Када новинари користе реч „очигледно” или другу омиљену реч „наводно”, они се обично дистанцирају од догађаја или интерпретације у наводним интересима равнотеже. Али мислим да би требало да прочитамо „очигледно” садржано у изјави шефа Уједињених нација Кофија Анана у вези са убиством ове недеље четири ненаоружана посматрача УН од стране израелске војске у другом смислу.
Када Анан каже да су те четири смрти биле „очигледно намерно“, претпостављам да је мислио да докази показују да су убиства била намерна. И ко може да се не сложи са њим? Најмање 10 телефонских позива упућено је израелским командантима у периоду од шест сати упозорењем да су артиљерија и бомбардовање из ваздуха или опасно близу зграде монитора или да су погодили зграду монитора.
Постојање УН-а, у Хаиму у јужном Либану, било је јасно означено и добро познато војсци, али је без обзира на то погођено директно четири пута у последњих сат времена пре него што је израелски хеликоптер испалио прецизно навођену ракету која је пробила кров подземно склониште, убијајући мониторе унутра. На конвој УН који је стигао прекасно да спаси мировњаке такође је пуцано. Према доказима, то не постаје много промишљеније од тога.
Проблем је, међутим, у томе што западни лидери, дипломате и медији схватају 'очигледно' у првом смислу - као начин да избегну позивање Израела на одговорност за своје поступке. За „очигледно намерно” прочитајте „скоро сигурно случајно”. Зато је најбоље што је Савет безбедности УН могао да уради после дан и по разматрања била је слаба изјава „шока и узнемирености” због убистава, као да су то дело Божије.
Ни наши медији нису ништа мање одговорни за ову утају. Они се постарају да „ми” — јавност Запада — никада не прихватимо мисао да би друштво попут нашег, на које се увек подсећамо да је демократија, могло да потоне у дубину нехуманости која је потребна за убиство ненаоружаних мировњака. Ко може озбиљно да се оспори тврдњама израелског министра спољних послова Ципи Ливни да „никада неће постојати командант [израелске] војске који ће намерно циљати на цивиле или војнике УН [сиц]а€?
Чак и мањина на Западу која је почела да се плаши да Израел „очигледно” коље цивиле широм Либана или да „очигледно” намерава да направи избеглице од милион Либанаца, по свој прилици мора да се суздржи од идеје да је Израел такође способан да убијајући ненаоружане посматраче УН.
Уосталом, инсинуирају наши медији, та два случаја нису упоредива.
Можда постоје добри разлози зашто либански цивили морају да пате. Не заборавимо да они припадају народу (или је раса или, можда, религија?) који је изнедрио Хизбуллаха. „Можемо за сада да одбацимо нашу забринутост и прихватимо поверење да Израел има разлога да убије Либанце или их учини бескућницима. Оправдања ће се, без сумње, појавити касније, када изгубимо интересовање за „либанску кризу“. Можда никада нећемо чути који су то били разлози, али ко може сумњати да постоје?
„Очигледно” убиство четири посматрача УН-а, међутим, дубљи је изазов нашој вери у нашу моралну супериорност, због чега се то „очигледно” држи очајнички као талисман. Ниједна цивилизована земља не би могла да убија мировњаке, посебно оне из наших друштава, из Канаде, Финске и Аустрије? То је морална линија раздвајања која нас дели од терориста. Да се та линија избрише, не бисмо се разликовали од оних против којих се морамо борити.
Иконична слика овог рата коју су наши медији успели да избришу из службене евиденције, али која стално искаче у сандучићима е-поште као нека крива тајна јесте младе Израелке, намазане кармином и углађене нокте као да су на путу на журку, цртају поруке смрт и мржња на бочним странама пројектила који ће се укрцати на војне камионе и тенкове. На једном, војник који није у фокусу стоји на тенку очински посматрајући девојке док упућују још једну претњу смрћу вођи Хизбулаха, Хасану Насралаху.
Да ли је ово истинитије лице израелског друштва, чак и ако је оно у које се никада не показујемо и у које одбијамо да верујемо. И да ли „ми на Западу“ јуримо истим путем?
Возећи се кроз јеврејски град Горњи Назарет ове недеље, схватио сам колико сам навикао на овај тријумфални милитаризам — и расизам који га храни. Ништа изненађујуће у вези са плакатима „Победићемо“ на сваком гомилању. Али треба ми више од неколико секунди да приметим да кола хитне помоћи Маген Давид испред мене вијори малу националну заставу, плаву Давидову звезду, са свог прозора. Чуо сам да су америчка ватрогасна возила вијорила америчке заставе након 9. септембра, али ово се некако чини горе. Како је могуће да возило хитне помоћи, оличење наших неутралних, цивилизованих, универзалних, „западних“, хуманитарних вредности, вијори националну заставу, мислим у себи? И да ли је битно што се пре само неколико месеци Маген Давид придружио Међународном комитету Црвеног крста?
Само полако моје мисли постају све више узнемирујуће: колико је болничких администратора, лекара и медицинских сестара видело да кола хитне помоћи долазе у њихове одељења за хитне случајеве и нису мислили на то? И да ли је то једино израелско возило хитне помоћи које вијори заставу или многи други раде исто? Касније ТВ вести ББЦ-а одговарају на моје питање. Видим два кола хитне помоћи са истим заставама како иду на линију фронта да прикупљају жртве. Да ли ће други ускоро прећи границу у јужни Либан, након што она буде „обезбеђена” и неће ли нико поменути те мале заставице које вијоре са прозора?
Психологиња ми каже колико је узнемирена због састанка на коме је присуствовала пре неколико дана северног координационог одбора њене струке. Разговарали су о томе како најбоље лечити шок и трауму коју су претрпела израелска деца под бомбардовањем од стране Хизбуллаха. Састанак је закључен договором да психолози умире децу изјавом: „Војска је ту да нас заштити.“
И тако се семе фашизма непромишљено посеје за још једну генерацију деце, деце попут наше.
Нико се није сложио са мојом пријатељицом када се није сложила, тврдећи да то није порука да се говори упечатљивим умовима, и да насиље над Другим није лек за наше проблеме. За заштиту своје деце одговорни су родитељи, а не војници, истакла је она. Тенкови, авиони и топови доносе само страх и још више мржње, мржње која ће се једног дана вратити да нас прогања.
Спора, нежна индоктринација се наставља из дана у дан, јачајући идеју међу јеврејском популацијом Израела да војска не може да погреши и да јој не треба надзор, чак ни од политичара (од којих су већина ионако бивши генерали, или попут премијера Ехуда Олмерта превише уплашеног да би се супротставио шефовима кабинета ако то желе). „Победићемо“. Како знамо да ћемо победити? Јер „војска је ту да нас заштити.“ Додајте у мешавину тог безличног „арапског“ непријатеља, та подбића, и имате рецепт за фашизам — чак и ако је демократски изабран.
Израелски медији су, наравно, кључ за обезбеђивање друге половине те једначине — или боље речено, не пружање. Можете седети и по цео дан гледати главне израелске канале, листати између канала 1, 2 и 10 и не видети лице Либана, осим Хасана Насралаха, новог Хитлера. Не мислим на угљенисана лица лешева, или завијене бебе, или ампутиране особе које леже у болничким креветима. Мислим на било која либанска лица. Баш као што скоро никада не видите палестинско лице на израелској ТВ, осим ако они нису руља, унакажена мржњом док држе још једног мученика на путу ка сахрани.
Либан се само замахне да би га погледали на израелској телевизији кроз црно-беле снимке нишана из ваздуха или кроз дугу снимку удаљеног урбаног пејзажа неколико секунди пре него што га „разбије у прах” бачена бомба. Зграде се руше, пламен се диже, облаци прашине дижу се у ваздух. Још један погодак адреналина у аркадним играма.
Хуманитарне приче постоје, али се не тичу Либана. Друштва за заштиту животиња залажу се у име паса и мачака које су остављене саме да се суоче са ракетном паљбом на напуштену Киријат Шемону, баш као што су то раније чинили за лисице и јелене када је Израел почео да гради своје огромне зидове од бетона и челика преко својих миграционих рута на Западу Банка, зидови који такође затварају, невиђено, стотине хиљада Палестинаца.
Остатак прилога посвећен је портпаролима израелске војске, укључујући националну љубавницу Мири Регев, и медијским „коментаторима“ и „аналитичарима“. Ко су ти људи? Они су из исте групе бивших официра војне обавештајне и безбедносне службе који су некада обављали овај посао у затвореним просторијама војног штаба, а сада су у центру пажње. Један омиљени стручњак има чак и поднаслов „Стручњак за психолошки рат против Хасана Насралаха“.
А ко су водитељи и водитељи који их интервјуишу? Пре неки дан, стручњак за старење за хеликоптере типа Апачи изнервирано је прекинуо свог саговорника да му каже да је његово питање глупо. „Били смо заједно у војсци и обоје знамо одговор. Немој да се правиш глуп?“ Био је то редак подсетник да су и ови сидри само војници у оделима. Један од најпопуларнијих, Ехуд Јаари са Канала 2, једва крије своје војне акредитације јер одобрава још више насиља против Либанаца или, ако се може на тренутак одвратити, народа Газе.
То је оно што произилази из 'грађанске војске', у којој тинејџери уче да користе пиштољ пре него што могу да возе, а мушкарци служе резервну дужност до касних 40-их. То значи да сваки учитељ, професор, психолог и новинар размишља као војник јер је то оно што је био већи део свог живота.
Израел није јединствен, далеко од тога, иако је на мрачнијем месту, и јесте већ неко време, него што „ми на Западу“ можемо у потпуности да ценимо. То је огледало за шта су наша сопствена друштва способна, упркос нашим демократским вредностима. Показује како култ жртве чини човека бездушним и окрутним и како се расизам може препаковати у цивилизоване вредности.
Можда су ти посматрачи УН, са својим осматрачницом изнад бојног поља где Израел жели да употреби сва средства да уништи Хизбуллах и либанске цивиле који им сметају, морали да буду уклоњени само зато што су сметња, спутавање када Израел треба да наставите са послом потврђивања „наших“ вредности. Можда Израел не жели надзор мировних снага док се за нас бори против тероризма. Можда се плашио да би извештаји посматрача могли помоћи да се Либанцима, чак и Хизбулаху, узврате њихова лица, њихова историја, њихова патња.
И, ако ћемо искрено, Израел није сам. Колико нас жели да Арапи остану безлични како бисмо могли да наставимо да верујемо да смо жртве нове идеологије која жели само наше изтребљење, баш као што су „Црвени Индијанци“ некада наводно желели наше скалпове? Колико нас верује да наше вредности захтевају да заостанемо за новим светским поретком у којем смрти Арапа нису стварне смрти јер „они“ нису у потпуности људи?
И колико нас верује да је намерно варварство, барем када га чинимо, само „наизглед” злочин против човечности?
Џонатан Кук је писац и новинар са седиштем у Назарету у Израелу. Његову књигу „Крв и религија: Разоткривање јеврејске и демократске државе“ објавио је Плутон Пресс. Његова веб страница је ввв.јкцоок.нет
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити