Чак и неки десничарски стручњаци признају да је одлука Стивена Харпера да одложи рад парламента делимично учињена како би се избегло додатно испитивање скандала са авганистанским притвореницима. У свом интервјуу прошле недеље за ЦБЦ Тхе Натионал, премијер је одбацио целу ствар: „Мислим да су анкете прилично јасне да то није на врху радара већине Канађана.
Пошто је Доњи дом у Отави затворен до марта, мораћемо да користимо друга средства да наставимо енергичну јавну дискусију о мучењу у Авганистану. Као Свађао сам се раније, по мом мишљењу, најзанимљивија ствар у вези са читавим скандалом са притвореницима је то што је дебата око тога остала скоро потпуно одвојена од већег питања улоге Канаде у окупацији Авганистана. Дакле, права прича је много већа од само злостављаних заточеника и владиних утаја и заташкавања: сам рат је скандал.
Мучење није мрља на иначе хуманитарној интервенцији у Авганистану. Уместо тога, он је — заједно са неограниченим притвором и разним другим кршењима међународног права — део рата од почетка. Ово није првенствено резултат грешака, лоших јабука међу окупаторским снагама или њихових авганистанских штафета. Мучење и друга кршења грађанских слобода су, у ствари, вековна оруђа империјалне доминације. Супротно ономе у шта је Мајкл Игњатијев покушавао да натера свет да поверује још када је био ратнохушкачки интелектуалац на Харварду, не постоји нешто попут „Емпире Лите“.
Случај канадског детета војника Омара Кадра илуструје неке од међуповезаности рата, мучења и царства.
Кхадр, канадски држављанин, имао је 15 година када је тешко рањен у нападу америчких специјалних снага на кућу у Авганистану у којој је боравио са својим оцем, наводно чланом или симпатизером Ал-Каиде. Млади Кхадр оптужен је за ратне злочине и убиство јер је наводно бацио гранату која је убила командоса америчке Делта Форце. Тада је проглашен „непријатељским борцем“ и подвргнут поступку војног суда у којем су му ускраћена стандардна права оптуженог. На претпретресном рочишту, Кхадров адвокат је тврдио да су амерички војни званичници измијенили извјештаје о сукобу како би подметнули Кхадра.
На крају се испоставило да је и Кхадр можда за длаку избјегао погубљење по пријеком поступку на дан када је ухваћен, након што је био критично рањен од два метка у леђа. За таква ванлегална убиства оптужене су посебно специјалне снаге. Само прошле недеље, вести су се појавиле да су Авганистанци оптужили снаге предвођене САД да су по кратком поступку погубиле више људи у провинцији Кунар, укључујући најмање осморо ученика.
Последњих седам и по година, Кхадр је држан у легалној црној рупи, углавном у заливу Гвантанамо на Куби. Временски рок који је председник Обама обећао за затварање озлоглашеног центра није испоштован (требало је да буде затворен овог месеца), а Кхадр данас изгледа ништа ближе слободи него када је Буш био на власти. На крају ће бити пресељен из Гвантанама, али његово вероватно одредиште биће у специјалном затвору у Илиноису („Гитмо Нортх“), где се очекује да ће његов војни суд кренути даље. Ако се ово суђење настави, биће први пут у историји да је детету суђено за ратне злочине.
Кхадр је само једна од безбројних жртава онога што је, као описала Ирене Кхан из Амнести Интернатионала, савремени „гулаг“. Иако је Кан упоређивао само притворски центар Гвантанамо са старим заробљеничким логорима Совјетског Савеза, аналогија се може наставити даље. Чувени роман Александра Солжењицина је ипак био Архипелаг Гулаг, описујући огроман систем притворских центара попут ланца острва. Амерички архипелаг тортуре и ванправних притвора протеже се много даље од давног руског, јер данашња империја шири свој домет широм света. Овај архипелаг је заиста дугачак, са војним базама у десетинама земаља, „црним локацијама“ у источној Европи и шире, паравојним и плаћеничким оперативцима, као и многим страним филијалама и заступницима.
Кхадр је започео своје муке у ваздухопловној бази Баграм, северно од Кабула, у Авганистану. Тамо је држан три месеца и изложен безбројним понижењима. Ту је, након неизрецивог злостављања, наводно идентификовао фотографију Махера Арара као некога кога је годинама раније препознао у сигурној кући у Кабулу (након што је прво рекао свом иследнику да не препознаје човека на слици). Арара, невиног човека, касније су америчке власти киднаповале и отпремиле у Сирију где је мучен. Другим речима, чини се да су „информације“ добијене незаконитим притварањем и мучењем једног канадског држављанина довеле до незаконитог изручења и мучења другог канадског држављанина.
Из Баграма, Кхадр је превезен у „Гитмо“. Узастопне канадске владе остављале су Кхадра да труне; жалац мучења и злостављања био је увећан болом напуштања од стране власти његове земље. А сада би могао бити пресељен на друго острво у архипелагу.
Либерали, чији је садашњи лидер писао оде америчкој империји у првим годинама Кадрове муке, са закашњењем су се придружили НДП-у и Квебечком блоку у позиву на његов повратак. Бивши либерални министар иностраних послова Билл Грахам је рекао да жали због неактивности своје владе.
Чини се да конзервативци не жале јер су игнорисали поновљене налоге канадског суда да траже репатријацију свог држављанина. Можда, као у случају скандала са притвореницима, Стивен Харпер само мисли да Канађане није брига шта се догодило Омару Кадру.
На нама је да му докажемо да није у праву.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити