Тони Блер и Џорџ В. Буш желе да питање шпијунирања у Уједињеним нацијама нестане. То је један од разлога зашто је Блерова влада у среду (25. фебруара) окончала кривично гоњење узбуњивача Катхарине Гун. Али у року од 24 сата, скандал око шпијунирања УН-а додатно је експлодирао када је један од бивших министара Блеровог кабинета рекао да су британски шпијуни помно пратили разговоре генералног секретара УН-а Кофија Анана током предходне инвазије на Ирак прошле године.
Нове оптужбе, које имају призвук истине, сада долазе од бившег секретара за међународни развој Цларе Схорт. „Видела сам транскрипте разговора Кофија Анана“, рекла је она у интервјуу за ББЦ Радио. „У ствари, имао сам разговоре са Кофијем уочи рата мислећи 'О, драги, биће транскрипт овога и људи ће видети шта он и ја говоримо.'“ Шорт је додао да је британска обавештајна служба била експлицитно упућена. да шпијунира Анана и друге високе званичнике УН.
Мало ко може да сумња да ће неке велике британске новинске куће у потпуности копати испод површине Шортових оптужби. Али с друге стране Атлантика, новинарска утаја на тему шпијунирања УН-а била је толико екстремна да не можемо имати поверења у склоност мејнстрим медија да адекватно покрију ову нову бомбу.
Током 51 недеље — од дана када су лондонске новине Обзервер објавиле вест о шпијунирању у Уједињеним нацијама до тренутка када су британски тужиоци у среду повукли оптужбе против Гана — главне новинске куће у Сједињеним Државама су готово потпуно игнорисале ту причу.
Обсервер-ово разоткривање, под насловом „Откривени: прљави трикови САД за победу на гласању о рату у Ираку“, дошло је 18 дана пре почетка инвазије на Ирак. Објављујући строго тајни меморандум америчке Агенције за националну безбедност, новине су пружиле кључне информације када су биле најважније: пре почетка рата.
Тај меморандум НСА наводи надгледање пола туцета делегација са заменљивим гласовима у Савету безбедности УН, уз напомену да је фокус на „цео спектар информација које би америчким креаторима политике могле да дају предност у постизању резултата повољних за америчке циљеве“ — подршку за рат против Ирака. У допису се наводи да је агенција започела "навалу" шпијунирања дипломата УН, укључујући прислушкивање кућних и канцеларијских телефона заједно са читањем е-поште.
Три дана након што је прича изашла, тражио сам процену од човека који је дао Пентагон папире новинарима 1971. Данијел Елсберг је одговорио: „Ово цурење је правовремено и потенцијално важније од Пентагонових докумената. … Овакво казивање истине може зауставити рат.”
Али иако је — или можда посебно због тога — меморандум био од америчке владе и показао да Вашингтон шпијунира дипломате УН, велики амерички медији су показали слабо интересовање. Покривеност је била лоша или је уопште није постојала.
Пре годину дана, на ивици рата, Њујорк тајмс није покрио шпијунско откриће УН. Скоро 96 сати након што је Обсервер то објавио, назвао сам заменицу страног уредника Тајмса Алисон Смејл и питао зашто не. „Уобичајено бисмо очекивали да радимо сопствене обавештајне извештаје“, одговорио је Смале. Она је додала да „не можемо да добијемо потврду или коментар“. Другим речима, званичници америчке обавештајне службе одбили су да потврде или разговарају о меморандуму — тако да Тајмс није сматрао прикладним да о томе извештава.
Васхингтон Пост није прошао много боље. Одштампао је чланак од 514 речи на задњој страни са насловом „Шпијунски извештај без шока за УН“ У међувремену, Лос Анђелес тајмс је објавио дужи чланак истичући од самог почетка да су америчке шпијунске активности у Уједињеним нацијама „дуготрајне“. ” За добру меру, у чланку се наводи да су „неки стручњаци сумњали да би то могао бити фалсификат“ — а „неколико бивших највиших обавештајних званичника је рекло да су скептични у погледу аутентичности меморандума“.
За неколико дана, свака сумња у „аутентичност“ меморандума је нестала. Британски медији јавили су да је влада Велике Британије ухапсила неименовану запослену у британској обавештајној агенцији у вези са цурењем информација.
До тада је, међутим, нестало извјештавања у главној америчкој штампи. У ствари — осим висококвалитетних детаљних вести од стране пар репортера Балтимор Сана која се појавила у тим новинама 4. марта — не постоји пример мејнстрим извештавања америчких вести о причи од прошле године који би био достојан било каквог поноса.
Средином новембра, по први пут, име Катхарине Гун је постало јавно када је британска штампа објавила да је званично оптужена за кршење драконског Закона о службеним тајнама. Појављујући се накратко на судским процесима, била је светионик моралне јасноће. Објављивање меморандума НСА, рекао је Гун, било је „неопходно да би се спречио илегални рат у коме би хиљаде ирачких цивила и британских војника било убијено или осакаћено“. И: „Само сам увек следио своју савест.
Претраживање свеобухватне базе података ЛекисНекис открива да скоро три месеца након што се име Катхарине Гун први пут појавило у британским медијима, америчке вести у којима се она помиње једва да су постојале. Када се Гуново име појавило у америчким дневним листовима, скоро је увек било на страници мишљења. Секције вести су биле заборавне: Опет, са изузетком Балтиморе Сун-а (који је 1. фебруара објавио детаљан новински чланак о Гуну и Елсбергу), главне америчке вести су наставиле као да Катхарин Гун није особа. Постала је „вриједна вести“ тек након што су оптужбе одбачене.
"Господин. Блерови портпароли су у среду били упадљиво ћутали, очигледно надајући се да ће случај нестати са дневног реда јавности“, објавио је Њујорк тајмс у листу од четвртка. Али случај никада није био на дневном реду јавности што се тиче вести Тајмса.
(Позадина о случају Гун објављена је на ввв.аццураци.орг/гун, веб страници Института за јавну тачност, на којој смо моје колеге и ја радили на томе да информације о причи УН о шпијунирању буду доступне.)
Све у свему, питање шпијунирања Вашингтона у Уједињеним нацијама било је ван америчке медијске мапе до фебруара. Остаје да се види да ли ће главне америчке новинске куће овог пролећа боље радити на овој теми. Али било би погрешно претпоставити да хоће.
Иако је кривично гоњење Гуна завршено, питање шпијунирања УН-а није. У питању је интегритет светског тела које не би требало да толерише наметљиве злоупотребе од стране владе земље домаћина.
Можемо претпоставити да Адолфо Агилар Зинсер, бивши мексички амбасадор при Уједињеним нацијама, није говорио олако када је дао снажну изјаву која се појавила у депеши Асошиејтед преса из Мексико Ситија 12. фебруара: „Они крше споразум о седишту УН-а .” Мислио је на званичнике америчке владе.
Та изјава сада одјекује гласније него икада. Пошто британске и америчке обавештајне агенције блиско сарађују, обе су закључане у срамно дволичан загрљај. У интересу рата, њихове подле активности служиле су као директан контрапункт обманама које су долазиле из Даунинг стрита 10 и Беле куће. У интересу новинарства, новинари сада треба да трагају за истином где год она може да води.
_______________________________
Норман Соломон је коаутор књиге „Циља Ирак: Шта вам медији нису рекли“.