари, када људи виде да други плаћају високу цену за њихове поступке, они их схватају озбиљније. Храброст активиста ми даје наду. Сваки пут када репресивне силе помисле да су нас сломиле, људска храброст се осветом врати.
Изгледа да цените стратегију побуне против изумирања (КСР).
КСР је веома стратешки. Али пандемија Цовида прекинула је његову веома ефикасну кампању. Били смо близу прекретнице. Нажалост, сви су морали да иду кући. Морамо да се обновимо са те позиције и то је веома тешко, не само зато што су полиција и политичари овог пута спремнији и увели су веома репресивне законе.
Расправљали сте са географом Андреасом Малмом, аутором Цоммент саботеур ун пипелине. Шта мислите о саботажи као тактици у борби?
Код Андреаса Малма је питање тактике. Нисам против да људи саботирају имовину компаније или уништавају инфраструктуру, све док нико не буде повређен. Моја главна брига је да ово људе излаже веома тешким казнама. Казне су толико строге да не могу да охрабрим друге људе да то ураде јер нисам спреман да то урадим сам.
Кажете да велике организације треба да буду радикалније. Шта би требало да кажу?
У Великој Британији имамо огромне организације за заштиту природе, Национални фонд, Краљевско друштво за заштиту птица и Труст за дивље животиње, чија теорија промене гласи отприлике овако: „Људи нису спремни за велике промене. Не желимо да их уплашимо. Ми ћемо само предложити мале промене, и једног дана ће све те мале промене направити велику промену коју желимо да видимо”. То не може да функционише. Потребне су нам тоталне политичке, економске, друштвене и културне промене. Ове организације треба да позивају своје чланове на масовну грађанску непослушност.
Почели сте своју колумну у Гардијану 1995. Шта се десило са Британијом од тада?
Катастрофа. Имали смо разумно добро вођену државу у њеним основним функцијама и све је то уништено. Наше реке су пуне срања јер је канализација престала да ради, јер се у њу није улагало годинама, јер су приватне водоводне компаније које га воде само исисавале новац и стрпале га у џепове својих акционара. Из истог разлога пропадају и наше железнице. Наше школе се буквално урушавају јер су неке грађене бетоном који траје само тридесет година. Наше болнице се распадају. Систем се урушава пред нашим очима, а узрок нема мистерије: неолиберална идеологија је трансформисала систем који је мање-више функционисао у интересу народа у систем који ради у интересу великог бизниса.
Како видите свет 2030. године?
Када политичари говоре о 2050. години, мисле никад. 2050. је постало синоним за никад. Боље је говорити о 2030. До тада смо можда прошли преломне тачке животне средине и суочили се са колапсом Земљиних система. Врста промене која је могућа је незамислива. Политичке промене које смо могли да видимо су такође незамисливе. Једна реална могућност је да крајња десница преузме власт у Великој Британији 2029. године под заставом Конзервативне странке. Али ако се ове лоше ствари могу замислити, тако су и добре ствари: могли бисмо да видимо незаустављиве масовне покрете чији притисак тера политичке промене. Приморавање Лабуристичке партије, на пример, да одговори и постане странка која ради оно што каже.
Недавно је бивши француски председник Никола Саркози рекао да прави проблем нису климатске промене већ демографија.
То десница увек каже. То је начин да се кривица пребаци са потрошача у богатом свету на најсиромашније људе на планети. Идемо ка демографском платоу средином века, а онда ће вероватно почети да опада становништво од око 2070. године, и то веома нагло. Ово је једини еколошки индикатор који тренутно не иде кроз кров. Али постоји права демографска криза, а то је криза сточарства, која расте за 2.4 одсто годишње.
Које су последице ове експлозије стоке?
До 2050. године, ако се садашњи трендови наставе, имаћемо 100 милиона тона људи на планети и 400 милиона тона додатне стоке. Ово је апсолутна катастрофа јер да бисмо издржавали сву ту стоку морамо да урадимо једну од две ствари, обе су поражавајуће: прва је да их нагурамо у огромне фабрике и узгајамо храну негде другде, а затим ту храну бацимо у те фабрике, које онда производе огромне емисије хранљивих материја које би убиле сваку реку. Алтернативни, екстензивни узгој стоке, захтева огромне површине земље. Ниједна површина земље не може преживети масовну фабричку пољопривреду, тако да је избор између уклањања река или уклањања земље. Једина опција је да престанете да једете животињске производе.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Ах, оптимизам. Познавао сам оптимисте попут Џорџа пре 40 година који би инсистирали да не брину, ствари ће ићи на боље, само је питање изградње локалног покрета…
Ах, вера у Зелену странку. Џорџ се пита зашто у Немачкој нема више људи који гласају за Зелене. Али, Џорџ, јесу. Затим су видели како немачки Зелени подржавају бомбардовање, подржавају електране на угаљ и, недавно, подржавају бржу депортацију имиграната. Видели смо како аустријски Зелени улазе у коалицију са Конзервативном странком и следе политику. Видели смо кампању ирских Зелених против рафинерије Схелл на западу Ирске, а затим је у коалиционој влади министар енергетике Зелене странке дао рафинерији зелено (!) светло. Француски Зелени су недавно напустили левичарски савез и постали неолиберални. Прошле недеље, у Великој Британији, на допунским изборима у Рочдејлу, Зелени су морали да се одрекну сопственог кандидата због историјских расистичких твитова. А има још примера. Можда, Џорџ, зато људи не подржавају Зелене. Зато што им се не може веровати. Зато што су Зелени још једна средња класа, буржоаска, либерална странка која говори прогресивно, али која ће све то бацити кроз прозор да би одржала своју економску и друштвену супериорност над радничком класом.