Урадио бих све да спасем своје дете. Научио бих језик, читао књиге, улазио у начин размишљања отмичара, неговао бих браду, да могу. Било шта.
Брзо сам ходао низ прометну улицу у близини моје зграде, заокупљен мислима о нареднику. Боу Бергдал и његови родитељи. Сусревши се са масом углавном младих људи који су чекали испред клуба, цик-цак сам прошао кроз гомилу и улетео у сећање: Тајмс Сквер, мај 2006.
Отишао сам аутобусом из Хајленд Фолса у Њујорку након што сам истог поподнева говорио у име Породица Златне звезде за мир на скупу у знак протеста због уводног обраћања Џорџа Буша на Војној академији Сједињених Држава. Вратио сам се ноћу и вратио се кући, шетајући градским блоковима и преговарајући о енергетском пољу Менхетна које ми толико недостаје.
Тог дана, крајем маја, пре осам година, стао сам пред групу и одржао говор за који сам мислио да би Џорџ Буш требало да држи. Говорио сам о кодексу части Вест Поинта: „Кадет неће лагати, варати, нити красти, нити толерисати оне који то чине“, а затим рекао: „Молим вас да накратко прекршите кодекс и толеришете ме док се извињавам због својих неуспеха масовних пропорција. ”
Портретирајући Буша, закључио сам:
Данас ћу се предати да ми се суди пред светским судом заједно са онима из моје администрације који су лагали да би продали овај рат. Међу мојим саоптуженицима су чланови конгреса који још финансирају рат. Молим те опрости нам свима.
Наравно, Буш је играо своју улогу, обављајући своју улогу главног команданта, говорећи кадетима да одајемо почаст мртвима тако што ћемо завршити мисију. Завршио је свој задатак тог поподнева са: „Овај рат је почео на мом сату — али ће се завршити на твој сат.“
Само три године раније, Дик Чејни је рекао: „Уверен сам да ће наше трупе бити успешне, и мислим да ће то проћи релативно брзо... Недељама уместо месецима.”
Исте 2003. године, Рицхард Перле је рекао:
И за годину дана, бићу веома изненађен ако у Багдаду не буде неког великог трга који носи име председника Буша. Нема сумње да је, са изузетком веома малог броја људи блиских опаком режиму, народ Ирака ослобођен и да разуме да је ослобођен. И сваким даном Ирачанима је све лакше да изразе тај осећај ослобођења.
Шест месеци након мог путовања у долину Хадсон, демократе су преузеле контролу и над Представничким домом и Сенатом по први пут у десетак година и ја сам, заједно са својим пријатељима мира, славио, надајући се да ће се рат завршити. Био сам разочаран за неколико месеци.
Коначно, у децембру 2011. године, током девете године рата, САД су завршиле повлачење војног особља, али насиље широм Ирака се наставља бомбашким нападима, убиствима и самоубилачким нападима. Инвазија која је требало да буде цакевалк је катастрофа.
Барак Обама је 28. маја 2014. разговарао са матурантима на Вест Поинту. Рекао је: „Верујем у америчку изузетност свим влакнима свог бића. Знамо његов садржај влакана. Знајте да је једном рекао својим помоћницима: „Стварно сам добар у убијању људи“, мислећи на ударе дронова.
Носимо срамоту покоља, проширеног ратовања дроном у Пакистану, Сирији, Јемену и Сомалији.
Упркос обећању Џоа Бајдена из 2010. да ћемо „потпуно изаћи одатле, дођавола или воде, до 2014.“, Обама је недавно најавио да ће 9,800 војника остати у Авганистану. Мисија ће се наставити до 2016. И дођавола.
Сада, назад на Сгт. Боу Бергдал који је послао имејл својим родитељима 27. јуна 2009. Ево дела:
Жао ми је због свега овде. Овим људима је потребна помоћ, али оно што добијају је најуображенија држава на свету која им говори да су ништави и да су глупи… Није нас ни брига када чујемо једни друге да јуре своју децу по прљавим улицама са нашим оклопним камионима… Ми им се исмејемо пред лицем, смејемо им се што не разумеју да их вређамо… Жао ми је због свега. Ужас који је Америка је одвратан.
Бил О'Рајли је у својој емисији рекао: „Он [Боб Бергдал, Боуов отац] је научио да говори пашту, језик талибана, и изгледа као муслиман. Други водитељи вести рекли су да Боб Бергдал изгледа као припадник талибана.
Када ми је неко рекао нешто слично, да је изглед мајке нормалан, али отац има тако дугу браду и изглед…, завршио сам реченицу са „Амиш?“.
Бергдалови родитељи добијају претње смрћу од људи који су проценили да је њихов син дезертер, одговоран за смрт својих колега војника, уместо да га хвале као човека који је видео истину о ратним лажима. Жалосно што је Боу Бергдал можда био безбеднији у заточеништву него код куће у изузетно изузетном кључањем лонцу Америке.
Мисси Беаттие писао је за Национални јавни радио и часопис Насхвилле Лифе. Била је инструктор писања мемоара на Институту за доживотно учење Џона Хопкинса Осхер у Балтимору. Емаил: [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити