Повратак из Отаве. Још пар белешки (претходни блог на демо).
Прво, процене су засноване на бројевима и ја им не верујем. Наравно, демонстранти преувеличавају бројке, али никада нисам осетио такву несклад. Имам пристојне снимке, како стојим испред марша, марша који је прошао јуче поподне. Требало је око 10 минута да прође. Био сам у већим маршевима. Али ја сам такође био у маршевима од неколико хиљада и ово је било сасвим другачије. Питер Менсбриџ на ЦБЦ-у је рекао да „сигурно није 15,000“. Мислим да је свакако било, а могуће и више, мада је негде у том крају. Сигурно није било 5,000, како каже полиција – већ више. Увече је било демонстрација од 5,000 у Музеју цивилизације, где је Буш вечерао (и где је Џек Лејтон добијао 5 минута са њим, 20 минута са Рајсом, 15 минута са Пауелом, хвала пуно Џек, то је заиста била веома корисна ствар за вас. Хвала посебно, још једном, што сте студиозно избегавали најважнију спољнополитичку тему вашем бирачком округу. Ви сте на добром путу да се та бирачка јединица стиди вашег понашања и ваше странке. Не поновите шта је то питање. Ако можете да се натерате да то кажете, нешто сте постигли), а то је био онај цивилизацијски утицај у канадској политици, Квебечани.
Друго, као што сам јуче рекао, колико год желео да ми (радикали) можемо да узмемо заслуге, ове људе нису извукли наши ограничени ресурси и напори да се приближимо, већ уместо тога сам Буш. Инвазија и окупација Ирака су једноставно невероватно непопуларни код Канађана, који су такође забринути због ерозије јавног сектора, приватизације, милитаризма уопштено и 'граничних' питања, и зато је толико њих изашло. То значи да дефинитивно постоји велико интересовање за ова питања, али нема артикулисаних и веома видљивих заговорника за њих (још једном хвала, Џек).
Треће, видео сам неке снимке из америчких медија о овим демонстрацијама и добио сам прилику да прочитам уредничке странице Оттава Цитизен. Лицемерје је запањујуће (уобичајене опомене о размишљању о нашим пословима пре размишљања о смрти Ирачана), недостатак осећаја пропорције је предвидљив (Грађанин је демонстранте осудио као лицемере јер су јурили у редове полиције у склопу мировног протеста. Мислим да Грађанин би имао случај да су демонстранти бомбардовали Отаву, пуцали на хитна помоћ, користили топовњаче АЦ-130, окупирали и бомбардовали болнице, како би протестовали против рата), али заиста, питање које ми пада на памет – слушајући нпр. за Такер Карлсон 'интервју' Царолин Паррисх је: „Американци: Зашто нас мрзе?“
И четири. Изгледа да је Буш постигао скоро све што је желео од ове посете. Ако је Мартин тражио неку наду за набавку канадског меса и дрвета кроз протекционизам Сједињених Држава „слободног тржишта“ (игноришући поновљене одлуке СТО, одбацујући разумне идеје за тестирање говедине пре него што је прода), није је добио (и зашто би САД престану да крваре ове индустрије тако да америчке корпорације могу да узму имовину по веома ниским ценама када крварење дође до одговарајућег нивоа, као што већ раде? Канада би то лако могла да исправи, чини ми се, играјући по правилима индустријализоване земље често примењују на себе – штитећи национално тржиште – уместо да примењују на себе правила која богате земље обично намећу сиромашнима – заштићена тржишта за богате (САД) и отворена тржишта за „сиромашне“ (Канада у овом случају) – али само изгледа да канадска елита сматра да има више да добије напуштањем националне економије у потпуности). Буш је рекао да му се чини инвазија на Ирак и да жели подршку Канаде у одбрани од ракета. Мартин је наздравио и салутирао Бушу, који је провео 30 минута са Стивеном Харпером из Конзервативне алијансе. Затим је отишао у Халифакс и одржао „семинарни“ 30-минутни говор у којем је изложио своју спољну политику за будућност.
У међувремену, канадски амбасадор при Уједињеним нацијама, Алан Рок, говорио је Генералној скупштини да су они превише анти-израелски, и да ће Канада гласати против ових резолуција уместо да се кукавички уздржава од резолуција УН против израелског одузимања и окупације Палестине, против минималних појмова палестинских људских права. Чини ми се да је ово сигнал либерала Бушу да је Канада спремна да игра улогу која јој је додељена у америчком империјалном дизајну: да обезбеди љигаво политичко покриће за акције САД и њихових савезника.
САД су добиле шта су хтеле. И док су Канађани подсетили владу да ове политике нису популарне, чини се да ће канадској влади требати много више подсетника о томе коме треба да одговара.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити