Чини се да успон левице у Латинској Америци јењава. У октобру 2015, Џими Моралес, конзервативни кандидат у Гватемали, победио је левичарску Сандру Торес на председничким изборима. 22. новембра, Маурисио Макри, конзервативни председнички кандидат у Аргентини, победио је Данијела Шиолија, свог перонистичког ривала, са малом разликом, да би окончао дуг период превласти левице под председницима Нестором Кирхнером и његовом супругом Кристином Фернандес де Киршнер. Партија Николаса Мадура, наследника Уга Чавеза и легата Боливарске револуције, изгубила је 6. децембра контролу над венецуеланским парламентом после 17 година. А у Бразилу, председница Дилма Русеф, наследница Луиза Инасија Луле да Силве, не само да је тренутно укључена у битку за опозив, већ је такође доживела нагли пад њене популарности.
Истина, у оквиру општег померања налево у Латинској Америци постојале су веома битне разлике, при чему су Боливија, Венецуела и Еквадор (не рачунајући Кубу која је сасвим у посебној категорији) много јасније у својој левичарској оријентацији него Бразил и Аргентина; стога се може тврдити да, остављајући по страни пораз Мадурове партије, „левица сржи“ и даље задржава своју доминантну позицију. Такође је тачно да, било да узмемо „језгро левице” или само формације које су наклоњене левици, левица у општем смислу и даље влада великим деловима континента. И поред тога, међутим, не може се негирати чињеница да успон левице јењава. И тешко да може бити нека утеха да је у централној Америци, где постоји неколико десничарских влада, укључујући посебно у Мексику, очигледан сличан губитак подршке таквим владама, које су све уплетене у дубоке друштвено-политичке кризе. .
Без сумње, светска капиталистичка криза имала је разоран утицај на Латинску Америку (о томе касније) што је све актуелне владе, било деснице или левице, гурнуло у озбиљну кризу; али левица за коју се претпоставља да гледа даље од капитализма, а самим тим и да не одустаје од покушаја структурних реформи, требало је да буде у позицији да препозна овај изазов и предузме одговарајуће мере супротстављања. Чињеница да то није урадила је забрињавајућа, без обзира на то колико добро или лоше иде Десници где год да је на власти. И ово нас доводи до централног ограничења успона левице у Латинској Америци.
Генерално, неолиберализам је дошао у Латинску Америку или под војним режимима или под екстремно ауторитарним политичким режимима. А негативан економски утицај неолиберализма на велике масе становништва није настао због неког светска капиталистичка криза већ због специфичног проблема Латинске Америке, наиме, домаће елите која је своје богатство пребацила у америчке банке под новим условима „економске либерализације“. Узрок дужничке кризе у Латинској Америци лежи ту, не у било каквом погоршању глобалне ситуације, већ у чињеници да је земља морала да се задужује код америчких банака како би финансирала одлив капитала назад у исте банке. У ствари, процењено је да је чак 60 одсто латиноамеричког дуга настало због финансирања бекства капитала латиноамеричких богаташа у метрополске банке. Дужничка криза је заузврат донела „условљавања“ која су штетила сиромашнима, па чак и средњој класи. Другим речима, био је повезан неолиберализам у Латинској Америци оба са политичким ауторитаризмом (укључујући и најубиственију врсту) тешке економске потешкоће за народ.
ИСТОРИЈСКИ ЗАДАЦИ
Тако су левици у Латинској Америци поверена два историјска задатка; а узлет левице био је зато што је само она била способна да испуни ова два задатка и што је по овом питању носила кредибилитет код људи. Ова два задатка су била: обнова демократије и ублажавање патње народа под неолиберализмом. Чињеница да су у земљи за државом, политичке формације левице разних нијанси биране на власт од стране народа, била је зато што су левичарски активисти претрпели смрт, тортуру и затварање под ауторитарним режимима, и кроз све то се чврсто супротстављали неолиберализму док су захтевали демократска права. и институције.
Тешко да може бити сумње да су левичарске политичке формације, у целини, испуниле свој мандат. Демократија је поново уведена и ојачана широм већег дела континента; заиста, сам пораз левице у неколико земаља који се сада дешава сведочи о енергији са којом су демократске институције почеле да функционишу. Новоизабране десничарске владе, наравно, не би биле толико посвећене демократским институцијама да не би биле у искушењу да их укину, како би спречиле да се левица врати на власт у неком наредном периоду. Али би им било тешко да се суоче са отпором народа било каквом укидању демократије. А у стварању тог популарног расположења, латиноамеричка левица је одиграла кључну улогу.
Исто тако, на скоро целом континенту су спроведене мере прерасподеле и мере које имају за циљ да обезбеде помоћ сиромашнима. Најпознатији од њих је програм Болса Фамилиа који је покренуо председник Лула у Бразилу који обезбеђује готовинске трансфере сиромашнима, али постоји низ других програма који су уведени у последњих неколико година у земљама које су удаљене од Гватемале и Аргентина. У ствари, на овом континенту који је историјски карактерисала екстремна неједнакост у расподели прихода, према неким проценама, дошло је до извесног пада неједнакости током периода превласти левице.
РЕДИСТРИБУТИВНА СТРАТЕГИЈА
Основу економског достигнућа латиноамеричке левице, међутим, дао је бум светских цена роба. Бразил је добио од свог извоза минерала у Кину чија је економија била у процвату и подигла цене. Еквадор, Боливија и наравно Венецуела су биле земље извознице нафте, а Аргентина је традиционално била примарни извозник робе. Процват цена примарне робе у ранијим годинама овог века је стога добро послужио економијама Латинске Америке; а оно што су левичарске владе урадиле је да осигурају да приходи који долазе из сектора примарних роба више не извлаче богати, већ да буду преусмерени, бар делимично, ка сиромашнима. Укратко, левичарске владе су у суштини следиле стратегију редистрибуције у корист сиромашних током периода светског бума цена роба. Ово, наравно, није било лоше достигнуће и не би требало да буде зафркавано. Али оно што нису урадили је да доведу до било какве структурне трансформације у привреди која би изоловала људе од могућег пада цена у неком наредном периоду.
Неко време, пошто су цене нафте нагло пале, цене осталих примарних сировина су се донекле држале јер је раст Кине и даље био брз, захваљујући балону цена имовине, упркос светској економској кризи. Али како се балон срушио и криза се проширила на Кину и друге источноазијске економије, да не спомињемо Индију, све цене примарних роба су почеле да се крећу наниже, што је изазвало економску кризу за земље Латинске Америке, за коју су садашње владе сматрале одговорним људи.
Чак и сама ова чињеница, о људима који држе левичарске владе одговорним за економску кризу, указује на неспособност латиноамеричке левице да мобилише људе као политичке субјекти, за разлику од тога што их чини само корисницима владине великодушности. Таква великодушност је без сумње допринела повећању благостања, али левици никада није довољно да преузме улогу пуког пружаоца социјалне помоћи; њен циљ мора бити да учини људе свесним субјектима историје, а не само материјално бољим.
Нови контекст представља велики изазов за левицу, не само у земљама у којима је изгубила моћ, већ посебно у земљама у којима наставља да влада. Поставља се питање шта Левица може да уради тамо где је још на власти? Наравно, политички задатак је да се народу објасни право стање и да се ревитализују институције народне власти које би могле да делују као провера и самим левичарским владама, поготово што се корупција појавила као важна притужба. Али шта се може учинити на нивоу привреде?
Један од очигледних начина на који колапс цена примарних роба чини свој утицај јесте недостатак девиза за финансирање неопходног увоза. Ово доводи до инфлације, депресијације валуте која додатно погоршава инфлацију и несташице основних производа. Истовремено, смањени приходи, због пада тражње за примарном робом, изазивају рецесију, стагнацију и незапосленост. Очување девиза за увоз основних производа и спречавање одлива девиза, било отворено или тајно, од стране власника богатства који се штите од депресијације девизног курса, су питања која захтевају највиши приоритет.
У том циљу, многи на левици су се залагали за национализацију банака и спољне трговине. Без сумње, за владе које су већ у сукобу, доношење таквих одлука повећава претњу отпора и губитка подршке. Али, за владе латиноамеричке левице, тренутни тренутак захтева одлучну акцију.
Николас Мадуро је оптужио Сједињене Државе да воде „економски рат“ против Венецуеле; и с обзиром на чињеницу да је, суочен са падом цена нафте, ОПЕК одбио да смањи производњу (што би довело до раста цена) због крутог става Саудијске Арабије, савезнице САД, постоји разлог да се верује да САД су заинтересоване за дестабилизацију привреде Русије и читавог низа латиноамеричких левичарских земаља које су извозници нафте. Али шта се онда друго може очекивати од империјализма? Њеним нападима се мора одупрети, јер су на Куби тако дуго времена.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Једини опадајући део успона „левице” у Латинској Америци је ослањање на недемократске репрезентативне системе управљања и неолиберална тржишта за унапређење револуције. Али, ово је добра ствар и одражава дијалектичку неопходност померања револуције изван капитализма и репрезентативног управљања на нови ниво. Она мења свет кроз моћ народа да ствара уместо да узима хијерархијски структурисану моћ естаблишмента.