Фото: Унтитлед Титле/Схуттерстоцк.цом
Садашњи устанак против полицијског насиља и расизма тек почиње. Убрзо мења свест јавности о питањима полиције, насиља над црнцима и другима, и системског расизма. Покрет се продубљује и шири, као и предлаже решења и поставља захтеве.
Спој криза, укључујући недавно полицијско насиље, пандемију ЦОВИД-19 и економски колапс, заједно са текућим кризама недостатка здравствене заштите, сиромаштва, неједнакости, бескућништва, личног дуга и климе, плус свест о демократији привида у Сједињеним Државама, створиле су историјски тренутак пун могућности. Ако наставимо да организујемо и градимо моћ, потенцијал за драматичне промене је велики.
Као што смо недавно писали, постоје опасности које долазе од либералних демократа и црне обмане који покушавају да угуше протесте ометањем и слабим реформама. Да би се постигле промене које ће решити кризе са којима се суочавамо, захтеви морају да се позабаве њиховим основним узроцима. И, морамо разумети динамику захтева у друштвеним покретима – шта је потребно да се победи и да владајућа класа буде одговорна за њихово спровођење.
Захтеви да се полиција повуче и укине
Захтјеви да се полиција поништи и укине сада су дио националног дијалога. Ово је велики напредак за покрет против полицијског насиља. Одбијање ових захтева долази са свих страна мејнстрим политичког спектра, од Доналда Трампа до Џоа Бајдена и Бернија Сандерса.
Када се двопартијски уједине, често греше јер представљају две странке које финансирају милионери и милијардери који своје интересе стављају на прво место. Бипартизам значи да се различита крила владајуће класе, коју представљају две корпоративне партије, уједињују, а то значи уједињени напад на народ. Они настоје да заштите системе који су створили ужасну неједнакост и неправду. Полиција је сила која штити владајућу класу од становништва погођеног том неједнакошћу и неправдом.
Кристи Е. Лопез, професор на Правном факултету Џорџтауна, који ко-директор Програма о иновативном раду полиције, већ 25 година ради унутар владе на напорима да се реформише и контролише полиција. Њен закључак: „Постало ми је јасно да 'реформа' није довољна. Није довољно осигурати да полиција поштује владавину закона. Чак ни промена закона није довољна.”
У оквиру покрета против полицијског насиља постоји тензија између оних који траже реформу и оних који желе да промене цео систем – да се укине полиција каква постоји и створе алтернативе. У 2016. години, активисти широм земље изградили су логоре како би подигли свест о захтеву да се укине полиција, обезбеде репарације за жртве и улажу у црне и смеђе заједнице. Захтевали су „форме полиције засноване на заједници уместо њих који су одговорни становницима“.
Заговорници аболиције доследно истичу да „укидање захтева више од нестанка полицајаца са улице... Полицијско укидање може значити и захтевати од друштва да смањи и елиминише своје ослањање на полицију“. То такође значи декриминализацију многих активности које резултирају злоупотребом полиције, односно декриминализацију или легализацију дроге и неопорезовану продају цигарета које стварају илегална тржишта. Полиција троши више од 90 посто свог времена на ствари које људи сматрају досадним или на социјална и здравствена питања за које полиција није довољно опремљена. Ово доводи до полицијских интеракција које резултирају полицијским насиљем, посебно у заједницама црнаца и смеђих.
Кали Акуно из Цооператион Јацксон пише да покрет треба да постане радикалнији, а не умеренији. Он истиче да су решења за садашњу кризу дубља од реформе полиције, објашњавајући да постоје „позиви на искорењивање превласти белаца, капитализма, хетеропатријархата и насељеничког колонијализма који су јасно приказани“. Оснивање полиције произашло је из најекстремнијег облика капитализма, ропства, где су они са новцем поседовали друге људе као неплаћене раднике. Робовске патроле су се развиле у модерну полицију, тако да је сам корен полиције труо.
Мак Рамеау и Нетфа Фрееман пишу: „Кључно питање је МОЋ, а не расизам. Не можемо променити нашу стварност тако што ћемо окончати „расизам“ или ставове и мишљења других о нама. Наши услови ће се променити само када власт пребацимо у своје руке и применимо самоопредељење, чинећи на тај начин мишљења расиста неважним.”
Када је реч о промени динамике моћи, један захтев – демократска контрола полиције над полицијом – истиче се међу осталима. Могућност да заједнице запошљавају и отпуштају полицајце, преиспитују своје буџете, постављају велику пороту за истрагу злочина и одобравају полицијске уговоре, између осталих промена, преокрећу динамику моћи. Људи би имали демократску контролу над тим како и ко контролише њихове заједнице. Ово је дугорочни захтев који датира још од Црних пантера, како истиче председнички кандидат Зелених Хауи Хокинс. Овај прелазак на власт људи над полицијом многи виде као кључни прелазни корак ка укидању или замени полиције.
Рамеау и Фрееман закључују да „полиција МОРА постојати како би заштитила имовину и богатство од оних који немају“. Они тврде да укидање финансирања полиције без промене те динамике значи да ће богате елите пронаћи друге начине да се заштите, приватну полицију која је чак мање одговорна од јавних институција.
Акуно позива да „треба подићи захтев за укидањем како би се појачале контрадикције. Али, то мора бити праћено позивом на револуцију и организационим напорима да се разгради цео систем. Он додаје да „морамо да се одупремо уздизању наратива и позиција либералних и демократских партија. Морамо да поставимо контра-наратив у свим аренама – онај који има за циљ трансформацију Флојдове побуне у нешто потенцијално трансформативно.”
Изградња моћи за позитивне промене
Структура моћи је почела да прави уступке током протеклих неколико недеља протеста, али ништа од тога није променило системе који одржавају тренутне неједнакости и неправде.
Неки полицајци су отпуштени и оптужени за насиље и убиство. Остаје да се види да ли ће убудуће бити осуђени и спречени да раде било где. Неки градови причају о повлачењу или распуштању полиције, али остаје да се види какви ће бити детаљи. Школе крше уговоре са полицијом. Више сегмената становништва, од медија преко спортиста до технолошких компанија, изазива расизам и угњетавање у нашем друштву. Ове промене се дешавају зато што је приказана моћ народа разоткрила неправду, добила подршку и довела елите у панику. Елите треба да дају народу нешто да зауставе протесте.
Широко распрострањене акције милитаризоване полиције која је примењивала екстремно насиље широм земље имале су негативне последице и довеле до пораста протеста. Федерални судови у Колораду и Вашингтону наредили су владама да престану да користе хемијски рат против америчких грађана. Додавање 17,000 војника Националне гарде у 23 државе изазвало је пад морала Националне гарде због срамоте због употребе војне силе да спречи људе да остварују своја уставна права. Претња војном силом од стране председника Трампа изазвала је поделе у војсци јер су пензионисани и активни генерали, војни војници и трупе Националне гарде говорили против тога.
Народна моћ расте у Сједињеним Државама, али да би се изградила довољна моћ да се добију захтеви који значајно мењају економске и политичке системе биће потребни стални напори. Иако су неке реформе значајне јер могу задовољити неке потребе оних у покрету, не можемо стати на томе.
Као што смо описали у другом часу Школе народног отпора, ако покрети учине уступке прерано, пре него што буду имали моћ да се увере да су њихови захтеви испуњени и да лидере позову на одговорност за своје поступке, они ће пропасти. Владајућа класа ће често глумити уступке како би утишала побуну све време знајући да још увек има контролу.
Гувернер Ендру М. Куомо, након што је потписао закон о реформи полиције, дао је пример овога када је рекао: „Не морате да протестујете, победили сте. Остварили сте свој циљ.”
Када се преговара о захтевима, све је у моћи. Ако стране које се окупљају да преговарају немају једнаку моћ, слабија страна ће изгубити. Можда им се дају обећања, али они не могу натерати носиоце моћи да их одрже. Значајно је да се елементи у друштву противе војним нападима на људе који изражавају своја права из Првог амандмана, али морамо наставити да појачавамо сукоб док не дође до стварних подела унутар структуре моћи.
Да би одржала своју власт, владајућој класи је потребна подршка народа.
Они захтевају од људи да им дају ауторитет. Зато је аутономна зона у Сијетлу толико моћна, да оспорава тај легитимитет.
Они захтевају од људи да обављају стварни посао, од бирократа преко радника на одржавању града до других основних радника. Зато је позив на генерални штрајк толико моћан. Ако радници успоравају или обуставе рад, владе и градови неће функционисати.
Они захтевају вештине и знање људи. Владајуће елите не знају како да управљају машинама или системима од којих зависе.
Они захтевају контролу над материјалним ресурсима као што су енергија, вода и имовина. Прошлог децембра, електричари у Француској прекинули су струју полицијским станицама, великим предузећима и менаџменту и укључили струју за раднике и сиромашне.
Захтевају способност да кажњавају људе који их не послушају. Ако стражари и полиција одбијају да зауставе људе, судови одбијају да кривично гоне, а затвори одбијају да држе људе, елите моћи губе ту контролу.
Суштина је да имамо могућност да уклонимо моћ владајућој класи и то мора бити наш циљ ако желимо да победимо промене које су нам потребне у овом тренутку вишеструких криза. Семе трансформације је посађено, сада је наш задатак да их негујемо.
То чинимо тако што износимо визију промена које захтевамо и настављамо да протестујемо у прилог тој визији. Морамо да изградимо односе са другима у нашој заједници како бисмо подигли свест о кризама и како да их зауставимо. Морамо да подржавамо једни друге кроз међусобну помоћ и изградњу алтернативних система да бисмо задовољили основне потребе. Нашим заједничким напорима можемо зауставити деструктивну машину и створити нови свет. З