У последње време, чини се да кад год нам затреба подсетник зашто би САД требале да буџетирају више националних средстава за војску, или да предузму агресивну акцију у другој малој земљи погођеној сиромаштвом, борбени поклич једнаких права за жене звучи најневероватније људи.
Када су амерички војници у јесен 2001. извршили инвазију на Авганистан и збацили талибане, поздрављени су као ослободиоци авганистанских жена. Буш је више пута говорио о правима жена у Авганистану и Палестини као позитивном резултату интервенције САД у тим областима, као иу Ираку. Ако ћемо веровати ономе што чујемо, милитаризам је прави весник феминизма. Али не дозволите да вас главе које говоре заварају. Након детаљнијег разматрања, јасно је да тенкови и оружје наносе више штете женама него што их ослобађају. Ево десет разлога зашто:
1. Војни токсини оштећују животну средину и репродуктивно здравље.
Војска је међу највећим загађивачима на планети. Не само да рат деградира или уништава локално окружење, већ војне базе и објекти за оружје загађују ваздух, тло и воду смртоносним токсинима. Према географу Џонију Сигеру, „Било где у свету, војно присуство је практично једини најпоузданији предиктор штете по животну средину.“
Војно загађење има много штетних и дуготрајних ефеката на репродуктивно здравље. У Вијетнаму, хербицид Агент Оранге који прска америчка војска је одговоран за сталне високе стопе урођених мана, побачаја и репродуктивних карцинома. И у САД и у Русији, испуштање радиоактивних материјала из производње и тестирања нуклеарног оружја повезано је са стерилитетом, раком и генетским абнормалностима.
Војно загађење је обично обавијено велом тајне. У Мемфису, ТН, војно складиште бацило је хемијско оружје усред црначке стамбене заједнице, а да није обавестило људе о опасностима по здравље. Данас тамошње жене пријављују високу учесталост побачаја, урођених мана, болести бубрега и рака.
2. Војне базе повећавају проституцију.
Војне базе су познате по свом доприносу проституцији, дечијој проституцији и ширењу ХИВ/АИДС-а. У земљама у којима је проституција илегална, жене се сматрају „посебним радницима“ и категорично им је ускраћена заштита од злостављања како од стране муштерија тако и од стране њиховог шефа.
У америчкој бази ваздухопловства Удон на Тајланду, број „радника на посебним пословима“ порастао је са 1246 1966. на 6234 1972. током Вијетнамског рата. 1991. године, конвој америчке морнарице који се враћао из Заливског рата са седам хиљада војника зауставио се у тајландском летовалишту Патаја. Мушкарци на броду били су припремљени како да користе кондом, а конвој је дочекан транспарентима на којима је писало: „Добродошли америчка морнарица на Ред Паррот Секи Лифе Схов.“
Проституција у војној бази довела је до разорног ширења ХИВ-а међу проституткама. Данас се сексуалне раднице и даље окривљују за ширење ХИВ/АИДС-а и полно преносивих инфекција, док се мало или нимало пажње посвећује улози војске.
3. Милитаризам повећава насиље над женама.
У време рата, силовање које спонзорише војска постаје уобичајено. Силовање се често користи као средство за даље „етничко чишћење“. У Босни и Херцеговини, процјењује се да је српска војска почетком 20,000-их силовала око 1990 жена и дјевојака. Силовања су вршена да би терорисали становништво и елиминисали муслимане из региона тако што су жене оплодиле и терале их да рађају српску децу.
Клима милитаризма такође лако уступа место насиљу у породици. У лето 2002. године, четири супруге америчких војних официра, све стациониране у Форт Брагу у Северној Каролини, убили су њихови мужеви. Три од четири официра недавно су се вратила у земљу након што су распоређени у Авганистан као војници за специјалне операције. Сумња се да су ове жене биле жртве породичног насиља много пре убиства, али нису могле или нису одлучиле да добију помоћ.
Ово није изненађујуће имајући у виду запажање Синтије Енло да су, током рата, девојке и жене „војника“… [су] биле убеђене да су „добри грађани“ ако ћуте о проблемима у свом односима.а€
4. Милитаризам смањује финансирање социјалних служби.
Рат је скуп и мора се финансирати на рачун здравствене заштите, образовања и социјалне сигурности. У фебруару 2002, председник Буш је предложио национални буџет за фискалну 2003. годину који би повећао потрошњу за одбрану за скоро 13%, што је највеће повећање од буџета Реганове администрације из периода хладног рата. Бушов предложени буџет за одбрану достигао би 451 милијарду долара до 2007. године, док би финансирање социјалних служби било жртвовано како би се подржало ово повећање војне потрошње.
Бушов буџет се у великој мери ослања на уштеде од Медицаид-а и ЦХИП-а (Програм здравственог осигурања деце), као и на смањење социјалног осигурања. Оваква смањења буџета доводе безбедну и приступачну здравствену заштиту за жене са ниским примањима и старије жене у озбиљну опасност.
5. Милитаризам и војна окупација ограничавају слободу кретања.
Ограничења слободе кретања током рата укључују полицијски час, блокаде путева, контролне пунктове и затварање географских подручја. Ова ограничења спроводи војска, често уз употребу силе. Оне имају разарајући ефекат на жене, онемогућавају им приступ храни, послу и медицинској нези. Право на слободно кретање је посебно важно за болесне, повређене и труднице.
Израелска организација за људска права Ба€™Тселем документовала је 35 случајева смрти од 2000. године због ограничења кретања које је увела израелска војска. Од тога осамнаест су биле жене и девојке. Осам беба је умрло јер су њихове мајке биле заточене на контролним пунктовима током порођаја.
6. Милитаризам повећава расизам и антиимигрантску активност.
Није тајна да милитаризам негује расне предрасуде у име националне безбедности. Од јапанско-америчких логора за интернирање током Другог светског рата до садашњег ИНС заточења мушкараца са Блиског истока, рат јача расне стереотипе и дискриминацију. Данас се расно профилисање арапско-америчких, муслиманских и јужноазијских народа брани као неопходно за безбедност домовине. Након 11. септембра, националне антиимигрантске групе ојачале су свој активизам да озбиљно ограниче имиграцију у Сједињене Државе.
Организације као што су Федерација за америчку имиграциону реформу, негативан раст становништва и мрежа носивих капацитета окривиле су имиграцију за нападе на Светски трговински центар, користећи тактику засновану на страху да би се поиграли националном паником. Осећања ових организација су помогла да се доведу до програма, јавних политика или закона који циљају на жене боје коже и жене имигранткиње за контролу становништва.
Контрола становништва често је имала облик присилне стерилизације, породичних ограничења социјалне заштите и/или ризичних дуготрајних контрацептива. Ставови против имиграције повезани са милитаризмом представљају огромне претње и изазове за жене имигрантице, посебно за оне које траже азил или оне које беже од насиља у породици. Према Амнести интернешенел, жене које траже азил у САД (од којих су неке трудне) пријавиле су да су биле притворене без адекватне хране или медицинске неге и да су биле подвргнуте претресу скидања, као и физичком, вербалном и сексуалном нападу.
7. Милитаризам ућуткава жене.
Током рата, први гласови који се елиминишу из јавне сфере су они који припадају женама. Према студији коју је спровео Фаирнесс анд Аццураци ин Медиа, у месецу након 11. септембра, број жена је био већи за 10 према 1 на страницама Нев Иорк Тимеса, Васхингтон Поста и УСА Тодаи. Слично томе, док је Бусхева стопа одобравања од 90% стално поздрављана, анкета која је показала да 48% жена подржава ограничену или никакву војну акцију била је озбиљно недовољно пријављена.
8. Војска ограничава право војника на абортус.
Женама у америчкој војсци је противуставно ускраћено право да изаберу абортус ако су суочене са непланираном трудноћом. Женама које служе у оружаним снагама забрањено је да абортирају у војној бази, чак и ако су у могућности да плате захват својим новцем.
У јуну 2002. Сенат је гласао са 52 према 40 за укидање ове забране. Међутим, Представнички дом се противи овој мери и спречио је да буде укључена у Закон о овлашћењу за државну одбрану из фискалне 2003. године. Као резултат тога, жене које су стациониране у земљама у којима је абортус илегалан или недоступан и даље су принуђене да изнесу своју трудноћу до термина без обзира желеле то или не.
9. Милитаризам подстиче климу која је непријатељска према избору.
Милитаризам помера приоритете нације ка повећању подршке војним и одбрамбеним програмима. Ово поткопава питања као што су родна равноправност и репродуктивни избор, чиме се обесхрабрују грађани да узму у обзир такве друштвене бриге приликом гласања. Кандидати са најјачом подршком рату обично се најоштрије противе репродуктивној слободи; стога политичари против избора побеђују на ратним изборима и непрестано израђују и уводе законе против избора.
Под Бушовом администрацијом и Домом под контролом републиканаца, неколико иницијатива против избора, против деце усвојено је у Дому, укључујући Закон о заштити деце, Закон о забрани дискриминације абортуса и Закон о нерођеним жртвама насиља (за више информација о овом закону посетите ввв.црлп.орг.) Председник Буш је такође доследно подржавао судије које се противе репродуктивној слободи.
10. Рат убија људе.
Немогуће је порећи да рат убија невине људе. Цивилне жртве се дешавају, без обзира колико су "паметне" бомбе или колико путера од кикирикија бачено са неба. У Авганистану, између осталог, САД су бомбардовале зграду Црвеног крста, зграду УН и венчање. Заливски рат, иако је поздрављен као рат са тако мало жртава да га је прва Бушова администрација описала као „хируршки“, резултирао је уништењем свих ирачких система за наводњавање, 52 здравствена центра, 28 болница, 56 џамија и преко 600 школе.
Услед великих оштећења водоводних и канализационих система, у року од неколико месеци умрло је више од 250,000 људи (већина деце млађе од пет година). Чак и након Заливског рата, САД су предводиле Уједињене нације у увођењу санкција Ираку. Међународни акциони центар процењује да је као резултат тога умрло 1.5 милиона Ирачана, више од половине деце млађе од пет година.
Зашто се, могло би се запитати, ова количина смрти и разарања сматра „веома чистом“ и стално оправданом? Штавише, зашто су ове злочине починили амерички лидери који тврде да су „про-лифе”?
Припремио Програм за становништво и развој на Хампсхире Цоллеге-у.
Референце
1. Јони Сеагер, а€œПатриарцхал Вандалисм: Милитариес анд тхе Енвиронмент,а€ у Јаел Силлиман и Инестра Кинг, ур., Дангероус Интерсецтионс, Бостон: Соутх Енд Пресс, 1999. Нанци Лее Пелусо и Мицхаел Ваттс, ур., Виолент Енвиронментс. , Итхаца, НИ: Цорнелл Университи Пресс, 2001. Пројекат војних токсина и Коалиција за здравље животне средине, Одбранимо наше здравље: Извештај народа Конгресу, 2001, приступљено на хттп://ввв.милтокпрој.орг/магнацарта/ДефендОурХеалтхРепорт. хтмл.
2. Цинтхиа Енлое. Маневри: Међународна политика милитаризације живота жена. Беркли: Калифорнија: Университи оф Цалифорниа Пресс, 2000.
3. Ангела Робсон, а€œСиловање: оружје рата.а€“ Нови интернационалиста. Број 244 (1993). Ассоциатед Пресс, „Војна убиства: Серија убистава потреса заједницу Форт Брагг“. Злочин и правда, хттп://пуб86.езбоард.цом/фцримеандјустице13552фрм51.сховМессаге?топицИД=75.топиц Цинтхиа Енлое, а€œœСне милитаризација америчке културе.“ Госпођа, децембар 2001/јануар 2002: 15.
4. „Буш открива „ратни“ буџет.“ ББЦ Невс. 4. фебруар 2002. Приступљено на хттп://невс.ббц.цо.ук/1/хи/бусинесс/1798732.стм.
5. Ба€™Тселем. ввв.бтселем.орг
6. Ази Схариатмадар, „Анти-Иммигрант Алерт!“ Политичко окружење. Број 9 (2002): 8-9. Амнести Интернатионал. ввв.амнести.орг
7. Џенифер Познер. „Ратна жртва: Амерички пресс корпус нестаје.“ Госпођа децембар 2001/јануар 2002: 33-34.
8. Национална организација жена, ввв.нов.орг/невс/гоодневс.хтмл Центар за репродуктивно право и политику абортуса, ввв.црлп.орг/хилл_милитари.хтмл
9. Центар за репродуктивно право и политику. ввв.црлп.орг
10. Барбара Кингсолвер „Јаббервоцки.“ Плима у Тусону. Нев Иорк: Харпер Цоллинс Публисхерс, 1995. Међународни акциони центар. ввв.иац.орг/ирак.хтм