Рођен сам 20. јула 1944, скоро две године након што је Џо Бајден стигао на ову планету и скоро годину дана пре него што је Знаш ко, као и ја, слетео у Њујорк. Сједињене Државе су се тада ближиле крају другог глобалног рата тог века и ствари су се спремале да крену на боље. Мој тата је био оперативни официр за 1. ваздушни командос који се борио против Јапанаца у Бурми и, до тог јула, плима се знатно променила. Ера у коју бисмо Џо Бајден, Доналд Трамп и ја ушли на ноге и голи брзо би постала оптимистична за толико Американаца — или барем толико белих Американаца усред ратне економије која би, у неком смислу, носила прешли у растућу мирнодопску економију. Наравно, Други светски рат би се драматично завршио бацањем два нова оружја, атомских бомби, на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, сигнализирајући, иако је мало ко то у то време у потпуности схватио, да ћемо ми људи ускоро бити способни не само да водећи рат на велики начин, али пребуквално уништавајући човечанство.
„Мирно доба“ које је уследило након разарања та два града и убијања најмање КСНУМКС Јапански цивили у њима би у наредних 46 година били одушевљени оним што је постало познато као Хладни рат. У њему су се нуклеарно наоружана Америка и Совјетски Савез који ће ускоро бити нуклеарно наоружан, као и њени „комуњари“ – како се то тада назива – савезници, суочили једни против других на глобалном нивоу. (Процене урађене за Заједнички генералштаб 1961. године сугеришу да би амерички нуклеарни напад пуног обима на Совјетски Савез и комунистичку Кину тада убио између 200 милиона и 600 милиона људи.) Обе стране би пожуриле да створе огромне нуклеарне арсенале у стању не само да избрисати Сједињених Држава и Совјетског Савеза, али и саме планете, док ће се у наредних три четвртине века још седам земаља, весело, придружити нуклеарни "клуб".
Две земље које воде рат у овом тренутку, Русија и Израел, су нуклеарне силе. А данас, више од 78 година након што су те атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, са можда КСНУМКС нуклеарно оружје распоређене (већина њих су запањујуће моћније од оних првих атомских бомби), САД су усред вишедеценијске „модернизације“ свог нуклеарног арсенала уз мелодију најмање 1.5 билиона долара, а можда и много више.
Све у свему, сматрајте то прилично наслеђем из тог мог детињства.
Ми клинци смо тада одрасли усред онога што сам назвао „култура победе” — и каква је то потенцијално разорна култура! Зар вас сама помисао на то не оставља у жељи да зароните испод најближег стола (нешто што се у мојој младости звало „patka i poklopac” и које смо ми деца вежбали у школи у случају да руска нуклеарна бомба експлодира изнад Њујорка)? Да, заиста би било извесне количине сакривања и покривања свих врста током тог 40-ак година дугог хладног рата са Совјетским Савезом. На крају крајева, за САД је то укључивало дубоко незадовољавајући рат у Кореји раних 1950-их и горка катастрофа рата у Вијетнаму 1960-их и раних 1970-их, страшних антикомунистичких крсташких ратова код куће и подршке Вашингтона широм планете не само за демократије већ и за гомилу аутократа (као што је ирански шах).
Ипак, на домаћем плану САД су постале изразито добростојећа земља. Шездесетих година прошлог века, Покрет за грађанска права је растао да изазове расни пакао који је био наслеђе ропства у овој земљи и, до краја Хладног рата, Американци су генерално живели боље него икада раније.
Наравно, гротескна верзија неједнакости је већ почела да измиче контроли како ова земља добија све више милијардера, укључујући момак по имену — да! — Доналд Трамп који не би био ничији шегрт. Али током свих тих година, једна ствар коју би мало ко овде могао замислити је да би сама демократија у америчком стилу могла, у неком тренутку, постати све више ван моде за одређену подгрупу, ако не и већину, Американаца.
Да сам ти рекао…
Хајде сада да направимо скок од краја Хладног рата 1991. до садашњег тренутка и питање је: чему идемо? Нажалост, одговор (није дат, али свакако постоји могућност) би заиста могао бити свеамеричка верзија фашизма, браонкошуљаше укључене, ако Доналд Трамп буде поново изабран у хаотичном новембру који долази, укључујући — апсолутно загарантовано! — оспорени изборни резултат (и бог зна шта још) ако није.
Искрено, реци ми да уопште верујеш да овај свет у коме наводно живимо постоји!
Како се приближавам 80. години, све ме више узнемирује што сам у њој. Где год да погледам, чини се да ништа не функционише како треба. Није битно да ли говорите о нашем секретару одбране нестаје како је почела ова година (да, у мојим годинама могу да саосећам са старијим момком који не жели да дели информације о свом раку простате, али ипак…); све екстремнији и узнемирујући фашистички – реч коју сам некада резервисао за Франциска Франка, Бенита Мусолинија, Адолфа Хитлера и рат у којем се мој отац борио – склонио се ономе што се још увек зове „републиканска“ партија; потпуно лудило једног кит од момка, Доналд Трамп, и могућност да би такво лудило могло привући већину америчких гласача 2024. године; порив „мог“ председника, оног старог хладног ратника Џоа Бајдена, да бомбардује свој пут у већи, далеко катастрофалнији рат на Блиском истоку (и кога брига да ли је то бомбардовање слабо „ради“ или не?); ох, и (да будем сигуран да је ово мој најдужи пасус икада) када се нешто од тог бомбардовања ради да би се „заштитиле“ америчке трупе у Ираку и Сирији (да не говоримо о онима који су недавно били рањен или умро у — да! — Јордан), кога брига зашто су уопште наши војници тамо стационирани; да не говоримо о превише незаустављивом људском пориву да запали делове нашег света ратом за ратом (и не заборавите начин на који ти ратови бацати запањујуће количине гасова стаклене баште у атмосферу, тако да не гори само Авганистан, или Ирак, или Украјина, или Газа, већ, у неком смислу, цела наша планета); и, наравно, чињеница да ми људи изгледамо склони да превише буквално загрејемо овај свет до тачке кључања на начин који би, историјски гледано, требало (али за све нас превише не) изгледа више од разарајућег. Мислим, одајте нам признање, пошто је 2023. била најтоплија година до сада у људској историји, а ипак, неколико година касније, може изгледати скоро кул у поређењу са оним што долази.
И сматрајте тај пасус — вероватно најдужи који сам икада написао — мојом добродошлицом у верзију нашег света за 2024. И добродошли, такође, у земљу чији су се лидери, 1991. године, када се Совјетски Савез распао, осећали јасно на врху ове наше планете у сваком замисливом смислу. Они су тада видели САД као крајњу суперсилу (или можда мислим на: НАЈВЕЋУ СУПЕРСИЛУ!!!), моћ једног и једног. После неколико напорних година на спољнополитичком фронту, укључујући онај катастрофални рат у Вијетнаму који је оставио Американце да се осећају све само не тријумфално, култура победе се вратила на велики начин. А то је, невероватно, било пре само нешто више од три деценије. Ипак, данас, док је Бајденова администрација сипа оружје у Израел и бомбе и пројектили у Јемен и другде на Блиском истоку, ко би тврдио да су Сједињене Државе (или било која друга земља у том случају) „усамљена суперсила“ на овој планети?
У ствари, 2007. године, с обзиром да су се ратови ове земље након 9. септембра у Авганистану и Ираку већ катастрофално вукли, написао сам нови увод у моја књига о култури победе и већ ми је било јасно да ће „можда, када се буде писала историја ове ере, међу упадљивијим развојем догађаја била неспособност моћне империје да наметне своју вољу или свој пут другима на нормалан начин готово било где на планети. Откако је Совјетски Савез испарио, чињеница је да је већина претходно прихваћених показатеља моћи — посебно војне моћи — доведена у питање и да је, у том процесу, победа ускраћена.
У историјском смислу, то би требало посматрати као изузетно брз пад у свету у коме ова земља није успела да добије рат у живом сећању (иако има нешто попут КСНУМКС војне базе расути широм земаљске кугле и а скоро трилион долара „одбрамбени“ буџет који напушта следећих 10 земаља заједно у прашини). Ових дана, у ствари, бивша усамљена суперсила изгледа у опасности да се распадне по шавовима у земљи, ако не и у стварном грађанском рату (иако их свакако има довољно оружја разорне врсте у цивилним рукама да га лансирају), затим у некаквој чудној Трампбаканалији.
Да, да смо 1991. и да сам вам рекао да, у изборној сезони 32 године касније, сама фраза „грађански рат” више не би била само референца на далеку историјско сећање на Плаво и Сиво, већ део свакодневни разговор и медијска репортажа, ти би ме исмејао из собе. Слично, да сам вам рекао да је то чудно жутокоси човек са сабласном гримасом, бивши 14-годишњи ТВ шегрт (потресен разводима и банкроти), би освојио председничку функцију и онда, три године након што је напустио функцију, поново се вратио на то, уживајући у само 91 кривична пријава нерешен против њега у четири случаја (да не говоримо два грађанска суђења) и кампања на основу обећања а једнодневна диктатура првог дана његовог повратка на функцију када би, пре свега, само „бушио, бушио, бушио“, несумњиво бисте ме сматрали лудим као шеширџија.
Да сам вам тада рекао да Северна Кореја — да, Северна Кореја! — можда има ракету која могао доћи САД са нуклеарним оружјем и да је њихов владар (човек председник Трамп први позван „болесно штене” и касније „велики вођа”) био претња његов јужни сусед са нуклеарним ратом, да ли бисте веровали? Да сам вам тада рекао да САД ватрено подржавају свог савезника Израел, после своју верзију од 9/11, у рату у Гази у којем су запањујући износи кућиште, Као и болнице школе у том појасу земље од 25 миља је уништено, оштећено или ван погона, више од 27,000 Палестинаца (укључујући хиљаде деце) заклани, 100% становништва претворена у избеглице, а можда половина њих сада у опасности од глади, да ли бисте ми веровали? Сумњам. Да сам вам то рекао, више од 22 године након сопственог 9. септембра, моја земља би и даље се борити „рат против тероризма“ који је тада покренуо, да ли бисте ми веровали? И ја сумњам у то.
Да сам вам рекао да ће 2024. два кандидата за председника имати 81 и 77 година (имајте на уму да је претходно најстарији амерички председник Роналд Реган, напустио функцију са 77 година); да ће један од њих изгледати древно где год да је отишао и шта год да уради, док ће други, на трагу кампање, почети муцајући своје речи, Док је мешајући се његов републикански противник са бившим лидером Демократског дома, шта бисте могли да мислите? (Ох, и не заборавите да лидер републиканаца у Сенату Мич Меконел има скоро 82 године и прошле године двапут се смрзнуо док разговарам са новинарима.)
Искрено, да ли сте икада могли да замислите тако древну верзију свеамеричког света — света суперсиле која се јасно распада? Па ипак, с обзиром на то како се ми људи понашамо, САД би се могле показати као последња суперсила икада. Ко зна да ли би у будућности која изгледа брзо кренула низбрдо у бескрајној врућини, било која земља, укључујући Кину, могла постати суперсила.
Киссинг Ит Алл Гоодбие?
У свим тим прошлим годинама, једина ствар коју је мало ко могао да замисли је да би сама демократија могла почети да излази из моде управо овде у САД-у А.
Наравно, сада се поставља питање: чему идемо? А одговор би заиста могао бити свеамеричка верзија фашизма, да ли Доналд Трамп буде поново изабран ове године, или незамисливо хаотична сцена ако не буде.
И узгред, немојте кривити Доналда Трампа за све ово. Уместо тога, сматрајте га највећим Симптом - и с обзиром на тог гиганта Вендиин бургер од човека, реч мора да се пише великим словом — около!
Замислите ово: за само 30 и више година, преселили смо се из света са „усамљеном суперсилом“ у свет у коме је све теже замислити било шта супер на планети која прети да зађе у збрку ратова, добро као без преседана суше, пожари, поплаве, олује и врућине.
А ако би Доналд Трамп био изабран, такође бисмо се нашли у готово незамисливој верзији — да! — поразити културу (а можда ће то морати да буде наслов књиге коју несумњиво никада нећу написати након што напуним 80 година и идем низбрдо).
Али не терај ме даље! Искрено, знаш исто као и ја то, ако човек који жели само да „буши, буши, буши“ заврши у Белој кући, можеш мање-више да пољубиш ову земљу (која је већ случајно највећа произвођач нафте извозник природног гаса около) а можда и овој планети збогом. А ако не... па, можда ћете ипак морати да га пољубите за растанак.
И то би била велика поразна култура.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити