Ако обратите пажњу и мало копате по новинама и на интернету, можете означити обрисе глобалног комешања народног револта – бујног пролећа у коме људи цветају уочи техничког почетка пролећа 2011. Побуна се проширила на око светског капиталистичког урагана – у срце самих Сједињених Држава.
Без жртве за Плутократију
Најдраматичније побуне које су заправо рушиле режим догодиле су се у Тунису и Египту, где су се милиони излили на улице да би окончали владавину дугогодишњих диктатора. Талас народних протеста на Блиском истоку брзо се проширио на ауторитарне арапске државе Јемен и Бахреин, на Ирак (где су хиљаде инспирисаних туниским и египатским устанком изашле на улице да протестују против политичке корупције и недостатка основних услуга) и Иран. (Чак се проширио и на тоталитарну, државно-капиталистичку Кину, где су позиви на демократски протест инспирисани Египтом довели стотине на улице у Пекингу и Шангају, навевши власти да ухапсе десетине активиста и дубоко цензуришу интернет.) Економски маргинализовани. омладина без посла и перспективе заузела је истакнуто место у изузетном успону демократије који је потресао Блиски исток, у стилу 1848.
Окренувши се Европи, видели смо масовну побуну у Албанији, где су протести против корупције инспирисани Тунисом довели до насилне владине репресије крајем прошлог месеца. . У сусједној Албанији, Грчкој, радници и студенти који настављају своју сталну побуну против оштрих неолибералних мјера штедње тамо су недавно покренули једнодневни генерални штрајк и на улице извели 250,000 радника и грађана широм многих градова, укључујући Солун, Патру, Јанину, Козани, Агринио , Наксос, Ретимно, Волос, Арта, Ираклион, Лариса, Сер, Кефалонија, Митилена. Према АБЦ Невс-у, „24-часовни штрајк запослених у јавном и приватном сектору зауставио је летове, затворио школе и паралисао јавни превоз…У највећем маршу од немира у децембру 2008. довео је земљу до застоја недељама, Грци су марширали улицама Атине узвикујући „Не плаћамо“ и „Нема жртве за плутократију“.
Обновљена народна агитација у Грчкој је у складу са распрострањеним протестима из 2009. године, као и са значајним масовним акцијама против мера штедње и отпуштања у Белгији, Француској, Шпанији, Ирској и Италији прошле године. Милиони европских грађана и радника преплавили су улице у великим друштвеним покретима и маршевима да се одупру смањењу буџета, плата и пензија прошлог септембра и октобра.
Година 2010. завршена је жестоким сукобима у Лондону између полиције и огромне гомиле бесних студената који су протестовали због троструког повећања школарина на универзитетима – повећање које је напредовало као део већег плана штедње британске владе. Полиција са палицама на коњима суочила се са студентима који су бацали штапове и димне бомбе на барикаде постављене испред зграда британског парламента.
Од Блиског истока до средњег запада
А ту је и изванредна прогресивна радничка побуна на државном нивоу која је недавно избила у Сједињеним Државама, где је напад десних гувернера и законодаваца држава на нивое бенефиција јавних радника и права на преговарање представља највећи напад на политичку и моћ колективног преговарања радника у новијој историји Сједињених Држава. На велико изненађење гувернера Висконсина Стота Вокера, неспретног, месијанског, пословно подржаног гувернера Чајанке који је покренуо офанзиву, радници и грађани одговорили су историјским устанком у одбрани радних права. Вокер је очекивао да ће средином фебруара усвојити закон којим су јавним радницима практично одузета права на колективно преговарање кроз оба дома законодавног тела државе Висконсин. Међутим, био је спречен да то постигне када је четрнаест демократских сенатора Висконсина напустило државу, ускративши вишем законодавном телу број представника који су потребни да гласају о његовом насилничком закону. Усред резултирајуће парализе законодавног процеса, Капитол државе Висконсин у Медисону постао је место невероватног двонедељног (до сада) протеста који је изазвао демонстрације подршке широм земље и добио изјаве солидарности из Египта. Из дана у дан, десетине хиљада чланова синдиката и присталица су марширали (многи су носили знакове који Вокера пореде са свргнутим египатским диктатором Хоснијем Мубараком) и окупили се око и унутар ротунде Капитола у Медисону. Школе су накратко затворене унутар и изван Медисона јер су наставници и други запослени у јавним школама хрлили у Капитол да покажу своје противљење нападу „Империјал Вокера“ на синдикалну моћ.
Вокеровом нападу претходила је провокативна изјава у којој се тврдило да ће позвати Националну гарду ако се радници усуди да се одупру његовом настојању да радницима у јавном сектору ефективно одузме њихова права на колективно преговарање. Од овог писања (поподне у петак, 25. фебруара 2011.), радници рада у Висконсину прилично озбиљно говоре о покретању генералног штрајка.
Ватра радничке побуне се проширила на друге државе заједно са десничарским нападом одозго на доле на синдикална права. Следеће бојно поље био је Охајо, где су још један недавно изабрани суперрепубликански гувернер Џон Кејсич који подржава Теа Парти и његови тврдо десничарски савезници у државном парламенту такође одлучни да разбију синдикате јавног сектора. Као што је Њујорк тајмсобјављено 22. фебруара:
„После недељу дана преокрета у Медисону, Вис., где је бучна бука демонстраната постала готово слављеничка, битка се преселила у Охајо, где је законодавна скупштина одржала саслушања о закону који би ефективно окончао колективно преговарање за државне раднике и драстично га смањио за запослене у локалној самоуправи попут полицајаца и ватрогасаца.”
„Неколико хиљада про-синдикалних демонстраната испунило је главну салу зграде државног суда у Колумбусу и окупило се у великој гомили напољу, скандирајући 'Убиј рачун', машући знаковима и свирајући бубњеве и гајде... Законодавци Охаја пристали су да промене законе, како би дозволили државни радници имају прилику да преговарају о платама. Али нова мера би сада забранила јавним запосленима да штрајкују – смртоносни ударац правој синдикалној моћи који је ревидирани закон учинио неприхватљивим за синдикате јавног сектора у држави.
У Индијани, импресивни раднички протести ушли су у главни град државе у Индијанаполису пошто је већина демократских чланова Представничког дома државе остала подаље од законодавне седнице 22. фебруара 2011. како би блокирали републикански закон осмишљен да ослаби колективно преговарање. Као што је Пута известио:
„Демократски чланови Представничког дома Индијане — као и њихове колеге у Висконсину, мањина — тихо су напустили Индијанаполис у уторак увече како би ускратили кворум републиканцима, надајући се да ће поништити закон који је укључивао закон који би радницима у синдикатима приватног сектора омогућио право да изаберу од својих дажбина или хонорара.”
„Гов. Мич Данијелс, републиканац, оптужио је одсутне демократе да показују 'потпуни презир према демократском процесу', додајући: 'Не напуштате посао, не носите своју јавну плату са собом и покушавате да зауставите цео процес .'”
„Али хиљаде узнемирених демонстраната у кацигама и радничким чизмама закрчиле су сале Стејтхауса, скандирајући и навијајући у знак подршке демократама, од којих је већина остала кампована у сниженом хотелу у Урбани, Илиноис, око два сата вожње преко државна линија од Индијанаполиса... У Државној кући у Индијанаполису, звук протеста је био на сличан начин неодољив.”
Како су борбе у Висконсину, Охају и Индијани добијале националну пажњу, очекивало се да ће ускоро избити још битака за синдикална права (које су републикански гувернери и законодавци продавали као битке за „поправку буџета“) — у Оклахоми, где је државни дом разматрао закон који би одузимају општинским синдикатима права на колективно преговарање, иу Тенесију, где су републиканци увели закон о забрани колективног преговарања између синдиката наставника и локалних школских одбора.
Митинзи се одржавају у знак подршке јавним радницима Висконсина и правима на колективно преговарање широм земље у свим главним градовима САД сутра – изванредан развој догађаја.
„Људи су успели да пронађу сопствени глас“
Америчка десница инсистира на томе да њихов велики, наводно социјалистички бете ноире Барак Обама – корпоративни спасилац Волстрита – одлучно интервенише на страни радника, па чак и изазива, ове историјске побуне на државном нивоу. Оптужба је апсурдна. Како је јуче приметио новинар Волстрит џорнала Џонатан Вајсман, Обама се повукао из битака на државном нивоу након што је у почетку изгледало да подржава радништво у Висконсину. Највиши демократски званичници рекли су Вајсману да је то зато што Обама „жели да заузме политички центар... како би му помогао да покуша да склопи двостраначки договор о дугорочним финансијама нације који би могао да ојача његову позицију пред изборе 2012.“. Ово је у складу са: Обаминим предизборним обећањем десног центра да ће бити „постпартијски лидер“ који је био спреман да преузме синдикалну базу своје сопствене странке; његова подршка (насупрот противљењу наставничких синдиката) чартер школама и платама наставника „на основу учинка“; његов недавни напредак у корпоративним неолибералним споразумима о слободној трговини којем се противе амерички радници; његово недавно снажно јачање веза са пословним лидерима; његово одбијање да се на било који смислен начин покрене у кампањи обећава да ће реформисати националне законе о раду који погодују менаџменту, и његово увредљиво наметање двогодишњег замрзавања плата федералним радницима – потез који је разбеснео званичнике синдиката у јавном сектору. Обама је отишао веома далеко на путу придруживања бизнису и десници у напредовању лажног наратива да амерички просперитет нарушавају преплаћени јавни радници, а не прави кривци на Волстриту који су јасно и непромишљено срушили глобалну економију 2008.
Обама је одговорио на побуну обичних радника у америчком срцу на исти начин као што је одговорио на десничарски пуч у Хондурасу у јуну 2009. и на успон египатске револуције у фебруару 2011: са почетним изјаве о привидној подршци народно-демократским снагама праћене конзервативном двосмисленошћу и опрезом које су значиле да се поистовети са демократским променама без раздвајања прилагођавања постојећим доминантним домаћим и империјалним хијерархијама и елитама.
Права енергија у великој побуни радника у Висконсину и њеним огранцима на државном нивоу долази одоздо према горе. Долази из основне заједнице, а не одозго надоле. Као што је с правом приметио лидер демократског Сената државе Висконсин Марк Милер када јеВол Стрит новине (ВСЈ) га је питао о Обаминој улози: „Заиста људи наше државе, и људи наше земље, успели су да пронађу свој глас у овој борби. Гласови људи су гласови које гувернер треба да слуша.” (ВСЈ, 24. фебруар 2011, А4).
За разлику од Обамом опседнутих чајанки, синдикалне и прорадничке гомиле у и око Ротонде Капитола изгледа незаинтересоване за питање ко је на врху националне медијско-политичке екстраваганције. Они су били усредсређени на стварна и релевантна питања политике – пре свега на основна радна, људска и грађанска права и социјалну правду унутар и ван радног места. Са десетинама хиљада њих који круже око Капитола и хиљадама које заузимају саму структуру, изгледало је као да каналишу мудрост покојног великог радикалног америчког историчара Хауарда Зина 2009:
„Тешко да постоји нешто важније што људи могу да науче од чињенице да заиста критична ствар није ко седи у Белој кући, већ ко седи – на улицама, у кафетеријама, у холовима владе, у фабрике. Ко протестује, ко заузима канцеларије и демонстрира – то су ствари које одређују шта се дешава. Многима је све јасније, након прве године Обаминог председавања, да ће бити потребна независна акција одоздо да би се постигла стварна промена.
Глобални пад, глобална побуна
Порука се разуме у земљи и иностранству и према њој се поступа на инспиративан начин. Можемо бити сигурни, више је него чиста коинциденција да све ове изузетне народне побуне у име демократије избијају у исто време у наизглед различитим регионима: Грчкој, Албанији, Јемену, Тунису и Медисону, Висконсин и Колумбо, Охајо и педесетак државних престоница „највеће демократије на свету“ – индустријализованог најнеједнаког и најбогатијег друштва на свету, где су ратници пословне елите одозго на доле недавно циљали синдикате јавног сектора као свог главног непријатеља на путу ка неконтролисаном профита и моћи. У ствари, све ове борбе су повезане глобалном кризом профитног система, чија тренутна текућа епска рецесија намеће ескалирајућу и поразну незапосленост, бескућништво, несигурност и буџетску штедњу радним људима широм света – од сиротињских сиротињских четврти Каира до очајна гета и разорене заједнице радничке класе Висконсина и Охаја. Налазимо се усред планетарног пада, као што је показао марксистички политиколог Дејвид Мекнели – одраз неолибералне „финансализације“ светске економије, где су трошкови спасавања веома џиновских финансијских и корпоративних интереса проузроковали сталну епску рецесију рађају радни људи и сиромашни, посебно, али не искључиво на глобалном југу (Д. МцНалли, Глобални пад: Економија и политика кризе и отпора [ПМ Пресс, децембар 2010]). Економске, социјалне и еколошке кризе изазване глобалном де фацто диктатуром капитала нису ограничене ни на једну државу, а борба народа против дивљих и ауторитарних неправди тог система није ограничена ни на једну нацију, државу, град или покрајину.
Павлова улица (ввв.паулстреет.орг) је аутор многих чланака, поглавља, говора и књига, укључујући Империја и неједнакост: Америка и свет од 9. септембра (Боулдер, ЦО: Парадигм, 2008); Расно Угњетавање у глобалној метрополи (Њујорк: Ровман & Литтлефиелд, 2007; Сегрегиране школе: образовни апартхејд у ери пост-грађанских права (Њујорк: Роутледге, 2005); Барак Обама и будућност америчке политике (Боулдер, ЦО: Парадигм, 2008); Нова одећа Империје: Барак Обама у стварном свету моћи (Боулдер, ЦО: Парадигм, 2010); и (у коауторству са Ентонијем ДиМађом), Рушење чајанке: масовни медији и кампања за преиначење америчке политике (Боулдер, Колорадо: Парадигма, мај 2011). До улице се може доћи на [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити