Фантастичан часопис Лево скретање позвао ме да ажурирам мој септембарски есеј о Судану, тако да сам га потпуно обновио у светлу недавног мировног споразума. Испод је рани нацрт. За коначну верзију, добити лево скретање!
Криза у Судану пружа изванредну студију о лицемерју.
16. новембра 2004, на пример, прича Алекса Кипотрича из Еаст Африцан Стандарда, са седиштем у Најробију, известила је о тврдњи директора за оружје и безбедност Амнести интернешенела да су Француска, Кина, СССР, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе биле сви крше ембарго на оружје Судану и снабдевају судански режим оружјем (1). Конференција за штампу Амнести интернешенела разоткрива лицемерје самих страна Уједињених нација које су тако оштро осудиле кршење људских права од стране суданског режима у Дарфуру, помажући у снабдевању оружјем за подстицање сукоба. Сам Амнести интернешенел има мало лицемерног проблема – 1991. године, на пример, покупио је лажну причу о томе да Ирачани убијају кувајтске бебе у инкубаторима, помажући пропагандној машини првог америчког разарања Ирака. Хуман Ригхтс Ватцх је у међувремену објавио извештај у којем се тврди да УН треба да предузму хитне мере како би заштитиле оне који су расељени услед насиља које је спонзорисала влада док покушавају да се врате својим домовима (2). Хуман Ригхтс Ватцх, као и Амнести интернешенел, је организација која ради невероватно важан посао, чији је део и овај најновији извештај. Па ипак, као и АИ, ХРВ је помогао неким интересима који нису наклоњени људским правима, посебно недавно у Венецуели, где су њени извештаји садржали преувеличану и запаљиву реторику која је помогла америчкој кампањи против демократске и народне владе те земље.
Али АИ и ХРВ су организације пристојних људи који су истински забринути за људска права, а њихове грешке су веома благо лицемерје у поређењу са другима. Уједињено Краљевство, на пример, предлаже снаге од 10,000 чланова за Судан. Цхрис Муллин, министар иностраних послова за Африку, 16. новембра је јавно рекао суданској влади: „Ми кажемо да ако се ви (суданска влада) саберете, да добијете стабилну државу и живите заједно, онда је то оно што можемо доприносе – велика мировна операција УН, хуманитарна помоћ, закон и ред, помоћ у инфраструктури и успостављању владавине права и демократских структура.” (3) Ова великодушна понуда да се помогне опкољеним и претученим цивилима Дарфура долази из истог Уједињеног Краљевства чија је војска учествовала у међународној агресији, инвазијући Ирак у марту 2003. – коју је Нирнбершки трибунал дефинисао као врховни ратни злочин – и недавно сменила САД Маринци у Ираку како би могли да учествују у разним ратним злочинима у Фалуџи, од дефинисања свих мушкараца старијих од 15 година као бораца до уништавања болница и џамија до употребе противоклопне муниције против цивила.
И све ово лицемерје је минорно у поређењу са изузетним дубинама постигнутим пре него што су суданска влада и побуњеници потписали мировни споразум 10. новембра 2004. у Абуџи, Нигерија. У том споразуму, суданска влада се сложила да заустави војне летове изнад Дарфура и да разоружа паравојне формације које су користиле масакре да расељавају 1.45 милиона у Судану и приморају још 200,000 да побегну у Чад, и узрокују смрт око 70,000 током прошле године. Влада је такође дозволила хуманитарним радницима слободан приступ Дарфуру. Пре споразума, Уједињене нације су биле третиране канадским премијером Паулом Мартином (који је тек био послао канадске трупе да помогне у збацивању демократски изабраног председника Жан-Бертрана Аристида на Хаитију и успостављању режима паравојних убица) позивајући свет да престане „ ратни злочини“ и „злочини против човечности“, али само они од стране Судана, а не од стране канадских пријатеља попут Сједињених Држава и Израела. Свет је био третиран као (сада већ бивши) амерички државни секретар Колин Пауел, републикански сенатор Билл Фрист и британски премијер Тони Блер, сви ентузијастични ирачки освајачи, изражавајући изузетно селективно огорчење због ситуације у Дарфуру.
Сада када је постигнут договор, и даље постоје веома озбиљне забринутости. Постоји много извештаја о локалним кршењима примирја, посебно од стране суданске полиције. Дан пре споразума, специјални представник УН Јан Пронк изразио је забринутост да обе стране губе контролу над ситуацијом: „Влада не контролише у потпуности своје снаге. Кооптирала је паравојне снаге и сада не може да рачуна на њихову послушност. . . Границе између војске, паравојске и полиције су замагљене.” У међувремену, побуњеници су у „кризи лидерства... Постоје поделе. Неки команданти провоцирају своје противнике крађом, отмицом и убијањем; чини се да су неки почели да делују ради сопствене личне користи“. Пронк се забринуо да би „могли да се окрену нападима на цивиле у областима које контролишу силом – и ускоро бисмо могли открити да Дарфуром владају господари рата“. (4)
Међутим, ако се споразуми одрже, важно је напоменути да то неће бити због интервенције или буке империјалних сила, већ првенствено због притиска и дипломатије Афричке уније. Сада треба напоменути да се АУ састоји од режима који имају своје проблеме са лицемерјем (Нигерија – где су споразуми потписани – има режим који зна нешто о лицемерју (5)). Али у најтежим, па чак и ужасним околностима, Африканци су успели да бар почну да решавају сукобе које су империјалне силе помогле да се створе и заоштре.
За активисте ће кључно бити оно што је и било: да избегну упадање у лажне дебате о томе да ли треба да „подржимо“ империјалне интервенције како бисмо помогли потлаченим жртвама режима који се, из било ког разлога, нађу на империјалној мети списак а не списак царских клијената. Империјалне интервенције су деструктивне, остављају свету још горе и треба их изазвати и зауставити. Наша „подршка“ таквим авантурама може резултирати само дискредитацијом нас самих и приморавањем да се придружимо дугачкој листи лицемера. Алтернативни изазов најбоље представљају египатски активисти Кхалид Фисхави и Ахмед Заки са сајта алтернативних медија кефаиа.орг:
„Можемо ли замислити изградњу фронта за потенцијале народа и демократских покрета у Судану, повређених и незадовољних ратом, уз солидарност глобалног антиратног покрета, да наметнемо демократске механизме који брину о интересима потлачених суданских заједница, раса, култура и класе, против грабљивости интереса америчких и западноевропских империјалиста? Да ли би овај циљ могао бити могућ? Да ли је обећавајуће да ће глобални покрет за правду и мир поново добити свој замах, уместо да подржава недемократске ауторитарне и фундаменталистичке снаге, овога пута у Судану, под називом савезништва са оним ко је против Америчке империје? (6)
белешке
(1) Поново објављено на аллафрица.цом хттп://аллафрица.цом/сториес/200411160782.хтмл
(2) Извештај Уједињених нација и поново објављен на аллафрица.цом хттп://аллафрица.цом/сториес/200411160250.хтмл Сам извештај ХРВ-а је хттп://хрв.орг/бацкгроундер/африца/дарфур1104/
(3) Од Пола Редферна из Источне Африке, Најроби, 15. новембар 2004. Поново објављено на аллафрица.цом хттп://аллафрица.цом/сториес/200411160718.хтмл
(4) Извор, опет, је аллафрица.цом хттп://аллафрица.цом/сториес/200411090732.хтмл
(5) Погледајте рад Икеа Наијамана на ЗНет-овом Африца Ватцх-у за неке живописне примере хттп://ввв.змаг.орг/рацеватцх/африцаватцх.хтм
(6) Фисхави и Заки, „Судан: Можемо ли научити?“ ЗНет 26. август 2004. хттп://ввв.змаг.орг/цонтент/сховартицле.цфм?СецтионИД=2&ИтемИД=6114
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити