(Аман, Јордан, 5. јун) Данас се навршава 35 година од израелске окупације Источног Јерусалима, Западне обале, Појаса Газе и Голанске висоравни.
Ова окупација је и била је прави пакао за Палестинце који су због ње постали избеглице, или који живе под њеном „цивилном управом“, крајње погрешан назив за оно што је у ствари један од најокрутнијих и најбруталнијих режима војне владавине било где у данашњем свету, и једина је преостала призната страна војна окупација.
Окупатор све више осећа цену ове окупације која је некада скоро потпуно пала на палестинске жртве.
Ова мизерна годишњица обележена је данас бомбом у којој је погинуло најмање 16 Израелаца, већином војника који се не би ни родили када је окупација почела.
Портпарол израелског министарства спољних послова, говорећи јутрос на Радију Монте Карло, одмах је прогласио Јасира Арафата лично одговорним за напад, као што Израел увек чини. Анкетар РМЦ-а је поставио очигледно питање које се скоро никада не поставља у Сједињеним Државама. Како то, питао се, Јасир Арафат може да заустави ове нападе када је Израел уништио све његове снаге и институције и потпуно га затворио? Све што је израелски портпарол могао да уради је да изнесе благу тврдњу да би Арафат могао више да уради ако би то желео. Речено нам је да Арафат једноставно не жели јер је то природа „терориста“ и лоших људи.
Да сам грађанин Израела који слуша сталне тврдње да је Арафат лично одговоран, био бих шокиран да је моја влада у стању да одреди особу за коју каже да лично издаје наређења и чини сав ужас могућим и каже да има чврсте доказе да то докаже, али га само пусти да седи тамо. Тражио бих да се Арафат у најмању руку протера! Колико људи је Израел убио, мучио или киднаповао зато што су наводно урадили много мање него што кажу да је Арафат лично учинио?
Наравно, јаз између израелске реторике о Арафату и чињенице да га Израел не дира не одражава само забринутост око међународне реакције ако би он био повређен, већ представља прећутно признање очигледног: ако Израел са својим десетинама хиљаде окупационих трупа, њена софистицирана технологија, њене инвазије и колективне казне, њени атентати, њени сарадници, њена опсада, њена масовна хапшења, његово мучење, његове високотехнолошке граничне ограде не могу зауставити ове нападе него нико не може. А камоли потрошеног, смешног, срамотног Јасира Арафата.
Али колико год да је велики терет за палестинска права, Арафат је и данас од трајне вредности за Израел. Све док је ту, он пружа лаког и вољног жртвеног јарца – воља је оперативна реч. Арафатова неопростива грешка је што је прихватио одговорност за пружање личне безбедности сваком Израелцу, укључујући не само сваку особу у Тел Авиву, већ и стотине хиљада илегалних колониста на окупираним територијама, а да не помињемо саму окупациону војску. Ову грешку није направио само једном, потписивањем споразума из Осла, већ је чини више пута до данас. Његова срамна продаја и прогон палестинских бораца отпора који су издржали 38 дана опсаде и снајпера у Цркви Рођења Христовог, његов пристанак да затвори Палестинце које је осудио кенгур суд за убиство израелског етничког чистача Рехавама Зеевија, а сада и његов Шарада да се слаже са „реформама“ његових „безбедносних“ снага које спонзорише ЦИА, све је осмишљено прво да сачува себе и своју клику, друго да брани Израел, а не да служи или штити палестински народ.
Па ипак, ове махинације експлицитно легитимишу и намећу сваком Палестинцу израелску логику да су Палестинци једини одговорни за ситуацију на терену и док не постигну немогуће да осигурају да Израел може колонизирати, брутализирати и лишити имовине док га сваки Палестинац слави и воли школско дете, Израел нема никакве обавезе осим да настави да гради насеља и убија свакога ко покуша да стане на пут.
Морамо да схватимо да када Схарон и Бусх имају своје тренутке сумње у Арафата и разговарају о његовој замени, они не траже некога мање попут Арафата, већ неког још сличнијег њему. Замена за Арафата је Арафат, али само више. Како то да је од свих часних, достојанствених палестинских личности на окупираним територијама – као што су Хаидар Абделсхафи, Еиад ал-Саррај, или Мустафа Баргхоутхи, да споменемо само неке – једини кандидат којег Израелци и Израелци рекламирају као могућу замену за Арафата Американци су потпуни насилник попут Мухамеда Дахлана, шефа „Превентивне безбедности“ у Гази?
(Било би лепо када би, попут Нелсона Манделе – са којим се Арафат једном упоредио, Арафат знао када да се повуче, и одлучио да своје преостале године проведе у удобној пензији.)
Свако ко није без мозга или фанатични циониста схвата да је израелска окупација и њена владавина терора над милионима Палестинаца корен насиља, те је стога немогуће обезбедити сигурност опресивне структуре која подстиче против себе и ствара насиље за које тврди да је дизајнирано да га потисне.
Историја „мировног процеса“ показује да не постоји ниво смирености и сарадње који би могао да наведе Израел да оконча своју окупацију. Сваки период затишја Израел је управо искористио као згодну прилику да убрза колонизацију окупираних територија. Морамо ово да разумемо. Израел није заинтересован за окончање окупације, а још увек не постоји већина – и никада није – унутар Израела која је схватила да мир значи стварно и потпуно окончање окупације и стварање истинске једнакости и правде између Израелаца и првобитних становника Палестине .
Чини се да никакав позив на разум, никакав ниво признања и уверавања, неће доћи до Израела одједном опијеног његовом огромном моћи и пажљиво негованим осећајем жртве и параноје. Порука коју је Израел одабрао да пошаље је да је једини начин да се прекине окупација да цена њеног наставка буде већа од цене њеног окончања. То је заиста лекција из Либана, који, упркос својој решености да је не понови, Израел још једном учи.
У недостатку палестинског руководства способног да води такву ослободилачку борбу на свим потребним фронтовима – дипломатским, медијским, политичким и војним – кроз досљедна, демократска и легитимна средства, иу одсуству арапског свијета и међународне заједнице вољних или способних да се директно супротставе Израелу, радикалне групе попут Хамаса и Исламског џихада попуниле су празнину, користећи ужасне нападе на цивиле да подигну цену окупације. У томе успевају, али по неприхватљиву цену за невине Израелце и палестинску ствар.
Истина је да су бомбаши самоубице појединци који излазе из очајних околности и неизмерне патње која неке људе наводи на акцију о којој мало ко од нас може размишљати, али организације које их обучавају и шаљу напоље су ангажоване на срачунатом току деловања који колико год штети Израелу, нагриза палестинско друштво и руши границу између дозвољеног и недозвољеног у потрази за праведним циљем. Мислим да многи, чак и већина Палестинаца то разумеју, али потпуна празнина водства и одлучности Палестинских власти повећава привлачност ових група, макар само као последње средство. Многи Палестинци желе једноставно да уравнотеже терор који им је Израел тако дуго некажњено наметнуо.
Немогуће је видети где ћемо бити за 35 година од сада, али како изгледа како ствари иду, уместо да будемо усред страшног сукоба где постоји неколико могућих решења, бићемо усред још већег ужасан сукоб без могућих решења. А то је можда и најбољи случај: увек постоји ризик да ће Израел успети да се избори са сталним претњама етничког чишћења по том питању често од стране своје владајуће елите.
Знаци су далеко од охрабрујућих: израелска министарка образовања Лимор Ливнат рекла је као одговор на данашњи напад, након што је присуствовала састанку „безбедносног кабинета“ да би Израел требало да покрене још насилније нападе на Палестинце и да им наметне потпуну окупацију. Она је похвалила „Операцију Одбрамбени штит“, тврдећи да је:
„успели су да изазову стратешку промену у рушењу централне инфраструктуре терора, али нису успели да сачувају ту стратешку промену, пошто Палестинци, терористи изнова производе оружје које користе. Њихова способност да произведу све више и више бомбардера и све више бомби само расте што дуже ИД остане изван центара палестинских градова. Према томе, очигледно ћемо морати да се лоцирамо у зони А, у (палестинским) градовима, на значајнији начин, другим речима, да седимо тамо, на овај или онај начин као што смо радили у операцији Одбрамбени штит.
Обратите пажњу на то како су за Ливната „Палестинци“ и „терористи“ синоними – отуда потреба да се сви Палестинци третирају као „терористи“. Постоје све индиције да Ливнат говори у име многих Израелаца.
Можда госпођа Ливнат сматра да брутализација Палестинаца на окупираним територијама током тридесет пет година није била сасвим довољна. Па, хајде да видимо шта још неколико деценија окупације не значи само Палестинцима, већ и дугорочној будућности Израела у распаду који брзо потврђује свој статус раздвојене и банкротиране банана републике којом влада група гангстера.
Ако палестинске власти опстану у било чему сличном свом садашњем облику толико дуго, онда ћемо барем имати Израел и Палестину који личе и заслужују једни друге. Тако ће се испунити Бушова визија две државе које живе једна поред друге.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити