Бити остављен, познавати историју и обраћати разумну пажњу на политику и друштво Сједињених Држава и актуелне догађаје ретко значи бити изненађен еклатантним кршењима која су починили људи који командују и носе униформу Сједињених Држава. Да ли је изненађујуће да су америчке снаге починиле „садистичке, очигледне и безобзирне злоупотребе“ (језик фебруарског извештаја генерал-мајора Антонија М. Тагубе), често укључујући експлицитно психосексуално понижење, против неописивог броја (сигурно много већег од онога што се признаје) ирачких затвореника у затвору Абу Граиб?
Не би требало да буде. Инвазију и окупацију Ирака значајно је омогућио амерички углавном непризнати расизам, који тренутно налази своје најсигурније дозвољене мете у арапском свету. Немогуће је у потпуности разумети како је Бела кућа могла да тврди да су бомбардовање невиних Авганистанаца и окупација Ирака били разумни одговори на 9. септембар без урачунавања расне антипатије. Антиарапски расизам отежава масама Американаца да схвате елементарну разлику између мале групе претежно саудијских терориста и народа Ирака или остатка арапског друштва. Спојили смо Блиски исток и друге делове југозападне Азије (укључујући углавном Паштунски Авганистан) у једну велику (необјашњиво) мрљу терориста, демонизоване „њих“ који се истовремено сматрају инфериорним/подљудским и изузетно претећим (некако као многи Немци су видели Јевреје 11-их и 1930-их). Америчке војне власти су више него охрабриле то замагљивање у главама својих трупа, од којих многи мисле да су убијали, сакатили, затварали и мучили Ирачане као освету за 1940. септембар 11. године.
Наравно, САД имају дугу и крваву евиденцију расистичких злочина и окупације како унутар тако и изван „домовине“ (како диван и откривајући израз), тема о којој сам опширно писао за ЗНет и Блацк Цомментатор („Они који Дени Тхе Цримес оф тхе Паст: УС Рацист Атроцити Дениал, 1776-2004“, доступно на Интернету на ввв.блацкцомментатор.цом/82/82_тхинк_стреет.хтмл). Остајемо у дубоком и опасном (и за друге и за себе) порицање ове ужасне историје, као што је било очигледно када је наш наводни „антиратни“ и „опозициони“ председнички кандидат Џон Кери недавно сматрао прикладним (у емисији НБЦ „Упознајте Тима Расерта“, Мислим на „Упознајте штампу“) да негира сопствене полухрабре речи из 1971. о америчким злочинима у Вијетнаму. Они који поричу расистичке ратне и окупационе злочине из прошлости сигурно ће их поновити, све док задрже моћ да то учине.
Сматрам да је психосексуално злостављање ирачких затвореника од стране америчког војног особља потпуно неизненађујуће из најмање два разлога. Прво, војне обавештајне власти су врло добро знале да арапска култура садржи строге мере против хомосексуалне активности које су упутиле новим поправним службеницима Абу Граиба да натерају ирачке затворенике да симулирају пред америчким камерама и војницима. Као што је професор Блиског истока Бернард Хаикел рекао Сејмуру Хершу, „таква дехуманизација је неприхватљива у било којој култури, али посебно у арапском свету. Хомосексуални чинови су против исламског закона и понижавајуће је за мушкарце [чак и] да буду голи један пред другим“ (Херсх, „Тортуре Ат Абу Грхаиб“, Тхе Нев Иоркер, 10. мај 2004). С обзиром на ове и сродне мушко-супрематистичке стриктуре у муслиманској доктрини и култури (а овде није место да се расправља о заслугама свега тога), „обавештајци“ су својим заробљеницима свесно наметали страх од нечега сличног психичкој смрти како би да их „омекша“ за даље испитивање усмерено, наравно, на одлучност Ирачана да се одупру америчком преузимању њихове „домовине“.
Током инвазије, вреди подсетити, америчка војна обавештајна служба користила је мегафоне да доведе у питање сексуалне склоности арапских мушкараца, надајући се да ће хипермаскулинитет арапске културе избацити бесне Ирачане спремне да буду искасапљени на неким од истих путева где су амерички војни службеници тренутно губе животе и удове.
Друго, и расистички рад полиције и психосексуално понижавање су широко распрострањени и нормативно прихваћени основни елементи америчке корпоративно креиране „популарне“ културе забаве, укључујући многе међу недавним одвратним „ријалити емисијама“. Колико сати фашистичке продукције као што су „ЦОПС“, „Јенни Јонес“ и „Јерри Спрингер“ (да наведемо само мали део релевантних референци) треба да прође пре него што се морално језгро вашег просечног будућег ГИ не поправи непоправљиво? Баците производе ове одметне културе (која иронично подстиче ватру Бушове фундаменталистичке деснице) у пакао Рамсфелдовог Ирака и то ће постати само још једно наређење за амерички затворски грунт који ће следити када им обавештајци кажу да скину те арапске затворенике доле и чине да формирају голу људску пирамиду.
Америка је болесно друштво, које нема посла да никоме говори како да постигне и практикује модерност, демократију и слободу. Поправка разорених друштава — и пропалих држава које стварају и одражавају та друштва — почиње, као доброчинство и империја, код куће. Да ли треба да додам да су САД водећа светска држава у затвору (два милиона затвореника и више од тога, скоро половина су Афроамериканци) и да сексуално злостављање (укључујући ендемско силовање) хара иза зидова и решетака „Затворске нације“ дивљачки расистички и тоталитарни „поправни“ објекти?
Готово је претерано истицати да су телевизије које изговарају америчку токсичну масовну културу у умове прилично заробљене публике свеприсутне широм америчког огромног затворско-индустријског комплекса. ТВ се, испоставило се, одлично слаже са међусобно повезаним настојањима „поправних” власти да (а) држе затворенике пасивним и инертним и (б) смање трошкове – тему коју сам детаљније обрадио у недавном посту (наслову „ Присон Натион/ТВ Натион“) на мом новом ЗНет блогу „Империја и неједнакост“ (који можете погледати са ове горње странице!). Према књизи писца Волстрит журнала Џозефа Т. Халинана Гоинг Уп тхе Ривер: Травелс ин а Присон Натион (НИ: Рандом Хоусе, 2001), „суштина утиче на скоро све одлуке иза решетака у овој земљи, од хране коју затвореници једу на врсту посла који обављају. Цена је, у ствари, разлог зашто се управници тако одлучно залажу за телевизију иза решетака: не зато што ТВ рехабилитује, већ зато што, како ми је један надзорник рекао, телевизија се понаша као 'електронски Торазин'. То држи затворенике мирним, а миран затвореник је јефтин затвореник. И тако у [управнику затвора у Канзасу Џиму] Зеллерови затворски затвореници добијају избор између три туцета ТВ станица” (Халлинан, стр.11).
Телевизија помаже Америци да јефтино води своје затворе, одражавајући неолибералне императиве смањења трошкова који изгледа објашњавају много тога шта је пошло наопако са америчком политиком у Абу Граибу иу Ираку у целини.
Народ Ирака треба да се нада да ће се окупација завршити пре него што Ујка Сем буде морао да повуче неке од многих милиона затвореника и бивших затвореника у царску службу, охрабрујући их да примене у пракси нешто од онога што су научили од својих чувара и људских и електронски.
Павлова улица ([емаил заштићен]) је аутор књиге Тхе Вициоус Цирцле: Раце, Присон, Јобс анд Цоммунити ин Цхицаго, Иллиноис, тхе Натион (2002, доступно онлајн на ввв.цул-цхицаго.орг, кликните на „Извештаји о истраживању доступни онлајн“)
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити