Током прва два дана овог месеца, веб страница ЦНН-а је приказала чудну малу најаву. „Било је лажних извештаја да ЦНН није употребио реч 'терориста' за оне који су напали Светски трговински центар и Пентагон“, наводи се у обавештењу. „У ствари, ЦНН је доследно и више пута називао нападаче и отмичаре терористима, и то ће наставити да чини.
Одрицање од одговорности ЦНН-а било је тачно — и, према конвенционалним медијским стандардима, уверљиво. Али то је заобишло основно питање које се налази испод огромног медијског извештавања у Америци последњих недеља: шта се тачно квалификује као „тероризам“?
За мејнстрим новинаре ове земље, то је неоспорно питање. Више него икад, исправна функција ознаке „терориста“ изгледа очигледно. „Група људи је заузела авионе и користила их као навођене пројектиле против хиљада људи“, каже извршни директор НБЦ Невс-а Билл Вхеатлеи. „Ако се то не уклапа у дефиницију тероризма, шта одговара?“
Довољно истинито. У исто време, приметно је да америчке новинске куће рутински дефинишу тероризам на исти начин на који то чине званичници америчке владе. Уредници обично претпостављају да новинарима није потребна никаква формална директива јер се одговарајућа употреба једноставно разуме.
Валл Стреет Јоурнал заиста пружа неке смернице, говорећи свом особљу да реч терориста „треба пажљиво користити, и посебно, да опише оне људе и невладине организације које планирају и изводе акте насиља против цивилних или неборачких циљева“. У редакцијама широм Сједињених Држава, сложили би се медијски професионалци.
Али - у оштром контрасту - Ројтерс се деценијама држао карактеристичног приступа. „Као део политике избегавања употребе емотивних речи“, каже глобална новинска служба, „не користимо термине попут 'терориста' и 'борца за слободу' осим ако нису у директном цитату или се на други начин могу приписати трећем журка. Не карактеришемо субјекте новинских прича, већ уместо тога извештавамо о њиховим поступцима, идентитету и позадини како би читаоци могли да доносе сопствене одлуке на основу чињеница.”
Од средине септембра, руководство Ројтерса се много заложило за одржавање ове политике — и за то што је то поновило у интерном меморандуму, који је укључивао запажање да је „терориста једном човеку борац за слободу“. У изјави са појашњењем, објављеној 2. октобра, највиши руководиоци Ројтерса су објаснили: „Наша политика је да избегавамо употребу емоционалних израза и да не доносимо вредносне судове о чињеницама које покушавамо да тачно и поштено извештавамо.
Ројтерс извештава из 160 земаља, а ознака „терориста“ је веома спорна у доста њих. Иза кулиса, многе владе су вршиле притисак на Ројтерс да своје непријатеље јасно опише као терористе у вестима.
Са становишта владиних лидера у Анкари, Јерусалиму или Москви, на пример, новинари не би требало да оклевају да своје насилне непријатеље описују као терористе. Али зашто би новинари обавезивали тако што би закачили ту ознаку на курдске борце у Турској, или палестинске милитанте на окупираним територијама, или побуњенике у Чеченији?
Осим ако не прихватимо апсурдно претварање да се владе не баве „тероризмом“, ограничена употреба термина у америчким медијима нема смисла. Турске војне снаге су свакако терорисале и убиле многе цивиле; исто важи и за израелске снаге и руске трупе. Као резултат тога, много Курда, Палестинаца и Чечена тугује.
Амерички извештачи би вероватно могли да прошире своју радну дефиницију тероризма тако да обухвате све организоване терористичке акте и убиства почињена над цивилима. Али таква доследност би наишла на жестоко противљење на високим местима у Вашингтону.
Током 1980-их, са стандардом који није избегавао тероризам, новински налози би рутински помињали никарагванске контрагерилце — поред влада Салвадора и Гватемале — као „терористе које подржавају САД“. Данас би, на пример, такав стандард захтевао да се извештавање о тероризму на Блиском истоку у вестима укључи и о израелским нападима мецима и пројектилима који одузимају животе палестинске деце и других цивила.
Неоправдано коришћење етикете „терориста“ би понекад значило да се иста стави директно на владу САД. Током протекле деценије, од Ирака преко Судана до Југославије, пројектили Пентагона су уништили животе цивила једнако невиних као и оних који су погинули 11. септембра. Ако се новинари не усуђују да то назову „тероризмом“, онда би ту реч можда требало повући из медијског лексикона.
Сасвим је прикладно да новинске куће описују отмичаре 11. септембра као „терористе“ – ако су те куће спремне да користе ознаку „терориста“ са интегритетом широм света. Али све док новинске организације нису вољне да то учине, политика Ројтерса је једина принципијелна новинарска алтернатива.
Нема кредибилног разлога да се верује да ће мејнстрим амерички медији одскочити од пропагандне вртешке ујка Сема о „тероризму“. А проблем иде далеко даље од дубоко лицемерне рутине осуђивања неких убиствено експлозивних акција против цивила док се аплаудирају или чак примењују друге.
Прошло је више од пет година откако се Мадлен Олбрајт, тадашња државна секретарка, појавила у програму ЦБС-а „60 минута“ и објаснила да није забринута због смрти изазваних санкцијама које су предводиле САД Ираку. У емисији која је емитована 12. маја 1996, дописница ЦБС-а Лесли Стахл је питала Олбрајтову: „Чули смо да је умрло пола милиона деце. Мислим, то је више деце него што је умрло када је — у — у Хирошими. И — и, знате, да ли је цена вредна тога?“
„Мислим да је ово веома тежак избор“, одговорила је Олбрајтова, „али цена — мислимо да је цена вредна тога“.
Од тада, настављајући са увођењем санкција Ираку, америчка влада је убила још стотине хиљада деце. Наравно, таква данашња политика није спречила Олбрајтову наследницу да одмах 11. септембра затражи висок морал. Одговарајући на трагичне догађаје тог дана, Колин Пауел је осудио „људе који то осећају уништавањем зграда, убиством људи, они могу некако постићи политичку сврху.”
Очигледно, највиши амерички званичници и даље верују да могу „на неки начин постићи политички циљ“ са санкцијама које убијају неколико хиљада ирачке деце сваког месеца. Док стоје на тој политичкој платформи, званичници жарко жале због тероризма.