Истраживање Пев Глобал Аттитудес Сурвеи (23. јун) је значајно за једну статистику. Седамдесет један одсто индијске популације која је испитана ове године воли Сједињене Државе, а педесет четири одсто веома цени Буша. Шездесет три процента Индијаца који су разговарали са Певом сматра да САД стављају Индију високо на своју листу приоритета, и да се с тим у вези с тим сусрећу са великодушношћу. Пакистан, који заправо прима већу америчку помоћ и има ближе везе са америчком владом (то је једини „главни савезник који није НАТО“), нема таквих илузија. Двадесет три процента Пакистанаца који су учествовали у анкети Пев воли Америку, а само десет процената мисли високо о Бушу.
Вест о овој анкети стигла је у исто време када је америчка влада објавила своју књигу „Спољни односи Сједињених Држава“ о Јужној Азији, 1969-1976. Тај драгоцени документ нудио је транскрипте разговора између председника Никсона и његовог саветника Хенрија Кисинџера. Укљештен неком лукавом дипломатијом индијске владе коју предводи Индира Ганди, и отпорношћу источнопакистанске политичке и герилске опозиције (као и тврдоглавошћу пакистанског политичког и војног руководства), Кисинџер-Никсон је дао одушка своје фрустрације. Ганди је „стара вештица“, рекао је Никсон, док је Кисинџер додао: „Индијанци су ионако копилад“ (5. новембар 1971). Индија је кренула у рат против Пакистана да ослободи Бангладеш и 16. децембра 1971. гђа Ганди је објавила предају Пакистана у Даки, „слободној престоници слободне земље“.
Кисинџер, који сада представља многе мултинационалне компаније које послују са Индијом, на брзину је пристао на телевизијски интервју за НДТВ. Он се извинио због својих примедби, додајући да је „снажан присталица и промотер“ блиских односа између Индије и САД.
Није јасно да ли је Кисинџер имао икакву улогу у разматрањима, али неколико дана пре његовог интервјуа (29. јуна), амерички и индијски министри одбране потписали су историјски споразум „Нови оквир за америчко-индијске одбрамбене односе“. Овај споразум доводи индијску војску у веома блиске односе са америчким оружаним снагама. „Копиле“ не само да воле САД, већ су им се придружиле и у војној вези.
У друштвима са високом дигиталном и телефонском поделом анкете се не могу схватити веома озбиљно. У Индији, осим ако истраживање није ригорозно уложено у ставове руралног становништва, оно има тенденцију да процени утиске урбане средње класе и оне шачице елите која је спремна да губи време на такав телефонски разговор (извештај Тхе Пев је сасвим отворено: „Истраживања у Индији и Пакистану су такође била несразмерно или искључиво урбани узорци“).
За ове класне фракције, пропаганда потрошачких добара је огромна, као и жеља да се седе у кругу победника уместо да се бори са маргине. То што су индијске експлоататорске класе више жељне да буду љубазне према САД него пакистанске експлоататорске класе није изненађење: антимуслимански тенор Бушове администрације је можда најочигледнији фактор који је искључио подршку многих у Пакистану, чак и јер би могли чезнути за истом врстом потрошачког начина живота који се креће навише.
Пропаганда робе широке потрошње, која се углавном производи у Кини, иако имају културолошки иприматур да су „амерички“, довољна је да створи консензус о таквим иначе досадним догађајима као што је споразум о одбрани. Када су америчка и пакистанска влада објавиле „главни статус ван НАТО-а“ за потоње, медији експлоататорских класа су прохујали (јун 2004). Слично се догодило годину дана касније, почетком јула, у индијским медијима које читају ове исте врсте класних комбинација. Чинило се да су детаљи споразума, о којима се расправљало само у неколико великих новина, мање важни од стварања неке врсте антанте са САД, идеалне типичне слике блаженства потрошача који се навише креће.
Неке тренутне забринутости искачу из одбрамбеног споразума између Индије и САД.
Прво, изгледа да је индијска влада ушла у халуцинацију Бушове администрације о штиту од ракете. Штит можда неће функционисати у војном смислу, иако ће Индија сада имати ракетне системе Патриот, али ће сигурно радити на стварању политичких тензија између Индије и Кине које су тек недавно зацементирале неке мере за изградњу поверења.
Друго, индијска влада се обавезала да ће успоставити копродукцијске капацитете, што ће рећи да ће амерички произвођачи оружја препустити производњу оружја Индији. Ово је већ било наговештено током продаје Ф-16 Пакистану, када је Индијац добио ову опцију од Бушове администрације.
Треће, упркос снажном противљењу употреби индијских трупа у Ираку, споразум ће омогућити индијским трупама да се придруже својим америчким колегама у „мултинационалним операцијама“ под америчком командом. Ово је анатема за главне политичке снаге у Индији и биће у фокусу дискусије на седници монсунског парламента.
Четврто, споразум занемарује важност регионалног решавања сукоба преко Шангајске организације за сарадњу, на пример. Када су се Сингапур, Малезија и Индонезија обавезале да ће управљати кључним мореузима Малака, индијска влада није пристала. Сада је преферирала америчку опцију. Поред тога, у складу са контроверзним предлогом САД за Иницијативу за безбедност пролиферације (да би се својим бродовима дало право да забране било који брод на отвореном мору), САД и Индија су се сложиле да заједно патролирају отвореним морем.
Споразум је опасан и остао је готово непријављен у САД. Комунистичка партија Индије (марксистичка), једна од ретких која је следила споразум унутар саме Индије, примећује: „Ако се овај споразум настави, Индија ће се сврстати у исту категорију као Јапан, Јужна Кореја и Филипини – сви традиционални војни савезници САД”. Даље, „Споразум о одбрани долази у тренутку када САД активно раде на спречавању Кине да повећа свој одбрамбени потенцијал. Оно што није наведено у овом споразуму је амерички циљ обуздавања Кине користећи Индију као противтежу.
„Копиле“ су опет корисне. Они имају велико тржиште за транснационалне корпорације са седиштем у САД, имају добро образовану средњу класу која је спремна да ради на спољним пословима, имају консензус међу овом средњом класом према растућем покретном потрошачком друштву, и имају војску која може преузети терет нееластичних америчких оружаних снага. Можда је ова фантазија натерала Кисинџера да се брзо извини за своје изјаве из 1971. и да Буш брзо цитира Индиру Ганди („Индира Ганди је говорила о сиромаштву и потреби као највећим загађивачима,” 1. јул).