TДвостраначки, цунами скоро пуног политичког спектра чињенично непроверених навода да је председника Трампа подложно „компромитовао” Кремљ, уз једва било какав нестраначки притисак од утицајних политичких или медијских извора, дубоко је алармантан. Започела је Клинтоновом кампањом средином 2016, а сада је пример Њујорк тајмс колумнисти (који пишу о „Трамп-Путиновом режиму” у Вашингтону), жестоки водитељи МСНБЦ-а и неуравнотежени коментатори ЦНН-а, ова пракса прераста у хистерију Макартија последњих дана. Такве политички злоћудне праксе треба осудити где год да се појаве, било од стране конзервативаца, либерала или прогресивних.
Оптужбе покрећу политичке снаге са различитим агендама: крило Хилари Клинтон у Демократској странци, које жели да задржи контролу над странком инсистирајући да она није изгубила изборе, већ да ју је украо председник Русије Владимир Путин за Трумп; од стране непријатеља Трамповог предложеног детанта са Русијом, који желе да дискредитују и њега и Путина; а републиканци и демократе запањени да се Трамп у суштини кандидовао и победио без било које странке, чиме је угрозио успостављени двопартијски систем. Без обзира на мотивацију, увреде које су уследиле на рачун Трампа, које већ изазивају позиве на његов опозив, представљају озбиљне претње за америчку и међународну безбедност и саму америчку демократију.
До сада није изнета ниједна чињеница која би поткрепила наводе. (Без чињеница, сви смо осуђени на злоупотребе или још горе.) Непристрасна истрага би могла тражити такве чињенице, ако их има, које би онда требало објективно процијенити — али ни једно ни друго можда није могуће у тренутној политичкој атмосфери, већ само лов на вјештице .
За сада, шест навода пролази као доказ да је Трамп компромитован, или још горе, Кремљ:
1. Председник је „похвалио” Путина. Све што је Трамп рекао у вези са тим је да је Путин „снажан лидер“ и „веома паметан“ и да би било добро „сарађивати са Русијом“. Ово су емпиријски истините изјаве. Оне бледе у поређењу са топлим речима претходних председника САД за руске лидере, укључујући оне Френклина Рузвелта о Јосифу Стаљину, Ричарда Никсона о Леониду Брежњеву, а посебно оне Била Клинтона о Борису Јељцину, кога је Клинтон благонаклоно упоредио са Џорџом Вашингтоном. , Абрахам Линколн и Френклин Рузвелт. Само у позадини немилосрдне демонизације Путина од стране америчког политичко-медијског естаблишмента Трампове „похвале“ могу се сматрати раскошним. Уместо тога, за разлику од готово сваке друге мејнстрим америчке политичке личности и медија, Трамп једноставно одбија да оцрни Путина — одбијајући да га окарактерише као „убицу“ личних непријатеља, за шта такође нема доказа.
2. Трамп и његови сарадници су, како се терети, имали пословне послове у Русији и са руским „олигарсима“. Можда, али и многе велике америчке корпорације, укључујући Боеинг, Пфизер, Форд, Генерал Елецтриц, Морган Станлеи, МцДоналд'с и Старбуцкс. Њихови руски партнери су често „олигарси“. Штавише, за разлику од многих међународних хотелских корпорација, Трамп је покушао, али није успео да изгради своје препознатљиво предузеће у Русији. Чини се да је „руска имовина“ о којој је његов син говорио била од продаје станова и задруга у Сједињеним Државама Русима који носе новац у потрази за луксузним брендом – што тешко да делегитимизира. Речено је да би Трампове пореске пријаве, ако буду откривене, разоткриле подли руски утицај. Можда, али с обзиром на финансијске документе о власништву које је објавио, то се чини мало вероватним. Без обзира на то, ово остаје тврдња, а не чињеница.
3. Трампов „сарадник” и, накратко, менаџер кампање, Пол Манафорт, наводно је био „проруски” када је саветовао украјинског председника Виктора Јануковича, касније неуставно свргнутог током „револуције” на Мајдану у фебруару 2014. То не значи смисао. Професионални политички стручњак, Манафорт је вероватно био добро плаћен, као и други амерички изборни стручњаци ангажовани у иностранству. Али изгледа да је позвао Јануковича да се окрене ка несрећном споразуму о партнерству са Европском унијом и далеко из Русије — као што је то урадио Јанукович — да би освојио гласове Украјинаца изван свог изборног округа у југоисточним регионима. (Јанукович, кога је Путин мрзео из овог и других разлога, пао је у немилост Кремља до краја 2013.)
4. ЦНН-у је процурио „досије“ који наводно показује како Кремљ може да уцењује Трампа и објавио га БуззФеед. Састављен од стране бившег британског обавештајног званичника у опозиционом истраживачком послу, његових 30-ак страница је компилација невиних, непроверених и врста смећа за продају у Москви и другде. Недавно је ЦНН узвикнуо да су његови сопствени обавештајци „потврдили“ неке елементе досијеа, али до сада ниједан који би заправо компромитовао Трампа.
5. Суштина оптужби против Трампа била је и остаје да је Путин наредио хаковање Демократског националног комитета и ширење украдених мејлова преко Викиликса како би поткопао кампању Клинтонове и Трампа ставио у Белу кућу. Сажетак ових „чињеница“ представљен је у извештају са којег је скинута ознака тајности који је објавила „обавештајна заједница“ и о коме се нашироко расправљало у јануару. Иако је брзо постао аксиоматичан доказ за Трампове политичке и медијске непријатеље, готово ништа у извештају није убедљиво. Отприлике половина су „процене“ засноване на претпостављеним мотивима, а не на чињеничним доказима о стварној операцији Кремља у Трампово име. Друга половина је стандардно кукање о телевизијској мрежи РТ коју финансира Кремљ, која је у најгорем случају натпросечна „пропагандна” кућа. Штавише, један број америчких сајбер експерата инсистира на томе да руски државни хакери не би оставили отиске прстију, као што амерички обавештајни званичници тврде да јесу. Заиста, група Ветеран Интеллигенце Профессионалс фор Санити верује да документи ДНЦ-а нису хаковани, већ процурели од стране инсајдера. Ако је тако, ово нема никакве везе са Русијом. (ЦИА и ФБИ су били „велико уверени“ у налазе извештаја, али Агенција за националну безбедност, која једина има капацитет да у потпуности надгледа е-пошту, била је само „умерено самоуверена“.) Штавише, у његовој последњој председничкој штампи. Конференцији, Барак Обама је скандал ДНЦ назвао цурењем и рекао да не зна тачну улогу Викиликса у скандалу — и то упркос наводима његових сопствених обавештајних агенција. Није јасно ни да је Путин толико фаворизовао несталног Трампа да би преузео такав ризик. Судећи по дебатама у руским новинама које су повезане са Кремљом, постојала је озбиљна сумња у то који би кандидат САД могао бити најбољи – или најмање лош – за Русију.
6. Коначно, ту је и отпуштање генерала Мајкла Флина са места Трамповог саветника за националну безбедност због тога што је комуницирао са руским амбасадором о санкцијама које је Обама увео непосредно пре него што је напустио Белу кућу и Трампову инаугурацију. Колико је заправо познато, Флин није урадио ништа без преседана или инкриминишуће. Комуникација, укључујући састанке, између представника изабраних америчких председника и страних престоница, посебно Москве, била је „уобичајена пракса“ током година, каже Џек Метлок, амбасадор у Русији председника Регана и Буша; Метлок је раније договорио састанке у Москви за прелазни тим новоизабраног председника Картера. Штавише, рекао је Обамин саветник за Русију Мајкл Мекфол Вашингтон пост недавно да је посетио Москву 2008. године, чак и пре избора те године, ради разговора са руским званичницима. Тхе после имплицирао да је то био „одговарајући контакт“. Дакле, чини се, био је Флиннов, иако можда неспособан. Заиста, ако је Флинов циљ био да убеди Кремљ да не реагује претерано на Обамине санкције у последњем тренутку, које су биле праћене веома провокативном претњом да ће покренути сајбер-напад на Москву, његов позив је био мудар и у америчком националном интересу. У ствари, није Путин тај који прети америчкој демократији, већ ове оптужбе против председника Трампа о мамчењу Кремља. Није Путин тај који угрожава америчку и међународну безбедност, већ политички и обавештајни непријатељи детанта на високом нивоу. Слично, није Путин тај који деградира америчке медије „лажним вестима“. Нити Путин подмеће амерички политички процес, већ амерички обавештајци који су у рату против сопственог председника.
Председник Ајзенхауер је на крају зауставио Џозефа Макартија. Ко ће зауставити нови макартизам пре него што се прошири даље у „душу демократије“, коју тако поштују либерали и прогресивци? Чињенице би то могле учинити. Али уместо чињеница постоје само професионална етика, пристојност и патриотизам.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
1 komentar
Добро је изненађење видети овај чланак Стивена Коена објављен на Знету. Заједно са данашњим чланцима Нормана Соломона и Герета Портера, може се само надати да то означава крај опасног саучесништва овог сајта са напорима мејнстрим медија да оперу очигледну кампању психолога безбедносног апарата као праву вест.