Фотографија Јохн Б Хевитт/Схуттерстоцк
Док „анти-ваксери” настављају да сукоб са полицијом у разним европским градовима, читав медијски дискурс је формулисан око политичких склоности ове гневне гомиле, описујући их у стварним терминима као теоретичаре завере, популисте и десничарске фанатике.
Иако је тачно да су популистички, десничарски покрети широм Европе и другде деловали активно експлоатисан бес, конфузија и недостатак поверења у владе годинама, и даље је неопходно разумети корене неповерења, за разлику од спремног доприноса загушљивој подели.
Галупова анкета, објављен 2013. године, открила је степен неповерења које Американци, на пример, имају у сопствену владу и пад тог поверења у односу на претходну годину. Према анкети, само 10% Американаца је веровало свом изабраном Конгресу, само 19% је веровало здравственом систему земље, 22% има поверење у велики бизнис и 23% у медије.
Ова криза у демократији догодила се годинама пре него што је Доналд Трамп уопште размишљао да се кандидује за председника, годинама пре насилног напада на Конгрес САД и много пре него што је пандемија ЦОВИД-а изазвала негодовање и завере.
Тренд недостатак поверења у влади не јењава до данас, иако Трамп више није председник. У ствари, то је феномен који је највише погодио Западна друштва, иако у различитом степену.
Може изгледати нерационално да милиони људи одбијају да приме вакцину против ЦОВИД-19, лек који може да спасе животе потребан да би се постигао колективни имунитет. Али проблем превазилази проблем наизглед 'лудих', 'фанатика', 'теоретичара завере' и, за добру меру, такође 'расистичких' мноштва, које једноставно одбијају да спасу своје животе или животе вољених, из чистог незнања и пука глупост.
Постоје и друга питања која такође заслужују да се размотре. Недостатак поверења у владу је акумулативни процес, који је резултат дугог искуства и преовлађујућег закључка да владе заступају интересе богатих и моћних, а не сиромашних и угрожених. То се не може пожелети као резултат наводно оштрог уводника који су написале естаблишментне новине као што су Тхе Нев Иорк Тимес или Тхе Васхингтон Пост.
Јаз неједнакости у Сједињеним Државама, на пример, последњих година се стално повећава. Студија Бостон Цонсултинг Гроуп из 2017 закључио да ће до 2021. скоро 70% богатства САД бити концентрисано у рукама милионера и милијардера. Можемо ли заиста кривити сиромашног Американца из радничке класе за неповерење влади која је изазвала ову врсту неједнакости?
Либералне политичке партије, било да су демократе у САД, или Парти Социалисте у Француској, или Партито Демоцратицо у Италији, у ствари, оркестрирале су велики део ове неједнакости и накнадног неповерења и огорчености које гаје милиони својих грађана. Њихови политичари и новински медији инсистирају на редукционистичком тумачењу пораста популизма у њиховим друштвима, једноставно зато што желе да задрже себични статус кво.
Такозвани „умерени” су ти који углавном артикулишу политички дискурс тог времена, једноставно зато што је аутентична политичка левица вођена на основним основама скоро потпуно одсутна са сцене. Вакум који је резултирао учинио је читаве заједнице, људе са стварним притужбама, рањивим на крајње десничарске опортунисте, попут Марине Ле Пен у Француској, Трампа у САД и Матеа Салвинија у Италији.
Горе наведени су себични политичари са узнемирујућим политичким идејама, често шовинистичким идеологијама и, наравно, личним амбицијама. Пошто нико други не изазива мејнстрим политичаре и корпоративне медије, они су често добродошли као ослободиоци, „исушивање мочвара’ Вашингтона и где год другде постоји политички елитизам.
Неки од нас могу у потпуности да избегну ову непријатну дискусију, вероватно из страха да не буду означени као да припадају погрешној гомили или, могуће, као резултат нашег инсистирања на разумевању света са сопственог ограниченог политичког и идеолошког становишта. Али, чинећи то, ми не успевамо да истински анализирамо корене тренутног политичког хаоса.
Истина, било је покушаја у мејнстрим медијима да се понуди трећи начин размишљања о овој теми, али већина ових идеја остаје ограничена у свом обиму и контексту, и често стидљива у свом језику. На пример, недавни чланак Њујорк тајмса повезан покрета против вакцинације ’ЦОВИД културном рату’ у Европи, али једва да је ушао довољно дубоко у економску и класну компоненту те поделе.
Док „ваккерс” и „анти-ваккерс” могу наставити да се мобилишу око било ког система веровања који им је драг, интелектуалац није одговорност да следи диктате површне политике идентитета. Оно што је потребно је истинско разумевање корена ових културних и политичких феномена, са надом да се ангажује и поправи, а не да се просто осуди „друга страна“.
Покојни италијански антифашистички интелектуалац Антонио Грамши је имао written (написано) о „интелектуалној грешци“ у просуђивању без истинског разумевања, осећања и „страсности“. Према његовим речима, ниједно сазнање није могуће „а да се елементарне страсти народа не осете, да се не разумеју и да се стога не објасне и оправдају у конкретној историјској ситуацији”.
Постоје стотине милиона људи са стварним притужбама, оправданим страховима и разумљивом конфузијом. Ако се не ангажујемо са свим људима на једнаким основама за бољитак човечанства, преостаје им да траже одговоре од „пророка пропасти“ – крајње десничарских шовиниста и теоретичара завере. Ово никако не може бити једина опција.
Рамзи Бароуд је новинар и уредник палестинске кронике. Аутор је пет књига. Његов најновији је „Ови ланци ће бити прекинути: Палестинске приче о борби и пркосу у израелским затворима” (Цларити Пресс). Др Баруд је нерезидентни виши научни сарадник у Центру за ислам и глобалне послове (ЦИГА) и такође у Афро-блискоисточном центру (АМЕЦ). Његова веб страница је ввв.рамзибароуд.нет
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити