20. августа, поводом обележавања рођендана часног Маркуса Мосије Гарвија, Дијалог Панафричког јединства (ПАУД) великог Њујорка представиће документ под називом – Позив на акцију за реформу имиграције: унапређење интереса људи афричког порекла. Свако ко је упознат са питањима и забринутостима Црне Америке свестан је да је имиграциона реформа контроверзно питање о коме се жестоко расправља. Због фокуса на националности из Централне и Јужне Америке, велики број црнаца сматра да је имиграција „Хиспанско питање“. И, због огромног прилива особа без докумената из ових региона, многи људи афричког порекла виде реформу имиграције као директну претњу интересима црнаца. Ово осећање је посебно изражено међу „Афроамериканцима“. Стога, сврха документа ПАУД није да се супротстави имиграцији, већ да обезбеди реформу која укључује и штити интересе људи афричког порекла. На крају, циљ је да се превазиђе отпор у заједници црнаца уверавањем људи афричког порекла да ће сваки предложени закон бити правичан и инклузиван. Ово ће омогућити људима афричког порекла да постану активни партнери и заговорници реформе имиграције. Представљање документа о имиграционој реформи је значајно достигнуће. 

 

ПАУД је скуп карипских америчких, континенталних афричких, афро-латино и афроамеричких лидера који се састају квартално под покровитељством Института црног света 21^st века да размењују информације о раду својих организација, промовишу оперативно јединство и заједнички рад. Због интензивних емоција и анимозитета које је изазвала реформа имиграције, постало је јасно да је то питање којим се група треба позабавити. Занимљива ствар се десила док је документ био на финализацији. Учесници ПАУД-а почели су да расправљају о неким тензијама и сукобима међу људима афричког порекла. Хаићани су причали да су их Афроамериканци исмевали (Канго Кид и Вајклеф Џин причају да су их као децу злобно задиркивали). Континентални Африканци су се односили на искуства да су предмет шале због своје традиционалне афричке одеће. Американци са Кариба навели су случајеве да су били предмет увреда због свог нагласка и порекла. Афро-Латиноси су се жалили да су игнорисани као људи афричког порекла тако што су их једноставно убацили у „Хиспанце“ уопште. Неки „Афроамериканци“ су се набацивали чињеницом да многи Африканци са континента, Кариба, Централне и Јужне Америке не желе да их називају „Афроамериканцима“. Ова сведочења су била изузетно дирљива. Они су вапили за озбиљан рад на премошћивању подела и превазилажењу тензија међу људима афричког порекла. 

 

Расправе ПАУД-а о реформи имиграције откриле су да, док су се људи афричког порекла фокусирали на оно што су неки перципирали као „спољну претњу“, постоји „унутрашња претња“ која представља опасност за изгледе за јединство црнаца и моћ црнаца да унапреде колективни интереси афричког народа у САД и иностранству. Ова опасност се не манифестује само у тензијама са новопридошлим афричким имигрантима, већ се огледа у старим поделама по класним и обојеним линијама у црначкој заједници, недостатку позитивног расног самопоштовања у смислу порицања црначког/афричког порекла и загрљаја од стране неки од мита о пострасном друштву. Све ово ме наводи да поставим питање које је Родни Кинг прославио: „Можемо ли се сви слагати?“ Или подсећа на савете од 19^th века црначки аболициониста Дејвид Никенс: „Негујмо пријатељску заједницу са самим собом. Ово је изазов са којим ПАУД и друге организације, институције и агенције у црној Америци морају да се суоче ако желимо да максимизирамо панафричку моћ и црначку моћ у 21.^st Век.

 

Да би одговорили на овај изазов, Африканци у Америци било ког порекла морају се суочити са реалношћу да имамо „нову афричку заједницу у САД“ која се састоји од милиона релативно скорашњих долазака са афричког континента, Кариба (укључујући Хаити), централних и Јужна Америка. Нови афрички имигранти више нису мале мањине у великим североисточним градовима као што су Њујорк и Вашингтон, ДЦ Њујорк има различите заједнице „мале Африке“ насељене Сенегалцима, Малијцима, Ганацама, Гвинејцима…… Црно становништво Вашингтона укључује све већи број Етиопљана, Сомалијци и Нигеријци. Према неким проценама, у Хјустону има 50,000 Нигеријаца. Ових дана можете купити Јерк Цхицкен или Роти у Џексону, Мисисипију и Атланти, као иу традиционалним карипским упориштама у Бруклину. 

 

Проблем је у томе што имамо људе афричког порекла, браћу и сестре са црним лицима који заузимају исте просторе/места, а да нису нужно повезани једни са другима на намеран и конструктиван начин. Недостаје усклађена „унутрашња интеграција“ која ограничава нашу способност да вршимо колективну економску и политичку моћ или, у најгорем случају, доприноси контрапродуктивним тензијама и сукобима. Као што је наша покојна вољена сестра Чарши Мекинтајер учила, етничка припадност и култура су јачи чиниоци јединства од саме боје коже. Није случајно што имамо мали Мали и мали Сенегал у малим афричким деловима Харлема и Бронкса у Њујорку. Наш циљ не би требало да буде стварање хомогенизоване црначке заједнице, већ оне у којој различити људи афричког порекла могу да очувају свој етнички/национални идентитет, истовремено препознајући везе које везују све афричке људе у смислу свеобухватних културних сличности и заједничког нашег угњетавања јер расизма/превласти белаца. Полицајци који су брутализирали Абнера Луиму нису га издвојили зато што је Хаићанин, нити је полиција убила Амадуа Дијала зато што је био из Гвинеје. У очима полиције они су били припадници презрене расе и/или су били виђени као опасни црнци – период!

 

Ове позитивне и негативне премисе требало би да представљају основу за панафричко јединство у САД и иностранству. Односно, морамо да видимо да је у нашем заједничком најбољем интересу да превазиђемо мостове који нас деле и формирају везе које омогућавају људима афричког порекла да искористе наше колективне људске материјалне ресурсе како би задовољили потребе нашег народа. Ово се мора урадити пре свега коришћењем сопствених ресурса за унутрашњи/приватни саморазвој. Африка је најбогатији континент на земљи. Нема разлога да се кроз наше заједничке напоре ресурси Африке не користе за подстицање развоја Африканаца на континенту иу дијаспори. Ово захтева свест и посвећеност заједничком раду као афрички народ и филозофију развоја која даје приоритет људским потребама над похлепом, профитом и индивидуалним испуњењем. Нема изговора за милионе Африканаца који живе у сиромаштву и беди усред невероватних природних ресурса. Људи афричког порекла такође морају да искористе милијарде долара које имамо на располагању као огроман ресурс за унутрашњи развој. Подједнако важно, Африканци у Америци посебно се морају ујединити како би искористили нашу комбиновану моћ да унапредимо наше интересе у смислу алокације владиних ресурса за помоћ угроженим црначким заједницама у овој земљи и да лобирају за страну помоћ за помоћ афричким нацијама на основу приоритета и стратегије које идентификују као најкорисније.

 

Изградња оваквог панафричког јединства неће нужно бити лака. Ипак, немамо алтернативу осим да се потрудимо. Једноставно морамо пронаћи начин да се „сложимо“, а као што је Дејвид Никенс сугерисао, то мора почети тако што ћемо „неговати пријатељску заједницу са самим собом“. Др Маулана Каренга је годинама тврдила да је „кључна криза у животу црнаца културна криза“, недостатак довољно позитивне самоидентификације/поштовања до тачке „самомржње“ у неким случајевима. Болно је приметити да упркос напретку грађанских права и покрета црначке моћи/свести у добијању више црнаца на позицијама у медијима, упркос свом успеху у избору црнаца на јавне функције, црни шефови корпорација и црни спортисти у изобиљу, према према неким студијама, још увек имамо забрињавајући број деце која показују јасну преференцију за беле лутке и слике у односу на црне лутке и слике. Ово је делимично због доследног, негативног приказивања црнаца у медијима као ганста, криминалаца, наркомана и слично. Чини се да су позитивне слике/симболи у сенци негативних. Такође је штета што неки Црнци још увек играју игру поделе боје коже у нашој заједници пропагирајући идеју о преференцијама светле коже. Наравно, ово је нека врста „интернализованог расизма“ који обухвата представу о надмоћи беле расе да „ако си белац у реду си, жуто меко, смеђе се држи, али црни се враћај!“ Импликација Каренгине тврдње је да ћемо заувек пронаћи или стварати сопствене препреке принципијелном јединству и напретку све док верујемо да је „лед белог човека увек хладнији“.

 

Неговање пријатељске заједнице са самим собом као афричким народом значи да морамо да искористимо историју и културу нашег народа као основу за позитивну самопотврђивање. Морамо бити довољно одважни да верујемо да из мноштва етничких група које чине афричку породицу, можемо да искористимо заједничке, колективне и породичне вредности традиционалног начина живота афричког народа и наше заједничко искуство поробљавања, колонијалног и нео- колонијално угњетавање, сегрегација и дискриминација као основа за стварање веза принципијелног јединства, сарадње и деловања. Не може постојати превисока препрека коју бисмо могли да превазиђемо у потрази за црначком моћи за црне људе и потлачене свих раса, етничких група и националности. Црнци или Афроамериканци који вуку своје порекло од поробљених Африканаца доведених на ове обале, морају дочекати новопридошле Африканце са континента, Кариба, Централне и Јужне Америке као потенцијалне савезнике у борби за постизање пуне слободе. Слично томе, нови афрички имигранти морају препознати да је то борба њихове афроамеричке браће и сестара, херојска борба за слободу црнаца, која је утрла пут да дођу у САД без потребе да се суоче са најочитијим аспектима де јуре и де фацто сегрегација. Уз ово међусобно поштовање, можемо се суочити са задатком да се заједно боримо за савршенију унију у САД са једнакошћу, слободом и правдом за све.

 

Изградња панафричког јединства у САД и иностранству у интересу промовисања и заштите интереса афричког народа је оптужба коју је њујоршки ПАУД прихватио. Сходно томе, у знак сећања на Маркуса Гарвија, 20. августа^th, такође ће бити форум са говорницима и панел за дискусију о мостовима који нас деле и стратегијама за „неговање пријатељске заједнице са нама самима“. Програм ће укључивати и афричке културне изразе. Ако желимо да се сви слажемо, овакве врсте форума и дискусија морају се одвијати широм Црне Америке. Принципијелно јединство и акција морају бити дневни ред у новој афричкој заједници у САД. Речима Маркуса Гарвија: „Уз, моћна расо, можеш да постигнеш шта хоћеш.

 

др Рон Даниелс је председник Института Црног света 21^st Век и угледни предавач на Универзитету Иорк Цоллеге Цити у Њујорку. Његови чланци и есеји се такође појављују на веб страници ИБВ-аввв.ибв21.орг   ввв.нортхстарневс.цом . Да бисте послали поруку, договорили интервјуе за медије или предавања, др Даниелс се може контактирати путем е-поште на инфо@ибв21.орг.

  

---