Када је супер-умник Роберт Новак у четвртак излетео са сета ЦНН-ове емисије уживо - одмах након што је изговорио оно што Њујорк тајмс деликатно назива "псовком" - била је то неуобичајена епизода телевизијског учења. Уз ретке изузетке, углађени коментатори телевизијске земље остају смирени. Али би нам било много боље да сви нестану.
Новаков ненајављени излазак из телевизијског програма можда је био превентивни штрајк — нека врста полусвесног прекида рада — да би се избегао извијање под врелим светлима. „Модератор програма, Ед Хенри, касније је у етру рекао да је упозорио господина Новака да планира да га пита 'о случају цурења ЦИА-е'“, пише Тимес. Као велика риба која се храни дно у бари политичког новинарства, Новак жели контролу над сунчевом светлошћу у његовом лицу.
Постало је клише жалити се на кабловске вести. Фок Невс је озлоглашен – или поштован, у зависности од нечијег политичког гледишта – због тврдог десног стила који понекад прибегава узвикивању неистомишљеника или искључивању њихових микрофона. Бомбаст је постао професионално респектабилан; многи ТВ новинари жуде да буду следећи Бил О'Рајли.
Си-Ен-Ен се некада поносио што је нудио пригушенију, наводно ерудитску верзију политичке дебате. Ипак, формула је, на свој начин, увек била у великој мери идеолошка. Назив једне дуготрајне емисије — „Тхе Цапитал Ганг“ — био је непризнати двоструки смисао, са панелистима који су говорили за низ ставова који се добро уклапају под велики шатор финансијског капитала. Дебата би могла бити мало захуктала, али нико не жели превише да уздрма корпоративни систем, хвала. (Није ни чудо. Тај систем је учинио све у банди веома имућним, ако не и потпуно богатим.)
„Тхе Цапитал Ганг“ се наставља, иако се чини да је изгубио сјај, умањен бљештавијим и још лакшијим програмирањем. А деда политичких депеша, „Цроссфире“ — све више питома страна у поређењу са конкуренцијом — је добила удицу.
Сада погледајте ЦНН у ударном термину и можда ћете помислити да је прави интелектуални програм у постави онај који води Ларри Кинг. Најновија дешавања у полицијским управама, судницама и мртвачницама — која се често преклапају са Холивудом — постала су ударна вест коју најчешће прати кабловска мрежа која и даље тврди, уз висок скок преко снижених стандарда, да је „име од највећег поверења“ у вести.
Низбрдо ЦНН-а говори о забави која се маскира у новинарство. То иде паралелно са понирањем МСНБЦ-а у десничарско брбљање које се представља као дискурс. Прекретница је наступила крајем фебруара 2003. (три недеље пре него што је почела америчка инвазија на Ирак), када је менаџмент МСНБЦ-а отказао ноћни програм „Донахуе“.
У интерном извештају који је процурио са мреже наводи се да ће емисија Фила Донахјуа представљати „тешко јавно лице за НБЦ у време рата“. Проблем: „Изгледа да ужива у представљању гостију који су антиратни, против Буша и скептични према мотивима администрације. Опасност — коју је менаџмент брзо отклонио — била је да би емисија могла да постане „дом за либералну антиратну агенду у исто време када наши конкуренти машу заставом у свакој прилици“. Дакле, да би се клонио сваке такве катастрофе, МСНБЦ је себи направио дом за конзервативну проратну агенду.
Током рата — а тренутним ратним напорима САД-а се не назире крај — менаџери корпоративних медија виде махање заставом као веома добру пословну праксу. У оштрој супротности, нуђење изазова милитаризованим менталним склоповима може се сматрати прилично опасним.
Овај процес је углавном неизречен, а можда чак и несвесан. Али резултати се могу видети, чути и прочитати сваки дан у америчким масовним медијима. О тактици и специфичној политици рата можда се жестоко расправља у главним новинским кућама, али извјештавање једва да подиже поглед на основе САД-а као ратне државе.
_______________________________________
Норман Соломон је аутор нове књиге „Рат је постао лак: како нас председници и стручњаци непрестано врте на смрт“. За одломке из књига и друге информације идите на: ввв.ВарМадеЕаси.цом
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити