Извор: Депеше са ивице
Фотографија: АВН Пхото Лаб/Схуттерстоцк
Више од 50 година пишем о спољној политици, углавном о америчкој, али и о политици других народа. Мислим да прилично добро разумем земље попут Турске, Кине, Индије, Русије и многих чланица Европске уније. Жао ми је што сам мање него сигуран у Африци и Латинској Америци.
За то време сам такође научио прилично много о војним стварима и разним системима наоружања, јер они коштају огромне количине новца који би се могли много боље искористити од убијања и сакаћења људи. Али и зато што је тешко одолети апсурду: амерички борбени авион високих перформанси Ф-35 – на $ КСНУМКС трилиона, најскупљи систем оружја у историји САД-који кошта 36,000 долара на сат да лети, пуца себе, и могу обезглавити пилоти који покушавају да спасу. Ту су и тоалетне даске од 640 долара, апарат за кафу од 7,622 долара и чињеница да Министарство одбране не може да плати 6.5 билиона долара у потрошњи.
Такође сам постао прилично упознат са главним споразумима о нуклеарном оружју и знам шта каже члан ВИ Уговора о неширењу нуклеарног оружја из 1968. (више о томе касније).
Ово је опроштајна колумна, па вас молим за опрост. Пошто сам (надам се) победио рак, одлучио сам да проведем више времена са својом унуцима и можда се вратим свом три романа (Имам бар још једну у глави). Али, волео бих последњу журку о томе шта сам научио о свету и политици у последњих пола века, па ме држите.
Прво, ратови су заиста лоша идеја, и то не само из очигледног разлога што изазивају огромну беду и бол. Не раде, барем у смислу да остварују неки политички циљ.
Сједињене Државе се коначно повлаче из Авганистана и размишљају о изласку из Ирака. Обе су биле катастрофалне катастрофе. Ако се ико у Овалној канцеларији или Пентагону потрудио да прочита Рујарда Киплинга о Авганистану (Аритметика на граници пада на памет) и ДХ Лоренса о Ираку ( Алгебра занимања вреди) боље би знали.
Али илузије Империје су тврдоглаве. САД и даље мисле да могу да контролишу свет, а свако искуство у последњих 50 или више година говори да не може: Вијетнам, Сомалија, Либија, Авганистан и Ирак. Заиста, последњи рат који смо „победили“ била је Гренада, где конкуренција није била баш светске класе.
Американци нису сами у заблуди мешања садашњости са прошлошћу. Тхе британски шаљу носач авиона ХМС Краљица Елизабета и разарач у Јужно кинеско море – шта да ради? Дани када је Чарлс „Кинез“ Гордон могао да растера локално становништво са неколико топовских чамаца давно су прошли. Шта ће Народна Република учинити од носталгије премијера Бориса Џонсона за лордом Нелсоном и Трафалгаром, може се само нагађати, али Пекинг ће се пре забавити него уплашити равним врхом средње величине и лименом конзервом.
Кина не жели да освоји свет. Жели да буде највећа економија на планети и да свима продаје много ствари. Укратко, управо оно што је Британија желела у 19. веку и САД у 20. веку. Кинези инсистирају на војној контроли својих локалних мора, на исти начин на који САД контролишу своју источну, западну и јужну обалу. Замислите како би Вашингтон реаговао на кинеске ратне бродове који редовно вежбају у близини Перл Харбора, Сан Дијега, Њупорт Њуза и Мексичког залива.
Да ли су Кинези тешке руке у вези овога? Да, заиста, и непотребно су отуђили бројне нације у региону, укључујући Вијетнам, Филипине, Брунеј, Малезију и Јапан. Демилитаризација источног и јужног кинеског мора смањила би тензије и уклонила разлоге за илегалну заплену малих острва, гребена и плићака од стране Пекинга у тој области. Кина ће морати да схвати да не може једнострано да крши међународно право својим претензијама на већи део Јужног кинеског мора, а САД ће морати да прихвате да Тихи океан више није америчко језеро.
Руси долазе! Руси долазе! У ствари, не, нису, и време је да се заустави глупост о руским хордама масирање на граници спремни да прегазе Украјину или балтичке државе. Оно што су те трупе радиле крајем прошлог пролећа било је одговор на план НАТО-а за огромну војну вежбу, "Постојани бранилац." Русија не покушава да поново створи Совјетски Савез. Њена економија је величине италијанске, а тренутни проблеми потичу из дубоко глупе одлуке да се НАТО помери на исток. Руси су осетљиви на своје границе, са добрим разлогом.
Можемо да захвалимо председницима Билу Клинтону и Џорџу В. Бушу што су открили овај посебан аспект Хладног рата. Оба председника су проширила НАТО, а Буш се једнострано повукао из Уговора о антибалистичким ракетама (АБМ) и почео да распоређује противракетне системе у Пољској и Румунији. НАТО тврди да су АБМ-ови усмерени на Иран, али Иран нема ракете које могу да досегну Европу и не поседује нуклеарно оружје. Руси би били глупи да извуку било какав други закључак осим да те АБМ гађају ракете Москве.
НАТО је постала зомби алијанса, тетурајући од једне катастрофе до друге: Авганистан, затим Либија, а сада САД притискају НАТО да се супротстави Кини у Азији (мало вероватно – Европљани виде Кину као непроцењиво тржиште, а не претњу).
НАТО би требало да иде путем Варшавског пакта, а САД треба да се придруже споразуму о антибалистичким ракетама. Уклањање АБМ ракета могло би, заузврат, довести до поновног успостављања Интермедијарни споразум о нуклеарним снагама, изузетно важан уговор из којег су се и САД једнострано повукле.
Израел треба да проучи ирску историју. Године 1609. домородачко становништво онога што је постало Северна Ирска присилно је пресељено у Конот на западу острва и замењено са 20,000 протестантских станара. Предстојећи попис скоро сигурно ће показати да католици сада чине већину у Северној Ирској.
Морална? Зидови, ограде и политика апартхејда неће натерати Палестинце да оду или да забораве да је велики део њихове земље украден.
Краткорочно гледано, десничарски досељеници могу добити свој пут, баш као што су то учинили протестантски досељеници пре више од 400 година. Али историја је дуга и није већа вероватноћа да ће Палестинци нестати него староседеоци Ирци. Спасило би се много крвопролића и заједничке мржње ако би Израелци уклонили насељенике са Западне обале и Голана, поделили Јерусалим и пустили Палистињанима да имају своју одрживу државу. Алтернатива? Једна држава, једна особа, један глас демократија.
САД би такође требало да окончају „посебан статус“ Израела. Зашто нисмо толико огорчени због апартхејда у Израелу као што смо били због апартхејда у Јужној Африци? Зашто игноришемо чињеницу да Израел има нуклеарно оружје? Када Американци држе предавања другим земљама о одржавању света „заснованог на правилима“, можете ли их кривити ако преврћу очима? Зашто је „противзаконито“ да Иран набави нуклеарно оружје када Тел Авив добије пропусницу?
Бајденова администрација воли да користи термин „егзистенцијално“ у вези са климатским променама, а термин није претеривање. Наша врста је на раскрсници, а време за акцију је узнемирујуће кратко. До 2050. године, око 600 милиона Индијаца ће имати неадекватан приступ води. Глечери који нестају систематски исушивају водене резерве Хималајаца, Хиндукуша, Анда и Стеновитих планина. Док ће се већи део света суочити са несташицом воде, неки ће искусити супротно, као што су Немци и Кинези недавно открили. Вода је светска криза и постоји неколико планова о томе како се носити са њом, иако би споразум о води између Индије и Пакистана у долини Инда из 1960. могао послужити као шаблон.
Једноставно не постоји начин да се свет ухвати у коштац са климатским променама и да настави да троши – према Међународном институту за мир у Стокхолму – скоро 2 трилиона долара годишње. оружје. Нити САД могу приуштити да подржавају своју империју базе, око 800 широм света, исти број колико је имала Британија 1885.
Међутим, климатске промене нису једина „егзистенцијална“ претња нашој врсти. Некако је нуклеарно оружје пало са радара као глобална претња, али тренутно постоји велика нуклеарна трке у наоружању у току који укључује Кину, Индију, Пакистан, Северну Кореју, Русију и НАТО. САД троше више од 1 билион долара модернизацију своју нуклеарну тријаду авиона, бродова и пројектила.
Санкције су, како тврди новинар Патрицк Цоцкбурн, ратни злочин и ниједна земља на свету их не примењује тако широко и са таквом снагом као САД. Наше санкције осиромашили су Северну Кореју, Ирак, Иран, Венецуелу и Сирију и нанели непотребан бол Куби. Они подижу тензије са Русијом и Кином. И зашто их примењујемо? Зато што земље раде ствари које нам се не свиђају или инсистирају на економским и политичким системима са којима се не слажемо. Вашингтон то може да уради јер ми контролишемо де факто светску валуту, долар, а земље које нас прелазе могу изгубити способност да се баве међународним банкарством. Француска банка БНП Парибас била је принуђена да плати 9 милијарди долара казне због заобилажења санкција Ирану.
А санкције су скоро увек биле неуспешне.
О самоопредељењу:
Драга шпанска влада: Нека Каталонци гласају у миру и прихвате резултате ако одлуче да желе да иду својим путем. Исто за Шкоте, народ Кашмира и, некада у будућности, Северне Ирце. Не можете натерати људе да буду део ваше земље ако то не желе, а покушај да их натерате је као да научите свињу да звижди: не може да се уради и нервира свињу.
Избеглице: САД и НАТО не могу да дестабилизују земље попут Авганистана, Сирије и Либије, а затим повуку покретни мост када људи беже од хаоса који су ти ратови створили. Колонијалне земље које су експлоатисале и успоравале развој земаља Африке и Латинске Америке не могу да перу руке од проблема постколонијализма. А индустријске земље које су дестабилизовале климу не могу да избегну своју одговорност за десетине милиона избеглица због глобалног загревања. У сваком случају, САД, Европи и Јапану су потребни ови имигранти, јер смањен наталитет у развијеним земљама значи да иду у озбиљне демографске проблеме.
Лицемерје: Свет с правом осуђује убиство политичких противника од стране Русије и Саудијске Арабије, али треба да буде подједнако огорчен када Израелци систематски убијају иранске научнике, или када САД нападом дроном уклоне иранске лидере. Немате право да убијете некога само зато што вам се не свиђа оно за шта се залаже. Шта мислите, како би Американци реаговали на Иран који је убио америчког генерала Марка Милија, шефа Здруженог генералштаба САД?
Свету је очајнички потребан интернационалац здравствени уговор да се суочи са будућим пандемијама и мора да гарантује да укључује најсиромашније земље на свету. Ово није алтруизам. Ако земље не могу да обезбеде здравствену заштиту за своје становнике, то би требало да буде одговорност међународне заједнице, јер нелечене популације изазивају мутације попут Делта варијанте. Не питајте по коме звона звоне. То нам свима плаћа.
Американац изузетност је албатрос око наших врата, који нас спречава да видимо да друге земље и други системи могу радити ствари боље од нас. Ниједна друга земља не прихвата да су Американци супериорни, посебно после четири године Доналда Трампа, дебакла пандемије и побуне 6. јануара у Вашингтону. Ко би желео да је ниво економске неједнакости у овој земљи, или наше затворске популације, највиши на свету? Да ли је 44. на Светском индексу слободе медија, или 18. на Индексу друштвеног напретка, нешто што би требало да узмемо понос у? Оно чиме се можемо поносити је наша различитост. У томе лежи стварни потенцијал земље.
Коначно, да Члан ВИ Уговора о неширењу нуклеарног наоружања: „Свака од страна Уговора се обавезује да ће у доброј намери наставити преговоре о ефикасним мерама које се односе на престанак трке у нуклеарном наоружању у раном року и нуклеарно разоружање и о Уговору о општем и потпуном разоружање под строгом и ефикасном међународном контролом“. Амин.
Пита на небу? Листа жеља старца? Па, једина ствар коју сам научио у ових последњих 50 и више година је да се ствари дешавају ако довољно људи одлучи да треба. Дакле, да цитирам ону прилично незграпну реченицу из „Оне Ман'с Хандс“ Пита Сигера, која се нашироко певала током мировног покрета 60-их: „Ако два, два и 50 зараде милион, видећемо да ће тај дан доћи.“
И то је све људи (за сада).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити