Обмана коју спроводе политичке „елите” је више од конкретних чињеничних лажи. То је такође и можда значајније о стварању осећаја, осећања, утиска, атмосфере и/или чак расположења.
Погледајте како су Чејни-Бушова администрација и Пентагон сарађивали са савезницима у Конгресу и корпоративним медијима на добијању раног пристанка за инвазију и окупацију Ирака. Ратни мајстори су измислили и ширили велики број конкретних и материјално лажних тврдњи – чињеничних лажи – да би изградили своје аргументе за „рат“.
Али требало је више од тога. Осим куване интелигенције, Бела кућа и њени партнери и они који омогућавају „слободну штампу“ створили су осећај и атмосферу непосредне опасности. Створили су лажне утиске да је Ирак Садама Хусеина повезан са 9. септембром и Ал Каидом и да Ирак и арапски и муслимански свет представљају озбиљне претње обичним Американцима. Поставили су расположење за крваву инвазију.
Други и другачији пример долази из наводно „антиратне“ председничке кампање Барака Обаме. Суочен са критикама неких од његових крајњих левих присталица због његових најновијих десничарских акција и изјава (о контроли оружја, смртној казни, финансирању кампање, Ираку, Ирану, Израелу-Палестини, Латинској Америци, федералном прислушкивању, економској политици… листа се наставља ), Обама је опомињао своје „пријатеље са левице“ што му последњих месеци и година нису посветили довољно пажње и пажње. Обама жели да све изнервираније присталице и (што је још важније) корпоративне снаге које управљају америчким бирачким телом схвате да његова верзија „прогресивизма“ никада није напуштена.
Он има право. Од почетка своје политичке каријере (у парламенту Илиноиса 1996. године) до своје историјске председничке кампање, Обама је био посвећен центар. Показао је себе (за оне који су вољни и способни да виде) да дубоко поштује – и улаже у – доминантне хијерархије и доктрине класе, расе, националности, религије, пола и глобалне моћи. Пажљива и пажљива анализа његовог записа показује да је реч о човеку од кога господари капитала и господари империје немају чега да се плаше.
Многи прогресивни Обаманисти су жалосно запуштени када је у питању истраживање историјских записа који показују да је то истина. Неки од њих су се потрудили да унапреде глупу идеју да је прави Обама испод тог рекорда прикривени „прави прогресивац“ – манџурски левичар који ради „оно што мора да би освојио председништво“. Многи од њих имају болно блед и делимичан осећај шта мисле када себе називају „прогресивцима“. И многи су пали на илузију да Обама мора да буде левичарски прогресивац због боје његове коже.
Ипак, не кривим у потпуности многе прогресивне Обаманисте што су претерано уложили у „свог” корпоративног кандидата. Обама воли да се жали да га бирачи виде као празан лист на који пројектују свој посебан поглед на свет и тежње. Али он врло добро зна да су он и његови консултанти за корпоративни имиџ и маркетинг дали све од себе да продају Обаму као човека за све моралне и идеолошке сезоне (као што би „требали“ с обзиром на логику која замагљује идеологију америчког „победника-узима“ -сви“ „двопартијски“ и изборни систем усмерен на кандидате). А Обама врло добро зна да је његова кампања одговорила на широко распрострањена прогресивна осећања и гнев (похрањен у осам невероватно реакционарних и плутократских година под Џорџом В. Бушом) радећи на стварању лажног утиска код одређене циљане публике да је он прогресиван, популиста, и мирољубиви противник Емпире анд Инекуалити, Инц.
Посматрао сам како се Обама представља као левичарски прогресивац против рата и социјалне правде изнова и изнова широм Ајове током дугог преласка до његове кључне победе у посланичком клубу у тој држави. Видео сам његов лажни чин у бројним великим говорима, састанцима у малим градским већницама и у безбројним телевизијским рекламама. У тим говорима и огласима, Обама је изиграо своју кратку историју као организатора заједнице и „адвоката за грађанска права“ и лажно трубио као снажног противника „од почетка“ ирачког „рата“. Покушао је да украде „популистичку” грмљавину Џона Едвардса супротстављајући се НАФТА-и, Вол-Марту („Не бих куповао тамо”), Мејтагу (због напуштања радника у Галесбургу, Илиноис и Њутну, Ајова) и контроли САД влада корпоративним интересима – „људи који пишу велике чекове“. Обама је избрисао своју дугу евиденцију о смештају са – и спонзорству – моћним економским и политичким интересима као што су (водећи оператер нуклеарне електране) Екелон, Лестер Цровн (водећи директор Маитаг), Хенри Цровн Инвестментс, Голдман Сацхс, Лехман Брос., УБС, Ариал Капитал, Гугл, лоби осигурања, Ричард М. Дејли, бројни корумпирани чикашки инвеститори за некретнине (укључујући Тонија Реска) и Савет за спољне послове. Он се бунио против велике контроле новца над америчком политиком чак и док је своју базу финансирања, која ће ускоро бити рекордна, подржавао огромним удруженим инвестицијама гиганата са Волстрита и док је узимао савете за економску политику од про-„трговине“ (корпоративне -неолиберални) економисти са Универзитета у Чикагу и Харварда. Од самог почетка, „Обаманомика“ је била изразито корпоративна тенденција у милитантно центристичкој традицији Савета демократског руководства (ДЛЦ) и Хамилтон групе – нешто што би мало гласача претпоставило након што је чуо један од Обаминих говора пријатних за јавност током примарних избора.
Када је примарни кандидат Обама осудио „стару политику Вашингтона“, говорио је о избацивању нафтних, осигуравајућих и фармацеутских лобиста, не сарађивању са републиканцима на федералном прислушкивању, ограничавању штете потрошачима у грађанским тужбама и одржавању криминалне окупације Ирака за на неодређено време. У једном тренутку прошле јесени, заправо сам добио е-пошту од кампање Обаме у Ајови у којој ми је речено да бих могао да се „придружим покрету за заустављање рата [Ираку]“ избором за Обаму. Нема везе што је Обама био (и остао) фискални и политички поборник криминалне окупације.
Моји напори да образујем демократске гласаче из Ајове о прогресивној Обаминој илузији наишли су на (а) границе моје властите убедљивости и (б) одлучност многих од тих бирача да прихвате готово као ствар вере да је Барак Обама био левичар прогресивна. Али и бирачи и ја били смо против (ц) пажљиво осмишљеног и добро финансираног напора Обамине кампање да прода („брендира“) свог кандидата одређеним циљаним бирачима и активистима као некаквим левичарским прогресивцима.
Да ли је присталице „леве“ Обаме требало дубље и критички да сагледају реалност рекорда свог кандидата и погледа на свет испод његовог имиџа? Наравно. Да ли и сада треба да ураде исто? Апсолутно.
Али Обама и његова кампања су водећи агенти у производњи левих илузија међу прогресивним демократама. Постоји ружна подлога окривљавања сопствене жртве у недавној Обаминој критици његових крајњих левих присталица.
Испод овог увредљивог третмана крије се Обамин осећај да може да узме здраво за готово подршку левих напредњака у светлу алтернативе: Луди бомбаш Мекејн.
Можда би желео да поново размисли о томе. Обамина скорашња и стална посртаја деснице, укључујући његов ужасан глас за федерално прислушкивање (са ретроактивним имунитетом за телекомуникацијске корпорације), кошта га гласача који су наклоњени левици – а то није мала група.
Обама је вероватни победник у новембру. Како се његова превласт приближава, хитно је да прогресивно склони грађани САД скину слојеве заводљиве обмане да виде Обаму и демократе онаквима какви они заиста јесу – партнери у корпоративној и империјалној доминацији.
Моја предстојећа књига „Барацк Обама и будућност америчке политике“ (наручите на ввв.парадигмпублисхерс.цом/Боокс/БоокДетаил.аспк?продуцтИД=186987) није покушај да се помогне у избору архи-ауторитарног месијанског милитаристе Џона Мекејна. Осмишљен је да помогне прогресивним и другим грађанима да разликују мит од стварности у разумевању значења Обаме. Осим што даје дубоко историјско тумачење Обаминог политичког и идеолошког порекла и суштине, он настоји да помогне активистима и грађанима да позитивно и продуктивно одговоре на Обамин феномен у наредним месецима и годинама. То почиње разликовањем стварно постојећег Обаме од Обаме којег многи желе да виде.
Ветеран радикални историчар Паул Стреет ([емаил заштићен])живи у Ајова Ситију, ИА. Стрит је аутор књиге Емпире анд Инекуалити: Америца анд тхе Ворлд Синце 9/11 (Боулдер, ЦО: Парадигм), Сегрегатед Сцхоолс: Едуцатионал Апартхеид ин тхе Пост-Цивил Ригхтс Ера (Нев Иорк: Роутледге, 2005); Расна опресија у глобалној метрополи (Њујорк: Ровман & Литтлефиелд, 2007); и Барак Обама и будућност америчке политике (Боулдер, ЦО: Парадигм Публисхерс, наручите на: ввв.парадигмпублисхерс.цом/Боокс/БоокДетаил.аспк?продуцтИД=186987)