Арапску побуну 1916. предводио је Шариф Хусеин бин Али за арапску независност од Отоманског царства. Османлије су исељене. Велику побуну су, међутим, прихватили Британци и Французи. После 1945. године, различите арапске државе су постепено постале независне чланице Уједињених нација. Али у већини случајева њихове независности су кооптирале Сједињене Државе као наследник Велике Британије као спољни контролор, уз мању континуирану улогу Француске у Магребу и Либану.
Други арапски револт се спрема већ неколико година. Добио је значајан ударац у руку успешном побуном туниске омладине прошлог месеца. Када храбри млади људи ризикују своје животе да би устали против суперкорумпираног ауторитарног режима и заиста успели да смене председника, треба аплаудирати. Шта год да се догоди, то је био добар тренутак за човечанство. Увек се поставља питање шта следи?
У ствари, постоје два питања. Како то да је овај устанак успео, а многи други покушаји у многим земљама нису? И ко ће онда бити победници и губитници у Тунису, другде у арапском свету, у целом светском систему?
Није лако побунити се против ауторитарног режима. Режим има оружје и новац на располагању, и обично може једноставно да сузбије покушаје да му пркоси на улицама. Симболични чинови, попут самоспаљивања младог уличног трговца у удаљеном туниском граду, Мохамеда Буазизија, у знак протеста против хировитих поступака агената режима, могу запалити друге на протесте, као што се догодило у Тунису. Али да би овај чин довео до рушења режима, у том режиму морају постојати пукотине.
У овом случају, очигледно је било. Ни војска ни жандармерија нису биле спремне да пуцају на демонстранте, препуштајући овај задатак само елитној председничкој гарди. То није било довољно и председник Зине ел-Абидин Бен Али и његова породица морали су да побегну, уточиште су могли да нађу само у Саудијској Арабији. Да је било пукотина у режиму јасно показује чињеница да су се водеће личности Бен Алијеве партије, покушавајући да преживе олују, побринуле да ухапсе кључну личност Бен Алијеве машинерије за спровођење закона, Абделвахаба Абдалаха, како их он заузврат не би ухапсио . Сетите се како су после Стаљинове смрти наследници одмах ухапсили Лаврентија Берију из истог разлога.
Наравно, након што је Бен Али побегао, цео свет је аплаудирао, са изузетком Кадафија из Либије и Берлусконија из Италије, који је наставио да брани Бен Алијеве врлине. Главна спољна подршка Бен Алија, Француска, била је довољно посрамљена да призна своје „грешке“ у процени. Сједињене Државе, препустивши Тунис наводно сигурним рукама Француза, нису осетиле потребу да дају слично извињење.
Као што су сви приметили, пример из Туниса подстакао је арапску улицу негде другде да крене сличним путем – посебно у овом тренутку у Египту, Јемену и Јордану. Док пишем, није сигурно да ли ће председник Египта Хосни Мубарак моћи да преживи.
Сада, ко су победници, а ко губитници? Нећемо знати још најмање шест месеци, можда и дуже, ко ће заправо доћи на власт у Тунису, у Египту, заиста свуда у арапском свету. Спонтани устанци стварају такву ситуацију у Русији 1917. године када је, по чувеној Лењиновој фрази, „власт лежала на улици“, па је стога организована, одлучна сила могла да је заузме, што су бољшевици и учинили.
Стварна политичка ситуација у свакој арапској држави је другачија. Данас нема арапске државе која има јаку организовану, секуларну, радикалну странку попут бољшевика, спремну да покуша да преузме власт. Постоје разни буржоаски либерални покрети који би хтели да играју главну улогу, али чини се да мало њих има важну основу. Најорганизованији покрети су исламистички. Али ти покрети нису једнобојни. Њихове верзије исламске државе крећу се од оних које су релативно толерантне према другим групама, какве данас постоје у Турској, преко оштре верзије шеријатског закона (као што су Талибани спроводили у Авганистану) до између варијанти као што је Муслиманско братство у Египат. Исходи у погледу унутрашњих режима су неизвесни и еволуирају. И стога је крајње несигурно ко побеђује интерно.
Али шта је са спољним силама, које су у великој мери укључене у покушаје да контролишу ситуацију? Главни спољни актер су Сједињене Државе. Други је Иран. Све остале – Турска, Француска, Велика Британија, Русија, Кина – су мање важне, али су ипак релевантне.
Велики губитник друге арапске побуне очигледно су Сједињене Државе. То се може видети по невероватном колебању америчке владе у садашњем тренутку. Сједињене Државе (као и свака друга велика сила на свету) стављају један критеријум испред свих других – режиме који су им наклоњени. Вашингтон жели да буде на страни победника, под условом да победник није непријатељски расположен. Шта онда учинити у ситуацији као што је Египат, који је тренутно виртуелна држава-клијент Сједињених Држава? Сједињене Државе су сведене на то да јавно позивају на више „демократије“, без насиља и преговора. Иза кулиса, изгледа да су рекли египатској војсци да не осрамоти Сједињене Државе пуцањем у превише људи. Али може ли Мубарак да преживи а да не убије много људи?
Други арапски револт се дешава усред светске хаотичне ситуације у којој су три карактеристике доминантне – опадајући животни стандард за најмање две трећине светског становништва; нечувено повећање садашњих прихода релативно малих виших слојева; и озбиљан пад ефективне моћи такозване суперсиле, Сједињених Држава. Друга арапска побуна, како год се испоставило, додатно ће нарушити моћ САД, посебно у арапском свету, управо зато што је једина сигурна основа за политичку популарност у овим земљама данас противљење упаду Сједињених Држава у њихове послове. Чак и они који иначе желе и зависе од учешћа САД-а сматрају да је политички опасно да то наставе да раде.
Највећи спољни победник је Иран. На ирански режим се без сумње гледа са великом сумњом, делом зато што није арапски, а делом зато што је шиитски. Међутим, америчка политика је Ирану дала највећи поклон – свргавање Садама Хусеина са власти. Садам је био најжешћи и најефикаснији непријатељ Ирана. Ирански лидери вероватно свакодневно благосиљају Џорџа В. Буша за овај диван поклон. Они су изградили овај неочекивани резултат интелигентном политиком у којој су показали да су спремни да подрже нешиитске покрете као што је Хамас, само под условом да се снажно противе Израелу и упаду САД у регион.
Мањи победник је Турска. Турска је дуго била анатема народним силама у арапском свету из двоструког разлога што је била наследница Отоманског царства и што је била блиско повезана са Сједињеним Државама. Популарно изабран актуелни режим, исламистички покрет који не настоји да наметне шеријатски закон целој популацији, већ једноставно дроит де ците за исламско поштовање, кренуло је у правцу подршке друге арапске побуне, чак и уз ризик да угрози своје раније добре односе са Израелом и Сједињеним Државама.
И наравно, највећи победник друге арапске побуне ће, временом, бити арапски народи.
од Имануела Валерштајна
[Ауторска права Иммануел Валлерстеин, дистрибуира Агенце Глобал. За права и дозволе, укључујући преводе и објављивање на некомерцијалним сајтовима, и контактирајте: [емаил заштићен], 1.336.686.9002 или 1.336.286.6606. Дозвољава се преузимање, прослеђивање електронским путем или слање е-поште другима, под условом да есеј остане нетакнут и да је приказана напомена о ауторским правима. Да бисте контактирали аутора, напишите: [емаил заштићен].
Ови коментари, који се објављују два пута месечно, имају за циљ да буду рефлексије на савремену светску сцену, посматрано из перспективе не непосредних наслова, већ дугорочне.]