Ароганција као и незнање је генератор глупости. Али док је ово друго оправдано, глупости изазване ароганцијом се морају избегавати. На тај начин се не могу оправдати политичари и академици који знају боље да пореде Владимира Путина са Адолфом Хитлером. Ароганција је инхерентна индиферентна и често злонамерна.

Позивање на нацизам и Хитлер има тенденцију – у најбољем случају – да мистификује, а не разјасни. У стварности, пропагира се да демонизује и наноси штету. Заиста, такво поређење има за циљ да оконча дискусију уместо да започне слободну и искрену размену. Ако је Путин савремени Хитлер, шта ту има да се истражује, објашњава или расправља? Свако рационално објашњење постаје смиривање зла.

Па ипак, као што ћемо расправљати у следећој епизоди од ЦАРСТВО, западни медији обилују таквим поређењима јер је бивши хладноратовски непријатељ лака мета као што је „империјалистичка Америка“ привлачна мета за одређене руске националисте.

Путин није просвећени демократа. Као политичар показао је упорне тоталитарне тенденције. И као бивши официр КГБ-а, показао је знаке параноје. Али то га не чини вођом типа Трећег рајха. Нити распоређивање Москве на Криму не показује да је Русија склона инвазији и окупацији источне Европе. Далеко од тога.

Парадоксално, Путинова влада је била та која је демонизовала антируску владу/логор у Украјини, жигошавши их као вођене фашизмом или фашистима. Ово је свакако контрапродуктивно чак и ако је вођен случај у вези са две радикалне десничарске групе које су учествовале у кијевском устанку: Свобода и Десни сектор. Ове две групе су – заиста – испољавале одређене фашистичке тенденције у прошлости и махале заставама са симболима налик свастици. За Вашингтон, међутим, и да преформулишем спортску аналогију председника Барака Обаме: „Није свако ко носи дрес Барселоне Меси.

У одговору на оптужбе Москве против Украјине, амерички Стејт департмент је истакао у 10 тачака побијање изјава да: „Крајње десничарске ултранационалистичке групе, од којих су неке биле укључене у отворене сукобе са снагама безбедности током протеста Евромајдана, нису заступљене у Ради.

Оваква карактеризација догађаја је недавно била нашироко оспоравана у Москви. Али под претпоставком да је Путин параноичан, то не значи да нико није за њим, нити за његовим режимом.

Мислим да је руска амбасада у Вашингтону, неколико месеци пре него што је почела украјинска криза, послала Путину следећи цитат из чланак Карл Гершман, председник Националне задужбине за демократију: „Украјина је највећа награда, а ту је руско малтретирање било посебно контрапродуктивно... Избор Украјине да се придружи Европи убрзаће пропаст идеологије руског империјализма коју Путин представља.

Претпостављам да је КГБ обавестио председника Путина о томе вицториа НуландРазговор са америчким украјинским амбасадором који му је рекао да је „Јатс” омиљени „момак” Вашингтона, само да би Јацењук неколико недеља касније постао привремени премијер.

Међутим, чинило се да ништа од тога није било важно Нуландиној бившој шефици – а можда и будућој америчкој председници Хилари Клинтон када је у питању демонизовање Путина као вежба популизма.

Од популиста до љигавца

Убрзо након што је Путин кренуо на Крим, Вашингтон пост је објавио да је бивши државни секретар Клинтон упоредио агресију руског председника Владимира Путина на Украјину са акцијама које је предузео нацистички вођа Адолф Хитлер изван Немачке уочи Другог светског рата.

„Ако ово звучи познато, то је оно што је Хитлер радио 30-их година“, рекла је она, додајући „Сви Немци који су били… етнички Немци, Немци по пореклу који су били на местима као што су Чехословачка и Румунија и на другим местима, Хитлер стално су говорили да се према њима не поступа како треба. Морам да идем да заштитим свој народ, и то је оно што је све толико изнервирало.”

Као историјски контраст, када је Клинтонова била прва дама 1990-их, Бела кућа је била срећна због руског председника Бориса Јељцина упркос његовом кршењу устава, бомбардовању парламента и уништавању Грозног, међу осталим ужасним делима.

У сваком случају, неко је сигурно рекао председничкој нади да је таква популистичка изјава не само контрапродуктивна, већ подрива и саму Клинтонову, јер ће вероватно морати да се рукује са Путином ако икада уђе у Белу кућу. 

Док се неспретно борила да разјасни свој став следећег дана, сенатори, Марко Рубио (Р-Фла.) и Џон Мекејн (Р-Ариз.) су јој прискочили у помоћ. Мекејн је подржао њене коментаре и потврдио да: „Ако Путину буде дозвољено да уђе у суверену нацију у име људи који говоре руски, то је иста ствар коју је Хитлер радио пре Другог светског рата.

Рубио, такође потенцијални председнички кандидат 2016, се сложио: „Мислим да је оно што је она износила, у смислу тврдњи да су морали да се преселе у суседну земљу како би заштитили етничку групу која је везана за њих, свакако слична аргументу да Хитлер је направио 1930-их.”

Брзо истраживање показује да су такве нечувене изјаве честе. Збигњев Бжежнски, бивши саветник за националну безбедност и незванични саветник председника Обаме, описао је Путина као „диктатора у Кремљу – делимично комичну имитацију Мусолинија и претеће подсећање на Хитлера“.

Сличну демонизацију испољио је широк спектар људи, из Канадски премијер Стивен Харпер и министар спољних послова Џон Берд активистима против Путина Гарију Каспарову преко француског „филозофа“ Бернара Анрија Левија, као и британског глумца Стивена Фраја и руски историчар Андреј Зубов. 

Блеф и Блустер

Међу „Тзгодне фразе за блефирање кроз разговор о ситуацији у Украјини”, британски Часопис Спецтатор прилично сардично сугерише: „Сличности са Хитлером и Судетима/Аншлусом/Петром Великим/Стаљином и Татарима/Џингис-каном су упадљиве.

У чланку је то јасно "Историјске аналогије су непроцењиве за искусног блефера, али аматер мора пажљиво да гази.”

Следи: „Када сте у недоумици, оградите се: 'Не кажем да је Путин Хитлер, али...' или 'Лако се заносити овим поређењима, али...' Покушајте да изгледате болно, као да размишљате о сложености и непосредну могућност људске патње“.

Ово је сабласно слично ономе што су покушали да ураде попут Клинтонове и сенатора Грејама и Гарија Гашпарова. Нажалост, међутим, имиџ Путина, као савременог Хитлера и Русије која се понаша као нацистичка Немачка, и даље се несмањује. 

Опасност у овој врсти контраста, аналогије и метафоре је степен до којег они бесне, подстичу и ескалирају. На крају крајева, цела лекција из 1938. је да је војна сила једини одговор на агресију налик нацистима. На тај начин, демонизација Садама Хусеина као блискоисточног Хитлера утрла је пут ка стравичном рату у Ираку 2003. године.

Ароганција попут незнања је такође генератор предрасуда јер је генерисана њоме. Иначе, како објаснити безосећајност која је уграђена у поређење са Хитлером и нацистичком Немачком када су милиони Руса погинули у рату са нацистима – више него што је укупан број смртних случајева међу свим Европљанима.

Марван Бишара је виши политички аналитичар у Ал Џазири.

---