Египтом је владала Мубаракова диктатура 30 година пре него што је народ успео да га свргне 2011. године.
Мубарака није збацио интернет. Нека пословна и технолошка литература тврди да је „диктаторски посао“ застарео, пошто је интернет отежавао чување тајни (исправна тврдња). Новинска прича НБЦ-а из фебруара 2011, једва да је јединствена, описује покушај египатске владе да угаси интернет како би успорила ширење јавног гнева због владиних зверстава, али није понудила аргумент који би поткрепио свој наслов: „Како је интернет оборио диктатора” (Вилсон Ротман, НБЦ Невс, 14. фебруар 2011.)
Професор бизниса Хенри Лукас је образложио следеће: „Владе двојице диктатора у Тунису и Египту нису преживеле побуне грађана који су били неидеолошке природе. Људи су били уморни од резултата диктатуре и открили су да им је технологија помогла да се организују за промене.” (Луцас, Тхе Сеарцх фор Сурвивал, Праегер, 2012, стр. 151). Ако је идеологија скуп веровања која управљају политичким понашањем, онда не постоје побуне грађана које су „неидеолошке природе“, а египатска 2011. била је идеолошка као и свака друга. И Лукас и Ен-Би-Си су писали пре 2013, када је Едвард Сноуден открио универзалност надзора интернета од стране америчке Агенције за националну безбедност, открића која су такође умањила наде у еманципацију путем технологије.
Али дозволимо на тренутак две тврдње, да 1) они који су се мобилисали да свргну Мубарака 2011. користили су Твитер, Фејсбук и Јутјуб током своје мобилизације и 2) да су ове технологије отежале египатском режиму да задржи њихова кршења људских права тајна. Да ли из тога следи да су диктатуре осуђене на пропаст?
Није тако. Диктатура египатске војске је обновљена пучем у јулу 2013. Дакле, уместо да се пита да ли су диктатуре осуђене на пропаст, пошто очигледно нису, можда би било боље питање како се диктатуре прилагођавају ситуацији у којој њихови грађани имају платформе да комуницирају слободније него раније? Мубарак је владао стандардним диктаторским методама: терором, пропагандом и селективном подршком (посебно од стране елита и страних сила). Египатски диктатори после 2013. користе исте методе, иако су донекле прилагодили равнотежу, научивши неке важне лекције из пропаганде и управљања информацијама кроз терор из 2011.
Након свргавања Мубарака 2011. године, политика у земљи се поделила на три тенденције. Војска, са пословним интересима, елитним и међународним везама и огромним ресурсима, задржала је велики део своје моћи. Муслиманска браћа, која су одржавала организацију током деценија диктатуре, била су значајна снага. Најновија групација, а такође и најмање организована, инспирисана је арапским пролећем да се супротстави диктатури и борби за политичку слободу и економске реформе.
Мубарак је свргнут, али је моћ војске очувана. Почело је да предузима кораке да се одмах врати на власт. Војска је била у стању да манипулише правним процесом, да пожури кроз уставни процес и да пожури на изборе који су групи 'цивилног друштва' ускратили шансу да изгради организацију која би на изборима могла да се такмичи са партијом естаблишмента или Братством. На изборима у мају-јуну 2012. релативно неорганизовано 'цивилно друштво' поделило је гласове, а Братство је победило кандидата естаблишмента.
У месецима који су уследили, војска је задржала не само контролу над кључним аспектима економије, већ и многе кључне владине портфеље и извршне функције. Војска је била у стању да манипулише системом рационализације да би погоршала економске проблеме, док је влада Братства преузела кривицу. Братство је својом политиком друштвене контроле и савезништвом са војском против секуларних политичких протеста отуђило већину секуларних гласова. Братство је на крају створило огроман отпор против њега, што је војска искористила да поново преузме контролу у државном удару у јулу 2013.
Интернет можда није учинио диктатуре застарелим, али египатски владари раде на развоју модела диктатуре за доба интернета. У седам месеци од јулског пуча, нова египатска диктатура, коју чини исти естаблишмент као и Мубаракова диктатура, употребила је изузетно насиље да покуша да темељно сломи оне снаге које су свргнуле Мубарака 2011. године.
Први задатак био је да се људи склоне са улица. Када су они који су се противили јулском пучу користили неке од истих метода које су свргнуле Мубарака, односно уличне демонстрације и седења на јавним трговима, били су опкољени и масакрирани, а велики масакри су се десили у августу.
Допуна масакрима на улицама била су масовна, али и циљана, хапшења и враћање дуготрајног административног притвора. Правни процеси, увек под надзором војске, веома су важан део египатске диктатуре. Уставни референдум одржан је 14-15 јануара. Они који су водили кампању за „не“ су ухапшени. Референдум је прошао оном врстом огромне већине која је обележила Мубаракове изборне вежбе.
Влада је усред рата против побуњеника на Синају, на граници Египта са Газом и Израелом. Владини противници, бедуини на Синају, означени су као терористи, а свако ко доводи у питање владину политику против побуњеника је на сличан начин означен.
Управљање информацијама је било кључно. Новинари су ухапшени уочи уставног референдума и још се држе. Диктатори третирају међународне људе – новинаре или друге чланове цивилног друштва – према истим произвољним правним процесима као и домаће становништво: дуги притвори, административне обнове, неозбиљне оптужбе. У међувремену, локални медији, посебно телевизија, под концентрисаном контролом естаблишмента, баве се жестоком пропагандом. Главна тема у медијима је да су сви који се супротстављају египатским диктаторима терористи, почевши од Братства па одатле до свих – укључујући секуларно цивилно друштво – који су се противили пучу. Или, заиста, ко пише или говори било шта о пучу.
Схариф Абдел Куддоус пише о особљу Ал Јазеере који је тренутно у притвору због оптужби за тероризам (хттп://мадамаср.цом/цонтент/вар-јоурналистс) да су „тужиоци одредили тим „медијских стручњака“ из Египатског синдиката за телевизију и радио да изврши инспекцију опрема заплењена из хотела у којем је радила Ал Јазеера Енглисх. Технички извештаји показују да је „снимак измењен, а видео сцене модификоване коришћењем софтвера и опреме за монтажу високог калибра“. Зато су користили Финал Цут Про. Они су уређивали. Вероватно су чак одабрали и најжешће снимке сукоба за своје извештаје.'
Шариф такође цитира из новог закона о борби против тероризма: „Члан 21 закона је задивљујући по својој нејасноћи и обиму: „Свако ко директно или индиректно промовише акте терора, било усмено или писмено, или било којим другим средствима емитовања или објављивање, или путем писама или интернет страница којима други могу приступити, казниће се казном затвора до пет година.”
Дакле, седам месеци касније, имамо одговор нове египатске диктатуре на интернет: надгледајте његове кориснике, затварајте његове новинаре у Египту и користите га за емитовање порука мржње и дезинформација о политичким противницима. За сада ради, али неће радити заувек. Не због интернета, већ због људи. Диктатуре се руше када људи изгубе страх, а Египћани су изгубили страх више него неколико пута последњих година.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Египатно друштво, као целина, је тоталитарно настројено.
Више воли да им се каже шта да ради уместо демократског учешћа у одлукама које у великој мери утичу на њихов свакодневни живот.
Четири стуба египатског друштва су:
1) Тоталитарни ислам - не доводи се у питање Аллахова реч или његови водећи гласноговорници.
Забрљајте се са исламом и много патите.
2) Тоталитарни неолиберални капитализам – ваш шеф, ваш извршни директор је ваш сопствени диктатор.
Забрљајте се са ауторитетом свог шефа. Само пробај.
Објасните му/јој зашто би требало да будете део процеса доношења одлука на вашем месту запослења.
Смејаће се вама – једном запосленом – на следећем састанку одбора.
3) Тоталитарни облик власти: ништа осим диктатора докле год историјска око може да види.
Постоје различите групе које би дале кишу гована својим верским, племенским, културним непријатељима без јаке централне владе.
4) Нуклеарна породична структура НАРОЧИТО у мизогиним друштвима у којима доминирају мушкарци и примитивнијим и још увек племенским друштвима која су исламска је апсолутни тоталитарни облик који недостатку демократије додаје злочин мизогиније.
Не можете направити свилену торбицу од уха крмаче.
(Уз извињење онима који мрзе шунку)
Нити можете створити демократско друштво са потпуно тоталитарним, недемократским и примитивним блоковима.