ПРЕДВИЂЕНА МУЧЕЊЕ УМА
Реторика империјалне владајуће класе је тако предвидљива када знате доктринарне кодове. Ево моје прогнозе – објављене на Фејсбуку око 6:00 по централном времену – о Обамином говору о „крају борбених операција“ из овалне канцеларије, изреченом са склопљеним председничким рукама у картонској испоруци синоћ у 7:XNUMX:
„Спремите се за озбиљна царска срања из Овалне канцеларије на вашем Телесцреену за један сат. Направите сада предвиђања садржаја. Ево моје: биће много реторике о томе како су се САД „жртвовале“ из добрих и племенитих намера; позивање на рат можда као на грешку, али, наравно, без помена као на монументално масовни убилачки петро-империјални ЗЛОЧИН. Главна ствар која недостаје… биће степен ирачке смрти и сакаћења; изузетан степен у којем су САД убиле Ирак, размере разарања које су наметнуле САД. Милиони Ирачана убијени и осакаћени. Све ће бити око 'наше жртве' за њих."
„Обамино обраћање биће вежба у орвеловском мучењу ума и инверзији стварности. 2+2=5. Овај једнострани царски „рат“ био је гори од тога да су Монголи опљачкали Багдад у 13. веку. То је била чиста социопатска касапина. Фалуџа 2004, на пример. Назив компјутерског програма Томија Франка за вероватне жртве ирачких цивила уочи инвазије? Звао се „БУГСПЛАТ.“ Да, „бугсплат“.“
„Ове и друге мале незгодне чињенице су, наравно, доктринарно непоминљиве. Нису се десиле. Све у рупу у сећању из 1984.”
НАША „ЖРТВА“ ЗА ЊИХ
Па како сам урадио? Био сам оцењен као непотпун и превише љубазан, али сам у целини био прилично добар. Био сам потпуно у праву на тему „наше жртве за њих“ и на потпуно, интимно повезано брисање разарања које су наметнуле САД. Ево неколико упечатљивих и предвидљивих/предвиђених одломака из Обаминог обраћања синоћ (пишем ујутру у среду, 1. септембра 2010.):
„Рат за разоружавање државе постао је борба против побуне. Тероризам и секташки рат претили су да раздвоје Ирак. Хиљаде Американаца дало је своје животе; десетине хиљада је рањено. Наши односи са иностранством су били затегнути. Наше јединство код куће је тестирано.”
„И као и сви Американци, задивљен сам жртвом [војске] и жртвама њихових породица. „Американци који су служили у Ираку завршили су сваку мисију коју су добили. Поразили су режим који је терорисао свој народ. Заједно са Ирачанима и коалиционим партнерима који су поднели огромне сопствене жртве, наше трупе су се бориле блок по блок како би помогле Ираку да искористи шансу за бољу будућност. Променили су тактику заштите ирачког народа, обучили ирачке безбедносне снаге и уклонили терористичке вође. Због наших трупа и цивила — и због отпорности ирачког народа — Ирак има прилику да прихвати нова судбина, иако је остало много изазова.”
„Ирачани су поносан народ. Они су одбацили секташки рат и немају интереса за бескрајно уништавање. Они схватају да, на крају, само Ирачани могу да реше своје несугласице и контролишу своје улице. Само Ирачани могу изградити демократију унутар својих граница. Оно што Америка може да уради и урадиће јесте да пружи подршку ирачком народу и као пријатељ и као партнер.
„Окончање овог рата није само у интересу Ирака, већ је и у нашем. Сједињене Државе су платиле огромну цену да би будућност Ирака ставиле у руке свог народа. Послали смо наше младиће и девојке да поднесу огромне жртве у Ираку, и потрошили огромна средства у иностранству у време ограничених буџета код куће. Истрајали смо због веровања које делимо са ирачким народом — веровања да би се из пепела рата могао родити нови почетак у овој колевци цивилизације. Кроз ово значајно поглавље у историји Сједињених Држава и Ирака, испунили смо нашу одговорност.”
„Најболније, од почетка рата, 55 припадника Четврте Страјкер бригаде поднело је коначну жртву — део од преко 4,400 Американаца који су дали своје животе у Ираку. …Ти Американци су дали своје животе за вредности које живе у срцима нашег народа више од два века. „Заједно са скоро 1.5 милиона Американаца који су служили у Ираку, борили су се на далеком месту за људе које никада нису познавали. Загледали су се у најмрачније људске креације — рат — и помогли ирачком народу да тражи светлост мира.
НЕВИДЉИВИ ХОЛОКАУСТ
Како гротескно морају звучати ове речи Ирачанима који су преживели најновији амерички империјални напад (након претходне инвазије и режима „санкција” које су САД наметнуле деценију и више у којима је убијено више од милион Ирачана) на њихову земљу. Наравно, у Обаминим коментарима није било ништа о: 1.5 милиона или је сада 2 милиона или више Ирачана „ми“ (Вашингтон) убили; ирачку техничку и друштвену инфраструктуру „ми“ сравнили; егзодус професионалне класе „ми“ који смо изазвали, воду и ваздух „ми“ смо затровали, стопе рака „ми“ су порасле до неба (више од онога што је урадила бомба из Хирошиме) у Фалуџи.
Ирачки народ – који је Пентагон у пролеће 2003. свео на морални статус инсеката – искусио је оно што је представљало холокауст који је наметнуо САД. Како је „Ирак“ све више био гурнут на маргине америчке председничке кампање (и мејнстрим вести) у јануару 2008, неустрашиви антиратни писац Том Енгелхард је приметио следеће:
„Да ли је број цивилних мртвих између инвазије 2003. и средине 2006. (пре него што је чак и погођена најгора година насиља на нивоу грађанског рата) било у распону од 600,000, према студији у британском медицинском часопису, известио је Тхе Ланцет, или 150,000 као недавна студија Светске здравствене организације сугерише да ли је два милиона или 2.5 милиона Ирачана побегло из земље, да ли је 1.1 милион или више од два милиона интерно расељено, да ли су нестанци струје и несташице воде незнатно порасли или смањени, да ли је здравствена заштита у земљи систем је ван реанимације или би још увек могао да се оживи, без обзира да ли се ирачка производња нафте скоро вратила на најнижу тачку ере Садама Хусеина или не, да ли се поља опијумског мака по први пут шире пољопривредним земљиштима или још увек релативно локализован, Ирак је континуирана зона катастрофе катастрофалних размера које је тешко пратити у последње време.”
Према уваженом новинару Ниру Росену у издању главног часописа Цуррент Хистори из децембра 2007. године, „Ирак је убијен, да се никада више не подиже. Америчка окупација била је погубнија од окупације Монгола који су опљачкали Багдад у тринаестом веку. Сада само будале причају о решењима. Решења нема. Једина нада је да се штета можда може обуздати.”
Штета је укључивала небројене хиљаде мучених у америчким војним затворима и још хиљаде искасапљених у Фалуџи, месту колосалних америчких ратних злочина (злочини су укључивали неселективни покољ цивила, гађање чак и амбулантних кола и болница, и практично сравњивање целог града) од стране стално „жртвоване” америчке војске у априлу и новембру 2004. Град је одређен за уништење као пример страшног државног терора обећаног онима који су се усудили да се одупру моћи САД. Такође део разарања је било отпуштање и девастација већег дела драгоцене културне историје Месопотамије (пљачка многих оригиналних артефаката из онога што је Обама признао да је „колевка цивилизације“) – што је дозволила ненадмашна војска Суперсиле док су империјални жандарми Вашингтона одржавали пуну безбедност и затварање у критичном ирачком Министарству нафте.
Монументална патња коју су Ирачанима наметнули господари рата у Вашингтону била је наравно непоминљива/невидљива у Обамином обраћању – иу послушној доминантној ратној медијској покривености његовог обраћања, која се, између осталог, фокусирала на његов дрвени „говор тела“. То је у најбољем случају било слабо напола сугерисано у Обаминој застрашујућој инсинуацији да су САД Ираку дале „нови [демократски] почетак“ кроз „пепео рата“ (зар кандидат/аутор Обама није критиковао [у својој реакционарној књизи „Смелост наде“ ] оно што је он тврдио била је Бушова жеља да извезе демократију кроз цев пиштоља?) То није у складу са доктринарним, такозваним америчким изузетним труизмом да смо добри, са дубоко укорењеном идејом да – као што је сам Обама рекао на у поновљеним приликама (објашњавајући зашто Вашингтон никада не сме да се извини за своје поступке) – САД заиста никада не чине злочине јер су „у великој мери сила добра у свету“.
Пропагандни систем има занимљив начин да се носи са америчким наношењем масовне агоније у Ираку: брисање/брисање/брисање. Злочин се није догодио. Она иде низ Орвелову „рупу у памћењу“ чак и када се јавља/не дешава.
Патња и жртва? Као и са „ратом“ у Вијетнаму (заиста оно што је Ноам Чомски касних 1960-их назвао „[империјалним америчким] распећем југоисточне Азије“) све се ради о наводно племенитим и доброћудним Американцима. Па шта ако су САД убиле 3 милиона Индокинеза између 1962. и 1975. и милионе Ирачана између 1990. и данас? Праве жртве су несебични амерички народ, који је умро и страдао у много мањем броју. Они су наводно део врле демократске „нације у рату“ иако су „ратови“ о којима је реч крваве колонијалне операције које је Империја водила на дубоко једностране начине у далеким и осиромашеним нацијама, чак иако је војни естаблишмент научио да никада поновити критичну грешку Вијетнама у покушају да се широко цивилно становништво укључи у такве ружне империјалне операције. Где је рат? Не овде.
ПЛЕМЕНИХ НАМЈЕРА
Подједнако непоменути од стране Тхе Емпире'с Нев Цлотхес (Барацк Обама) синоћ или од стране доминантних медија данас је био/је разлог за епско уништење које је Суперсила наметнула слабом и беспомоћном становништву у Ираку. Као што је већина Ирачана, али и већина грађана света, добро знала, свако са неколико функционалних сивих ћелија и елементарним информацијама, амерички „рат“ (инвазија и окупација) који је започео у марту 2003. није имао никакве везе са званичним и брзо прилагођеним изговорима. Операција Ираки Либератион (ОИЛ – оригинални акроним је био сувише мрачно тачан и инвазија је морала бити поново крштена са „Фреедом”/Ф на крају) била је везана за стезање империјалне чизме на хиперстратешком блискоисточном нафтном отвору, доследно уз помињање Стејт департмента из 1945. о неупоредивим резервама фосилних горива тог региона као „невероватном извору стратешке моћи и једној од највећих материјалних награда у историји“. (Контрола „награде“, приметио је водећи планер хладног рата Џорџ Кенан, дала је САД „моћ вета“ над водећим индустријским ривалима.) Да Ирак није био богат нафтом, не би био нападнут под лажним пост-9/ 11 (или било којих других) изговора, који су се брзо и транспарентно кретали од скидања Садамовог „оружја за масовно уништење” (ВМД) до још смешније тврдње о жељи за унапређењем демократије када је постало превише очигледно да је ирачки диктатор (одржан у власт режима санкција САД) није (као што су говорили бројни обавештени посматрачи и инспектори) није имала такву муницију.
Како тужно, а ипак, да предвидљиво, синоћ је било чути како Обамина глава која говори како избацује империјалне глупости о изговорима. Он је без ироније и критике рекао да је Буш покренуо „рат да разоружа државу“, а затим без напора прешао на идеју да Америка покушава да помогне Ираку да „изгради демократију“ – суштину „новог почетка“ који смо му наводно дали кроз „пепео рата” у „својим границама”. „Ми“ наравно не радимо тако нешто и никада нам није дата фундаментална контрадикција између веровања и тежњи ирачког народа и стварности америчке окупације – окупације која се, узгред буди речено, наставља са континуираном војском великих размера САД (укључујући присуство „приватних” војних извођача великих размера) унутар Ирака и само „преко хоризонта” испод свег брбљања о „крају борбених операција”.
ДА СЕ ИЗНАД РАЗЛИКЕ
Како је тужно и предвидљиво било чути како Велики Империјални Ре-Брендер (Обама) покушава да утиша домаће неслагање и поделе – да угуши демократско врење у царској домовини – са националистичком реториком која меша народну владавину са патриотским јединством и после 9. септембра изазивање страха наслеђено од Чејнија и Дабије:
„Данас поподне сам разговарао са бившим председником Џорџом В. Бушом. Добро је познато да се он и ја нисмо слагали око рата од самог почетка. Ипак, нико не може сумњати у подршку председника Буша нашим трупама, или у његову љубав према земљи и посвећеност нашој безбедности. Као што сам рекао, било је патриота који су подржавали овај рат и патриота који су се противили. И сви смо уједињени у захвалности за наше војнике и жене и наше наде за будућност Ирачана.”
„Величина наше демократије је заснована на нашој способности да превазиђемо наше разлике и да учимо из нашег искуства док се суочавамо са многим изазовима који су пред нама. И ниједан изазов није важнији за нашу безбедност од наше борбе против Ал Каиде.”
Чувајте се „харизматичних“ (тај термин се чини све мање применљив на садашњег, све више картонског попут председника) империјалних званичника који повезују демократију са потискивањем разлика и који наводе „љубав према домовини“ и непријатеље (стварне и/или измишљене ) у иностранству као оправдање за потискивање разлике. „Окови наметнути слободи код куће“, једном је приметио Џејмс Медисон. „икад били исковани из оружја за одбрану од стварних, лажних или измишљених опасности у иностранству.
Постсцрипт. Овде је можда вредно присетити се да је Обамина навика да се орвеловски бледи када је реч о америчком империјалном зверству много пре његовог доласка у Белу кућу. То је било снажно евидентно у његовим говорима и писима од 2004. године кроз његову председничку кампању и инаугурацију. Дао сам много примера за ово у поглављу 4 („Како антиратно? Барак Обама, Ирак, и смелост империје“) моје књиге Барак Обама и будућност америчке политике (и Поглављу 6 („Упозорени смо“) моја нова књига Тхе Емпире'с Нев Цлотхес: Барацк Обама ин тхе Реал Ворлд оф Повер (http://www.paradigmpublishers.com/books/BookDetail.aspx?productID=243410). Види и Паул Стреет, „Тхе Аудацити оф Империал Аирбрусхинг: Барацк Обама’с Вхитевасхед Хистори оф У.С. Фореигн Полици анд Вхи ит Маттерс,” ЗНет (5. јул 2008.) на https://znetwork.org/the-audacity-of-imperial-airbrushing-barack-obama-s-whitewashed-history-of-u-s-foreign-policy-and-why-it-matters-by-paul-street и Паул Стреет, „Кеиноте Рефлецтионс“, ЗНет (29. јул 2010.) на https://znetwork.org/keynote-reflections-by-paul-street.
Павлова улица (ввв.паулстреет.орг)аутор је многих књига, укључујући (тек што је) Тхе Емпире'с Нев Цлотхес: Барацк Обама ин тхе Реал Ворлд оф Повер (http://www.paradigmpublishers.com/books/BookDetail.aspx?productID=243410). Стреет ће разговарати о својој новој књизи и тренутној политичкој ситуацији током салона књига у ФиредогЛаке-у (ФДЛ). Иди на ввв.фдлбооксалон.цом/ у суботу 4. септембра 2010. од 5 до 7 часова по источном времену (4 до 6 по централном); читаоци без ФДЛ ИД-а за пријаву треба да буду онлајн најмање 15 минута пре него што га добију. Паул се може добити на [емаил заштићен] и преко његове нове веб странице (горе).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити