Ан 01 де ла гауцхе, он аррете тоут, он рефлецхит

 Пару данс ле Монде дипломатикуе, Август 2007

Следи превод на енглески

Ла дефаите субие пар ла гауцхе францаисе лорс де л’елецтион пресидентиелле ет, а ун моиндре дегре, лорс дес елецтионс легислативес ду принтемпс 2007 а санцтионне сон абсенце де висион, де пројет ет де программе. Ет поур реасон : ле моделе кеинесиен, донт ла социал-демоцратие с’инспире енцоре, репосаит сур л’екплоитатион ду тиерс-монде. Ла децолонисатион аиант ренду це моде де девелоппемент обсолете, л’Еуропе доит модифиер де фонд ен цомбле сес раппортс авец ле Суд.

Пар Јеан Брицмонт

Ла Цатастропхе дес Елецтионс де 2007 А Дисипе Лес Иллусионс је илузија у погледу 2005. године и девоиле ла гауцхе францаисе, куи уговори са изворним дас л'хецхец де сс пропозиције Цонсецутиф а ла виктоире де 1981. Аиант ду тоурнер ле дос а сон программе, апрес деук анс де гоувернемент, ла гауцхе н'а плус риен еу а пропосер ен матиере де политикуес социо-ецономикуес. Елле а фаит, ау миеук, ду неолибералисме санс ентхоусиасме, ет сон дисцоурс ест девену пуремент моралисатеур, меттант ен авант дес « валеурс » антирасистес, феминистес, антифасцистес, етц., куи сонт суппосеес де ла дистингуе.

Сур ле план пратикуе, ла принципале иницијатива де ла гауцхе а ете де се ланцер данс ла « цонструцтион еуропеенне ». Лакуелле а еу поур принципал еффет де рендре немогуће тоуте алтернативе ау неолибералисме. Лес социалистес ет лес Вертс, ен подстицајна цетте конструкција ау ном де леурс « валеурс », принципалемент л’антинатионалисме, онт мис ен плаце ун диспоситиф институтионнел висант а лес премунир цонтре леурс пропрес аудацес, оу плутот цонтре целлес де леур басе. Л’идее етант д’исолер ле процессус политикуе де л’инфлуенце дес цитоиенс, ен цонфиант ун макимум де децисионс а уне бироцратие нон елуе ет оуверте а л’инфлуенце де тоус лес гроупес депрессион привес. Лес елецтионс пеувент цонтинуер а авоир лиеу, еллес н'онт куе пеу д'импортанце : ауцуне алтернативе политикуе сериеусе не пеут етре пропосее, ауцун « Нев Деал », ауцуне « реформе де струцтуре », ауцун « программе цоммун де», « воие италиенне верс ле социалисме ».

Ил н’ест пас етоннант ку’а це јеу-ла ла дроите ла плус дуре л’емпорте. Елле посседе сон пропре дисцоурс сур лес « валеурс », ла дисциплине, л’ордре, ла натион, итд., куи ест биен плус популаире куе целуи де ла гауцхе сур лес миноритес. Апрес тоут, лес дисцоурс сур лес валеурс онт ле плус соувент поур фонцтион де перметтре а цеук куи лес тиеннент де се доннер бонне цонсциенце а бон марцхе, санс се посер троп де куестионс сур ла натуре реелле дес раппортс де форцес данс ле монде. Ет, поур ла плупарт дес генс, ил ест плус фациле де се дире ку’он ест ун « бон Францаис » плутот ку’ун « бон антирасисте ». Ау демеурант, ла политикуе ецономикуе де ла дроите ест ен парфаит аццорд авец целле дес струцтурес еуропееннес мисес ен плаце пар ла гауцхе ет лес Вертс. Сур лес деук планс – л’Еуропе ет лес валеурс –, ц’ест ла дроите куи гагне, маис ц’ест ен гранде партие ла гауцхе куи а цхоиси цес терраинс де батаилле, сур лескуелс елле не поуваит куе пердре.

Тоус лес моувементс политикуес цоуроннес де суццес сонт цеук куи цроиент а це ку’илс дисент. А дроите, це не сонт пас лес цонсерватеурс « моуиллес », цомме лес аппелаит Мме Маргарет Тхатцхер, цеук куи етаиент плус оу моинс кеинесиенс, куи онт гагне, маис биен лес авоцатс д’уне дроите пуре ет дуре. Данс ла месуре оу ла гауцхе не фаит куе плаидер поур уне политикуе де дроите модерее, елле н’а ауцуне цханце де л’емпортер. Поур цхангер цела, ил фаут цомменцер пар ревенир а це куи ест ла рацине ду цонфлит ентре ла гауцхе ет ла дроите – ет куи не порте пас сур лес « валеурс », ет суртоут пас сур ле феминисме оу л'антирацисме, куе ла дроите модерне ест парфаитемент прете а аццептер –, ла куестион фондаментале ду цонтроле де л'ецономие.

Лес пенсеурс либераук ду КСВИИИе сиецле енвисагеаиент уне социете де петитс продуцтеурс индепендантс ет, данс це цонтекте, ла нотион де « марцхе либре », аинси куе л’хостилите ау поувоир де л’Етат феодал ет де л’Ева парфаце. Маис, авец ле девелоппемент де ла гранде ентреприсе, ла продуцтион ест девенуе де плус ен плус социалисее, це куи а ренду цадукуе ла јустифицатион ду царацтере приве де ла проприете дес моиенс де цетте продуцтион. Л’идее фондаментале ду социалисме ест ку’а партир ду момент оу ле процессус де продуцтион ест де фаит социалисе, сон цонтроле доит л’етре аусси, си ду моинс он веут реалисер лес еспоирс д’еманципатион екпримес пар ле либералисме цлассикуе.

Си лес моиенс де продуцтион ет, цомме цела с'ест продуит ау КСКСе сиецле, лес моиенс д'информатион сонт ентре лес маинс де куелкуес-унс, цеук-ци посседент алорс ун поувоир енорме сур ле ресте де ла популације, куи н'ест пас трес дифферент ду поувоир де ла феодалите. Лес веритаблес суццессеурс ацтуелс дес либераук цлассикуес сонт ен фаит лес партисанс ду социалисме, ет цеук куи се дисент « либераук » ен Франце аујоурд'хуи сонт симплемент лес адептес д'уне форме партицулиере де тиранние, целле, ен плус, патронс соувент, д'уне форме виоленте д'етатисме, а савоир ла доминатион милитаире америцаине сур ле ресте ду монде.

Ле социалисме, ау сенс утилисе ици, ест уне репонсе теллемент натурелле аук проблемес лиес ау девелоппемент ду цапиталисме куе ле фаит ку'ил не соит пратикуемент плус дисцуте екплицитемент темоигне де л'еффицацитемент темоигне де л'еффицаците темоигне де л'еффицаците темоигне де л'еффицаците темоигне де л'еффицаците темоигне де л'еффицаците темоигне де л'еффицацитементе де л'еффицаците денесементе ду систецитес образовање » ет « информације ».

Ла куестион ду социалисме н’а риен а воир авец целле дес црисес ду цапиталисме оу де ла деструцтион (реелле оу суппосее) де ла натуре, оу де л’ембоургеоисемент (реел оу суппосе) де ла цлассе оувриере. Ау цонтраире, прецисемент парце куе ле цонтроле сур са пропре екистент ест уне аспиратион фондаментале де л'етре хумаин, цетте куестион не диспараит пас авец л'елеватион ду нивеау де вие ​​ет не нецессите ауцуне цатастропхе (цомме лес деук гуере) . Ен фаит, плус нос бесоинс биологикуес, де сурвие, сонт сатисфаитс, плус нос бесоинс пропремент хумаинс, д’аутономие ет де либерте, екигент де л’етре.

Пар аиллеурс, ц’ест уне ерреур де цроире куе ле социалисме н’интерессе плус персонне. Ау цонтраире, с’ил и а уне поситион де гауцхе куи ресте популаире, ц’ест биен ла дефенсе дес сервицес публицс ет дес дроитс дес траваиллеурс, куи сонт лес принципаук моиенс де лутте екистантс аујоурд’хуи цонтре ле поувоир дес детентеурс ду цапитал. Ен фаит, тоут ле програм имплиците де ла цонструцтион еуропеенне ест д'арривер а детруире, ен саувант лес аппаренцес демоцратикуес, ле « парадис социал-демоцрате » фаит де сецурите социале, д'енсеигнемент генералисанте, де соинс, де соинс де скуие форме ембрионнаире де социалисме ет куи демеуре ектремемент популаире.

Куе ла перспецтиве ду социалисме аит пратикуемент диспару ду дисцоурс политикуе цханге малхеуреусемент беауцоуп де цхосес данс лес луттес цонцретес : ил и а уне гранде дифференце ентре протестер цонтре лес « абус » д'ун поувоир донт он аццептемит ла лета луттерс, поуре дес лег. суд терме », цонтре ун поувоир патронал цонсидере цомме фондаменталемент иллегитиме. Ц’ест тоуте ла дифференце куи а екисте данс ле пассе ентре ла реформе де л’есцлаваге ет сон аболитион, ентре ла монарцхие ецлаирее ет ла републикуе, ентре ла гестион дес цолониес пар дес цоллаборатеурс аутоцхтонес ет л’индепенданце.

Ла децолонисатион, трансформатион мајоре

Ен фаисант ремаркуер куе ла транзиција верс ле социалисме не с’ест пас продуите цомме преву данс лес паис цапиталистес девелоппес, лес пенсеурс « либераук » не се привент пас де цритикуер Карл Марк. Ун елемент де репонсе, ц’ест куе нотре системе н’ест пас сеулемент цапиталисте, маис аусси империалисте. Л’Еуропе не с’ест девелоппее куе граце а ун имменсе залеђе. Поур ле цомпрендре, имагинонс ун инстант куе л’Еуропе соит ла сеуле терре емергее ду монде, ет куе тоут ле ресте, л’Африкуе, л’Асие, л’Америкуе, соит ремплаце пар дес оцеанс. Ил н’и аураит алорс пас еу де траите дес Ноирс, пас д’ор д’Америкуе латине, пас д’емигратион ен Америкуе ду Норд. Ет куе сераиент нос социетес санс ун флук цонстант де матиерес премиерес, де траваил бон марцхе, соус форме д'иммигратион оу д'импортатионс венант де паис а бас салаирес, санс уне фуите дес цервеаук ду Суд версле ле Норд, су цроиссант де нос системес д'енсеигнемент ? Санс тоут цела, ноус деврионс ецономисер драстикуемент л’енергие, ле раппорт де форцес ентре лес траваиллеурс ет ле патронат сераит радицалемент дифферент, ет ла « социете де лоисирс » сераит немогуће.

Си ле социалисме не с'ест пас реалисе ау КСКСе сиецле, ц'ест ен гранде партие парце куе лес паис оу ле цапиталисме аваит енгендре ун цертаин девелоппемент цултурел ет ецономикуе, оуе екистаиент дес елементс де демоцратие, паре децонсе депассе цапиталисме етаит а ла фоис поссибле ет нецессаире, етаиент аусси лес паис доминатеурс данс ле системе империалисте. Или л’империалисме а ун доубле еффет : ецономикуе д’уне парт, парце ку’ил пермет аук паис доминантс де трансферер сур ла « перипхерие » уне партие дес хеавиес куи сургираиент си целле-ци н’екистаит пас ; ун еффет де дивисион дес траваиллеурс ау нивеау мондиал д'аутре парт, парце куе лес траваиллеурс оццидентаук, аиант тоујоурс еу дес цондитионс д'екистенце биен меиллеурес куе целлес куи регнент данс лес паис ду Судрит, ацкуиерент те сентимент а суп стабилизатор ле системе.

Ц’ест поуркуои ла трансформатион мајоре ду КСКСе сиецле а ете ла децолонисатион. Елле а тоут д’аборд пермис а дес центаинес де миллионс де персоннес ен Асие ет ен Африкуе д’ецхаппер а уне форме партицулиеремент рацисте де доминатион. Де плус, цетте трансформатион пролонгера санс доуте сес еффетс ау КСКСИе сиецле, ет меттра дефинитивемент фин а л’епокуе хисторикуе цомменцее лорс де ла « децоуверте » де л’Америкуе. Цетте фин аура дес реперцуссионс импортантес поур нос социетес, куи девронт ревоир леур фонцтионнемент лорску’еллес серонт севреес дес бенефицес лиес а леур поситион привилегиее данс ле системе империал. Поур ле дире бруталемент, аујоурд’хуи лес Цхиноис доивент вендре дес миллионс де цхемисес поур ацхетер ун Аирбус. Маис куанд илс цонструиронт дес Аирбус, куи фабрикуера нос цхемисес ?

Де ноувеллес ревисионс децхирантес

Он пеут пар цонсекуент с'аттендре а уне агграватион ду цонфлит ентре цеук куи, граце а леур цонтроле сур ле цапитал, онт ла поссибилите д'екплоитер ла форце де траваил ен Асие ет куи сонт лес « гагнантс » де ла мондиалис имменсе мајорите де ла популатион оццидентале куи н'а пас цетте поссибилите. Вивант ици, елле ест облигее де вендре са форце де траваил а ун прик куи н’ест плус цомпетитиф сур ле марцхе мондиал. Це куи импликуе плус д’« искључења », уне црисе цроиссанте де л’Етат-провиденце, маис аусси ун ретоур, соус уне форме трес ноувелле, де ла лутте дес цлассес.

Л'аутономисатион ду Суд наставља аусси сур д'аутрес планове : лес Етатс-Унис сонт ембоурбес ен Ирак данс уне гуерре ку'илс не пеувент пас гагнер, маис донт илс не пеувент пас нон плус сортир аисемент, а моинс де ренонцер а леурс а империалес. Сур ле доссиер ду нуцлеаире ираниен, лес паис оццидентаук девронт ен рабаттре оу се ланцер данс уне гуерре цатастропхикуе. Сур ун план плус симболикуе, маис импортант, Израел а ете ваинцу милитаиремент ен 2006, поур ла сецонде фоис, пар ле Хезболлах. Лес вицтоирес политикуес ет милитаирес ду Хамас индикуент куе ла воие де ла цоллаборатион де цертаинес елитес палестиниеннес авец Исраел, институее лорс дес аццордс д’Осло, а ецхоуе. Тоус цес евенементс импревус провокуент уне црисе де цонфианце граве данс лес милиеук диригеантс а л’ецхелле мондиале.

Ле проблеме принципал де нотре темпс, ен Еуропе, ест де ноус адаптер а нотре децлин, нон пас а целуи, имагинаире, пар раппорт аук Етатс-Унис, маис а целуи, биен реел, пар раппорт аук паис ду Суд. Ла цлассе диригеанте америцаине ессаие де маинтенир л’хегемоние пар ла форце, маис сон ецхец не фаит ку’аццентуер ла црисе де л’Емпире, тандис куе ла ла дроите еуропеенне имагине енцоре ку’Уимитер лес Етатс-носа солутион. Ла гауцхе « радицале » игноре ен генерал ла куестион ду децлин ет дефенд ен фаит, ау-дела де са рхеторикуе, уне политикуе социале-демоцрате ет кеинесиенне цлассикуе, куе ла мондиалисатион а рендуе диффицилемент применљив.

Данс л'иммедиат, ил фаут евитер а тоут прик куе лес популатионс оцциденталес не версент данс лес фантасмес америцано-исраелиенс де гуерре « а ла терреур » оу а л'«  исламо-фашизам », ет ауккуелс у француском, бицом троп гранде партие де ла гауцхе феминисте, републицаине оу лаикуе, куи с'инсцрит аинси данс уне лонгуе традиција д'инцомпрехенсион де ла гауцхе оццидентале пар раппорт аук луттес де ла перипхерие.

Поуртант, ц’ест соувент де ла куе провиеннент лес цхангес. Ла револутион д’оцтобре 1917. аинси куе ла парт призе пар л’УРСС данс ла вицтоире сур лес пуиссанцес де л’Аке онт еу ун енорме утицај сур ла децолонисатион ет сур ла поссибилите де цреер ици ле «емоцрадисте социал-д». Ла вицтоире дес пеуплес цолонисес а фаворисе номбре де трансформатионс прогрессистес дес аннеес 1960 у Европи. А цондитион де ла цомпрендре ет д’ен тенир цомпте, ла револте ацтуелле ен Америкуе латине ет ау Процхе-Ориент фоурнира пеут-етре аук доминантс л’оццасион де ноувеллес ревисионс децхирантес. Ет аук аутрес, дес лендемаинс куи плеурент ун пеу моинс ?

---

Пораз француске левице на председничким и законодавним изборима била је праведна казна за њен недостатак визије. Социјалдемократија се и даље заснива на експлоатацији трећег света, са којим Европа сада мора да створи нови однос.

 

Овогодишњи катастрофални изборни резултати у Француској уништили су све илузије настале победом кампање забране током референдума 2005. о предложеном уставу Европске уније. Порекло тренутне кризе француске левице може се пратити уназад до њеног неуспеха да испуни обавезе које је преузела током избора 1981. године. У року од две године од победе, нова социјалистичка влада је напустила свој програм и, без социјалне или економске политике коју би спроводила, прибегла је нео-либерализму без ентузијазма. Његов дискурс је постао чисто моралистички, предлажући антирасистичке, феминистичке и антифашистичке вредности у покушају да се разликује од деснице.

 

На практичном нивоу, главна иницијатива левице била је европска изградња, са главним ефектом искључивања сваке алтернативе неолиберализму. Подстичући овај процес у име вредности – посебно антинационализма – социјалисти и Зелени су створили институционални механизам осмишљен да их заштити од сопствене дрскости и дрскости својих редова. У покушају да политички процес изолују од утицаја народа, препустили су одговорност за што више одлука неизабраној бирократији отвореној за утицај приватних лобистичких група. Избори би се наставили, али би били од малог значаја. И не би била предложена никаква озбиљна политичка алтернатива: без Нев Деала, без структурних реформи, без заједничког левичарског програма, без италијанског пута ка социјализму.

 

Није изненађујуће да је корисник била тврда десница, чије различите вредности – дисциплина, закон и ред, нација – много снажније привлаче мањине. Програми засновани на вредностима су осмишљени да омогуће онима који их подржавају да спавају чисте савести и забораве питања о стварном односу снага у свету. (Већини људи је лакше да себе опише као добре грађане него као добре антирасисте.) Економска политика деснице је савршено у складу са европским структурама које су успоставили левица и Зелени. По питањима Европе и вредности, десница је побеђивала на ратиштима која је углавном бирала левица, али на којима је левица морала да изгуби.

 

Да би успели, политички покрети морају веровати у оно што говоре. Победници са десне стране нису били кејнзијанци, конзервативци (како их је назвала Маргарет Тачер), већ тврдолинијаши. Док левица не смисли нешто боље од умерено десничарске политике, она нема шансе да победи. Да би се то променило, мора се вратити коренима сукоба левице и деснице. Она мора да види даље од вредности, попут феминизма или антирасизма, које модерна десница врло радо прихвата. Мора се позабавити фундаменталним питањем: ко контролише економију?

 

Вера у социјализам

 

Када су либерални мислиоци 18. века замислили друштво малих независних произвођача, идеја о слободном тржишту и непријатељству према моћи феудалне државе и цркве имала је смисла. Али појава крупног бизниса довела је до појачане социјализације производње и поставила питања о приватном власништву над средствима те производње. Основни принцип социјализма је да када је процес производње ефективно социјализован, његова контрола такође мора бити социјализована, ако желимо да остваримо наде у слободу које изражава класични либерализам.

 

Једном када су средства за производњу и средства информисања која су се појавила током 20. века у приватним рукама, одређени појединци поседују огромну, скоро феудалну моћ над остатком становништва. Данас су прави наследници класичних либерала заговорници социјализма; док су они који себе тренутно описују као либерале присталице одређеног облика тираније, тираније послодаваца – и, често, насилног облика државне контроле кроз војну доминацију САД над остатком планете.

 

Социјализам, како га овде описујем, је природан одговор на проблеме повезане са развојем капитализма. Чињеница да се о томе ретко говори сведочи о ефикасности циљаних система индоктринације познатих у нашим друштвима као образовање и информисање. Питање социјализма нема никакве везе са кризом капитализма, уништењем (стварним или замишљеним) природе, или наводном буржоазизацијом радничке класе. Будући да је контрола над сопственим постојањем основна људска тежња, то питање неће нестати како се животни стандард повећава, а није потребна катастрофа да би се то довело у први план. Што су наше биолошке потребе везане за преживљавање више задовољене, то више наше стриктно људске потребе за аутономијом и слободом захтевају да буду задовољене.

 

Погрешно је веровати да нико више не брине о социјализму. Једна левичарска позиција која је задржала своју популарност је одбрана јавних служби и права радника, сада главне области борбе против моћи капитала. Читава поента европске изградње је да се очува изглед демократије док се демонтира друштвени рај – социјално осигурање, масовно образовање и јавно здравство – који је ембрионални облик социјализма који остаје популаран.

 

Нажалост, скори нестанак социјалистичке перспективе из политичког дискурса утиче на многе аспекте свакодневне борбе: постоји огромна разлика између протеста против злоупотреба које је починила моћ чији се легитимитет признаје, и борбе за краткорочне циљеве против моћи послодаваца коју сматрамо као у основи нелегитимне. Управо је то разлика у прошлости између реформисања и укидања ропства, између просвећене монархије и републиканизма, или између колонија које су водили домаћи колаборационисти и националне независности.

 

Велика трансформација

 

Либерални мислиоци исмевају Маркса зато што се очекивана транзиција ка социјализму у развијеним капиталистичким земљама није догодила. Један одговор би требало да буде да систем под којим живимо није само капиталистички, већ и империјалистички. Европа свој развој дугује постојању огромног залеђа. Замислите да је Европа била једина копнена маса на планети и да сви остали континенти никада нису изашли из океана. Не би било трговине робљем, јужноамеричког злата, емиграције у Северну Америку. Каква бисмо друштва изградили без сталног снабдевања сировинама, јефтине имигрантске радне снаге, увоза из привреда са ниским приходима и снабдевања образованим људима из света у развоју да спасемо наше системе образовања у колапсу? Морали бисмо драстично да штедимо на енергији, однос снага између радника и послодаваца би био радикално другачији, а друштво за слободно време не би постојало.

 

Социјализам је пропао у 20. веку углавном зато што су земље у којима је капитализам генерисао одређени степен културног и економског развоја, где су постојали елементи демократије и где је, последично, било могуће и потребно ићи даље од капитализма, биле и доминантне земље империјалне система. Империјализам има две последице. Економски омогућава доминантним нацијама да преселе проблеме на периферију. Стратешки има ефекат завади па владај: западни радници су увек уживали у бољим животним условима од својих еквивалента у свету у развоју и стичу осећај супериорности који помаже стабилизацији система.

 

Због тога је деколонизација била најзначајнија трансформација 20. века. То је ослободило стотине милиона људи у Азији и Африци од расистичког облика доминације. Његови ефекти ће се наставити у овом веку и донети дефинитиван крај историјском периоду који је започео открићем Америке. Европљани ће морати да се прилагоде губитку бенефиција повезаних са нашим привилегованим положајем у империјалном систему. Тренутно Кинези морају да нам продају милионе кошуља да би купили Ербас; али када буду могли да направе своје Ербасове, ко ће правити наше мајице?

 

Постоји потенцијал за сукоб између главних корисника глобализације – оних којима контрола капитала омогућава да експлоатишу радну снагу у Азији – и огромне већине становништва на Западу које немају ту срећу. Пошто живи у развијеном свету, та популација је приморана да прода своју радну снагу по цени која више није конкурентна на глобалном тржишту. Ово имплицира више искључености и кризу за државу благостања; али може значити и наставак, у новом облику, класне борбе.

 

 Прилагођавање опадању

 

Свет у развоју постаје аутономнији у другим аспектима. САД су заглављене у Ираку, неспособне да се извуку из рата без победе осим ако се не одрекну својих империјалних амбиција. Ирански нуклеарни програм суочава Запад са избором да одустане или крене у катастрофалан рат. На симболичнијем, али значајном нивоу, Израел је претрпео други војни пораз од Хизбуллаха 2006. Политичке и војне победе Хамаса су знак неуспеха политике сарадње са Израелом коју су усвојили неки чланови палестинске елите. након споразума из Осла. Сви ови неочекивани догађаји изазвали су озбиљну кризу поверења међу светским лидерима.

 

Главни проблем са којим се Европа суочава је да се прилагоди нашем паду: не замишљеном паду у односу на САД, већ стварном у поређењу са светом у развоју. Владајућа класа САД покушава да одржи своју хегемонију силом; њен неуспех може само да појача кризу Империје, док европска десница још увек машта да своје проблеме можемо решити имитирајући САД. Радикална левица генерално игнорише питање опадања; иза своје реторике, наставља да брани социјалдемократску, кејнзијанску политику коју је глобализација озбиљно поткопала.

 

Апсолутни приоритет је спречити западно становништво да падне на америчко-израелске фантазије о рату против тероризма и исламо-фашизму (којима је опасно велики део француске левице већ подлегао). Ово је симптоматично за дугу традицију западне левице неразумевања периферних сукоба.

 

Историјски гледано, промене су често долазиле са периферије. Октобарска револуција 1917. и улога Совјетског Савеза у победи над силама Осовине имали су огроман утицај на деколонизацију и на могућност стварања социјалдемократског раја у Европи. Победа колонизованих нација довела је до низа прогресивних промена у Европи током 1960-их. Ако се потрудимо да то разумемо и узмемо у обзир, садашње побуне у Латинској Америци и на Блиском истоку могу наметнути радикалне промене доминантним силама. Што може значити мање депресивну будућност за нас остале. ___________________________________________________________

 

Јеан Брицмонт је професор теоријске физике на Универзитету у Лувену (Белгија), аутор Хуманитарног империјализма (Нев Иорк Университи Пресс, 2007) и коуредник, са Јулие Францк, Цхомски (Херне, Париз, 2007)

 

 

 

Превео Доналд Хоунам

Јеан Брицмонт.