Хајде да погледамо прошлу годину.
Прегледао сам своје фајлове о Колумбији за прошлу годину, покушавајући да саставим чланак о томе. Само напиши праву историју. Колумбија је имала мешану годину. Брутално паравојно насиље, наравно. Текући масакри, атентати, неолиберално реструктурирање, избијање жуте грознице. Али и аутохтони Минга за живот, тихи развој алтернатива, континуирано стварање врсте покрета који би могао променити земљу у неком тренутку у будућности. За Венецуелу ствари су биле боље него горко-слатке. Било је пораза, неких бесмислених смрти, али углавном је то био период раста – покрета, врста друштвених иновација које спашавају животе и јачају достојанство, и демократије. Референдумска победа је само један пример. Шта је са остатком Јужне Америке? Дефинитивно помешано. Лула је имао пуну годину на власти - и искористио је да окупира Хаити. Аргентина се економски опоравља јер је буквално пропустила свој дуг према ММФ-у, што је НИТ у последње време чак и признао. У Боливији су се отарасили старог шефа годину дана раније, али су открили – па, знате линију. У Еквадору ми је речено да знају да могу да свргну новог шефа кад год пожеле, али желе да схвате шта да раде када то ураде.
Ништа добро за Хаити 2004. Али Хаићани су преживели горе и преживеће ово. Питање је заиста за остатак света. Колико још Хаићани морају да се боре против ове надмоћи белаца и да им је било шта што створе да покажу украдено док је свет потпуно равнодушан? Исто бисте могли да питате и за Африку, са њеним сукобима у Судану и Конгу, са хиљадама смртних случајева од глади и сиде који се могу спречити, све време док се показује најгнусније лицемерје док западњаци расправљају да ли треба да бомбардујемо једну групу Африканаца да бисмо помогли другој као запад наставља са пљачком и изнудом (овде пажљиво бирам речи, због чега би вам могло бити опроштено што осећате да потцењујем свој случај).
Са Азијом, која се још увек потреса од цунамија који засењује све остало, не треба заборавити да је 2004. година када су хиндуистички фундаменталисти избачени у Индију, и то ни тренутак прерано. То је била веома моћна ствар, чак и ако су ставили неолиберала на чело и постоји корупција и тако даље.
Западна Азија је прилично непомешана и ужасна. Напад на Палестинце се несмањује, а смрт Јасера Арафата ништа не мења. Покољ Ирачана се наставља без икаквог краја. Па ипак – за беспомоћне људе који се суочавају са суперсилом и њеним заступником, постоје мале победе. Палестинци су и даље у Палестини након свега што је Израел урадио, уз подршку САД, да их етнички очисти и убије. Ирачани задржавају потенцијал и да збаце своје окупаторе и да изграде нешто пристојно, ако би се у САД могао изградити значајан антиокупациони покрет.
Ах, да, и Северна Америка. Канада је имала прилику да преда целу ствар фашистима и одлучила се против тога, само да би открила оно што увек последњи знамо – никада не добијете оно за шта сте гласали. Обично чак ни не добијете оно против чега сте гласали. Сједињене Државе би имале тај проблем да је Џон Кери победио. Али он није, а Буш јесте, и то би могла бити најгора ствар која се десила 2004. и схватам да би између цунамија, студије Ланцет и скоро потпуног недостатка разлике између Керија и Буша то могло бити смешна ствар за тврдити. Али осећам да је прерано рећи. Ако су Бушови избори били најнижа тачка за покрете у САД, ако можемо да научимо ствари и почнемо да радимо ствари које боље функционишу, онда се можда нешто може спасити из ове олупине године. Можда је један од начина да се на то гледа да захваљујући храбрости опкољених људи широм света, још увек има времена за то. Дужни смо им за то. Ствари су крваве и лоше. Али још није готово.
Срећна Нова година. Видимо се 2005.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити