Нова стратегија националне одбране Трампове администрације се рекламира као велика промена у спољној политици САД, прелазак са „рата против тероризма“ на „такмичење великих сила“, линија која не би била наодмет у годинама које су претходиле Првом светском рату. Али да ли је промена заиста велика промена курса, или поновна изјава политике коју су пратиле последње четири администрације?
САД никада нису скидале поглед са својих великих конкурената.
Преселио се председник Бил Клинтон НАТО на исток, поништавајући споразум са Русима из 1991. да не регрутују бивше чланице Варшавског пакта који је у корену тренутних тензија са Москвом. И док САД и НАТО указују на руску анексију Крима као на знак "реваншиста" Москва, НАТО је био тај који је поставио преседан промене граница када је распарчао Србију да би створио Косово после југословенског рата 1999. године.
Председник Џорџ В. Буш је био тај који је одредио Кину „стратешки конкурент“, и који је покушао да намами Индију у анти-кинески савез дозвољавајући Њу Делхију да прекрши Уговор о неширењу нуклеарног оружја. Дозволити Индији да купи уранијум на међународном тржишту – то јој је било забрањено одбијањем да потпише НПТ – помогло је да се запали опасна трка у нуклеарном наоружању са Пакистаном у јужној Азији.
А управо је председник Барак Обама био тај који је додатно захладио односе са Русима подржавши државни удар у Украјини 2014. и чији је „азијски стожер“ довео до тензија између Вашингтона и Пекинга.
Дакле, да ли је одбацивање „тероризма“ као непријатеља у корист „великих сила“ само старо вино, нова флаша? Не баш. Као прво, нови нагласак има знатно опаснију ивицу.
Говорећи пред Џонс Хопкинсом, министар одбране Џејмс Матис је упозорио, „Ако нас изазовете, то ће бити ваш најдужи и најгори дан“, примедба усмерена директно на Русију. НАТО савезник Британија је отишла још даље. То је рекао начелник Генералштаба Уједињеног Краљевства Ник Картер Форум одбране и безбедности да је „наша генерација навикла на ратове по избору од краја Хладног рата“, али „можда нећемо имати избора у вези са сукобом са Русијом“, додајући „Паралеле са 1914. су оштре.“
Сигурно је да је реч о Русији и Кини алармантна. Русија се рутински описује као „агресивна“, „ревизионистичка“ и „експанзионистичка“. У недавном нападу на Кину, амерички министар одбране Рекс Тилерсон описао је трговину Кине са Латинском Америком као „царски“.
Али 1914. године постојало је неколико моћних и равноправних империја у сукобу. Данас то није случај.
Иако је Москва свакако способна да уништи свет својим нуклеарним оружјем, Русија данас мало личи на Русију из 1914. године, или, у том случају, на Совјетски Савез.
САД и њени савезници тренутно троши више од 12 пута више од Русије на своје наоружање – 840 до 69 милијарди долара – и та цифра увелико потцењује стварне војне издатке Вашингтона. Велики део америчке потрошње се не рачуна као „војна“, укључујући нуклеарно оружје, које се тренутно модернизује на износ од 1.5 билиона долара.
Равнотежа између Кине и САД је равномернија, али САД надмашују Кину скоро три према један. Укључите савезнике Вашингтона, Јапан, Аустралију и Јужну Кореју, а та бројка је скоро четири према један. У нуклеарном оружју, однос је знатно већи: 26 према 1 у корист САД, додај НАТО и односи су 28 према 1.
Ово не значи да су војне снаге Русије и Кине неважне.
Руска интервенција у сиријском грађанском рату помогла је да преокрене ток против анти-Асадове коалиције коју су саставиле САД. Али њена економија је мања од италијанске, а њена „агресија“ је углавном одговор на НАТО успостављање присуства на прагу Москве.
Кина има два војна циља: да обезбеди своје залихе енергије преко мора изградњом своје морнарице и да успостави тампон зону у источном и јужном кинеском мору како би потенцијалне непријатеље држала на удаљености од руке. У том циљу је конструисала мање, агилније бродове и ракете способне да држе америчке носаче авиона ван домета, што је стратегија која се назива „одбијање подручја“. Такође је модернизовала своју војску, смањујући копнене снаге и инвестирајући у ваздушна и поморска средства. Међутим, она троши мање свог БДП-а на војску него САД: 1.9 одсто у односу на 3.8 одсто.
Пекинг је био прилично тежак у успостављању „негирања подручја“, отуђивши многе своје суседе – Малезију, Вијетнам, Филипине и Тајван – полажући право на већину Јужног кинеског мора и градећи базе на острвима Парацел и Спратли.
Али Кина је нападнута неколико пута, почевши од Опијумских ратова 1839. и 1856. године, када је Британија приморала Кинезе да укину забрану увоза дроге. Јапан је извршио инвазију 1895. и 1937. Ако су Кинези осетљиви на своју обалу, тешко да им се може замерити.
Кина је, међутим, главни конкурент САД и друга највећа економија на свету. Заменила је САД као највећег трговинског партнера Латинске Америке и то успешно заобилазио Покушаји Вашингтона да угуши свој економски утицај. Када су САД затражиле од својих кључних савезника да бојкотују кинеску нову азијску банку за инфраструктурне инвестиције, са изузетком Јапана, игнорисали су Вашингтон.
Међутим, комерцијални успех тешко да је „империјалан“.
Да ли је ово нови хладни рат, када су САД покушале да опколе и изолују Совјетски Савез? Постоје паралеле, али Хладни рат је био идеолошка битка између два система, социјализма и капитализма. Борба се данас води око приступа тржишту и економске доминације. Када је државни секретар Рекс Тилерсон упозорио Латинску Америку на Кину и Русију, није се радило о „комунистичкој субверзији“, већ о трговини.
Иза ове смене стоје други играчи.
Као прво, велики произвођачи оружја—Лоцкхеед Мартиан, Боеинг, Раитхеон, БАЕ Системс, Нортхроп Грумман и Генерал Динамицс—имају много новца за подјелу у вријеме избора. „Такмичење великих снага“ ће бити скупо, са пуно ствари које вреде издвојити: носаче авиона, подморнице, површинске бродове и проширене ваздушне снаге.
То не значи да су САД промениле свој спољнополитички фокус због лобија компанија које се баве оружјем, али оне имају место за столом. А с обзиром на то да су те компаније прошириле своје пословање на свих 50 држава, локални политички представници и гувернери имају интерес да задрже – и прошире – те високо плаћене послове.
Нити републиканци неће добити много противљења повећању потрошње на одбрану од демократа, од којих су многи исто тако јастребови као и њихове колеге са друге стране. Већа потрошња на одбрану — заједно са недавним предлогом закона о смањењу пореза — искључиће финансирање многих програма којима су демократе драге. Наравно, за републиканце је та дилема велика споредна корист: смањити порезе, повећати потрошњу на одбрану, затим укинути социјалне услуге, социјално осигурање и здравствену заштиту да би сервисирати дефицит.
И многи од демократа су у предности када је реч о демонизацији Руса. Руска буг-а-боо је дозволила Партији да кривицу за пораз Хилари Клинтон пребаци на манипулацију Москве на изборима, избегавајући тако да преиспитује сопствену бледуњаву кампању и немаштовит политички програм.
Постоје и други актери који такође гурају овај нови нагласак, укључујући неоконзервативце Бушове администрације који су покренули рат у Ираку. Њихова нова мета је Иран, иако је надувавање Ирана до нивоа „велике силе“ смешно. Ирански војни буџет износи 12.3 милијарде долара. Само Саудијска Арабија троши 63.7 милијарди долара на одбрану, нешто мање од Русије, која има пет пута више становника и осам пута већу површину. У сукобу између Ирана и САД и њихових локалних савезника, разлика у војној снази била би нешто већа од 66 према 1.
Међутим, у смислу катастрофе, чак би и Ирак пребледео пред ратом са Ираном.
Тренутно најопасније место на свету је Корејско полуострво, где се чини да Трампова администрација припрема неку врсту војних демонстрација које неће изазвати нуклеарни рат. Али како би Кина реаговала на напад који би могао довести непријатељске трупе на њену јужну границу?
Нагомилавање Москве такође може имати последице. Андреј Костин, рекао је директор једне од највећих руских банака ВТБ Финанциал Тимес да би додавање санкција Русији „било као објава рата“,
Проблем са означавањем „великих сила“ као ваших противника је у томе што вам оне могу само веровати на реч и одговорити у складу са тим.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити