Велики тријумф Џеремија Корбина да буде лидер Лабуристичке партије Велике Британије 24. септембра био је запањујући и потпуно неочекиван. Ушао је у трку са једва довољно подршке да се стави на гласачки листић. Трчао је на бескомпромисно левој платформи. А онда, супротстављајући се још три конвенционална кандидата, освојио је 59.5% гласова на изборима који су имали неуобичајено висок одзив од 76 одсто.
Одмах су стручњаци и штампа изнели мишљење да његово вођство и платформа гарантују да ће Конзервативна партија победити на следећим изборима. Да ли је ово тако сигурно? Или Корбинов наступ указује на поновно оживљавање левице? А ако јесте, да ли је то тачно само за Велику Британију?
Да ли се светска политичка сцена креће десно или лево је омиљена тема политичких дискусија. Један од проблема ове дискусије је увек био то што се правац политичких трендова обично мери снагом екстремне позиције левице или деснице на било којим изборима. Овим се, међутим, промаши суштинска поента изборне политике у земљама са парламентарним системима изграђеним око колебања између партија левог и десног центра.
Прва ствар коју треба запамтити је да постоји велики распон могућих позиција у било ком тренутку на било ком месту. Симболично, рецимо да варирају од 1 до 10 на оси лево-десно. Ако се странке или политички лидери помјере са 2-3, 5-6 или 8-9, ово мјери замах удесно. А обрнути бројеви (9-8, 6-5, 3-2) мере замах улево.
Користећи ову врсту мерења, прошле године је забележен упадљив помак улево широм света. Постоји низ јасних знакова ове промене. Једна је стално растућа снага Бернија Сандерса у трци за номинацију за председника САД у Демократској странци. То не значи да ће победити Хилари Клинтон. То значи да је, како би се супротставила Сандерсовој анкети, Клинтонова морала да заузме више левичарских позиција.
Погледајте сличан догађај у Аустралији. Десничарска партија која је сада на власти, Либерална партија, 15. септембра је збацила Тонија Абота са свог лидера. Абот је био познат по свом акутном скептицизму у погледу климатских промена и веома тврдој линији према имиграцији у Аустралију. Абота је заменио Малколм Турнбул, који се сматра нешто отворенијим по овим питањима. Слично, британска конзервативна партија је ублажила своје предлоге штедње како би придобила потенцијалне бираче Корбина. Ово су смене од 9-8.
У Шпанији, премијер Маријано Рахој из конзервативне Партије Нове демократије суочава се са све већим бројем анкета Пабла Иглесијаса из Подемоса, који се кандидује на платформи против штедње сличној оној коју је дуго промовисала грчка партија Сириза. Нова демократија је прилично лоше прошла у Мај 24 локалне и регионалне изборе. Рахој се опире било каквом „лево“ померању његове странке и као резултат тога је био још лошији у анкетама за будуће националне изборе. После свог садашњег пораза на „независним“ изборима у Каталонији, Рахој је још више закопао за петама. Питање: Може ли Рахој преживети као лидер своје странке или ће га, као што је то био Тони Абот у Аустралији, заменити мало мање ригидан лидер?
Грчка се испоставља као најзанимљивији пример ове промене. Ове године су одржана три избора. Први је био укључен Јануар КСНУМКС, када је Сириза дошла на власт, опет на изненађење многих аналитичара, на платформи против штедње, користећи традиционалну левичарску реторику.
Када је Сириза открила да европске земље нису вољне да одустану од захтева Грчке да буду ослобођене многих обавеза које се тичу њеног дуга, премијер Алексис Ципрас позвао је на референдум о томе да ли да „одбије“ услове Европе. Такозвани Оки (Не) гласање 18. септембра победило је у великој мери. Знамо шта се касније догодило. Европски кредитори не само да нису направили уступке, већ су понудили још горе услове Грчкој, што је Ципрас сматрао да мора да прихвати добрим делом.
Поново су се аналитичари концентрисали на Ципрасову „издају” свог обећања. Леви клуб у Сиризи се отцепио и формирао нову странку. Мало ко је у метежу коментарисао шта се десило у Новој демократији. Тамо је њеног лидера Антониса Самараса заменио Вангилис Меимараки, променом са 9-8 или можда са 8-7, у покушају да побере центристичке гласове далеко од Сиризе.
Конзервативни помак улево није успео. Сириза је поново победила. Отцепљена лева група је збрисана на изборима. Али зашто је Сириза победила? Чини се да су бирачи и даље осећали да ће проћи боље, макар и мало боље, са Сиризом у минимизирању смањења пензија и друге заштите „државе благостања“. Укратко, у најгорој могућој ситуацији за грчку левицу, Сириза барем није изгубила тло под ногама.
Шта, можда се питате, све ово значи? Јасно је да, у свету који живи усред велике економске неизвесности и погоршања услова за велике сегменте светске популације, странке на власти имају тенденцију да буду окривљене и губе изборну снагу. Дакле, након десног замаха у последњој деценији, клатно иде у супротном смеру.
Колико је ово разлика? Још једном, инсистирам да зависи од тога да ли ово посматрате на кратак рок или на средњи рок. Краткорочно гледано, то чини велику разлику, пошто људи живе (и пате) краткорочно. Све што „минимизира бол“ је плус. Стога је овакав замах „лево“ плус. Али у средњем року, нема никакве разлике. Заиста, тежи да замагли праву битку, ону која се тиче правца трансформације капиталистичког светског система у нови светски систем (или системе). Та битка је између оних који желе нови систем који ће можда бити још гори од садашњег и онај који ће бити знатно бољи.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити