ЦСФ: Управо сте објавили нову књигу под насловом Етат де сиеге. Шта тачно покривате у њему?
 

SL: Као што сугерише поднаслов књиге, она покрива једностране економске санкције које су Сједињене Државе први пут увеле Куби на врхунцу Хладног рата. Циљ ових санкција је био збацивање револуционарне владе Фидела Кастра, чије друштвене и економске реформе нису добро пристајале администрацији Ајзенхауера тог периода. Више од пола века касније Совјетски Савез је нестао, а Хладни рат је само бледеће сећање; и даље САД истрајавају у одржавању економског опсадног стања које је загушљиво за све нивое кубанског становништва, иако првенствено погађа најугроженије секторе: жене, старце и децу.

Важно је напоменути да се дипломатска реторика коју користе Сједињене Државе да оправдају своје непријатељство према Куби мењала из периода у период. У почетку се фокусирао на национализације и њихову компензацију. Касније се Вашингтон позивао на савез са Совјетским Савезом као на главну препреку за нормализацију односа између две земље. Затим, током 1970-их и 1980-их, цитирао је кубанску интервенцију у Африци — тачније у Анголи и Намибији. Те интервенције, осмишљене да помогну национално-ослободилачким покретима који се боре за стицање независности и да подрже борбу против апартхејда у Јужној Африци, наводе се као оправдање за одржавање економских санкција. Коначно, након пада Совјетског Савеза, Вашингтон је замахнуо демократијом и људским правима као аргументом за одржање задављења кубанске нације.

ЦСФ: Какав је тачно утицај ових санкција на кубанско становништво?

SL: Економске санкције Куби представљају главну препреку за развој земље и тиме су погођени сви сектори друштва. Важно је напоменути да су Сједињене Државе, из очигледних историјских и географских разлога, увек биле природно тржиште Кубе. Удаљеност између две земље је мања од 150 км. Године 1959. 73% укупног кубанског извоза било је намењено тржишту САД, а 70% његовог увоза долазило је из Сједињених Држава. Постојала је, дакле, значајна зависност од северног суседа Кубе. Између 1960. и 1991. односи са СССР-ом су ублажили санкције, али то више није случај.

Тако практично, Куба није у могућности да прода било шта Сједињеним Државама, које остају примарно светско тржиште. Нити може од ње да купи било шта осим, ​​и то само од 2000. године, неколико примарних пољопривредних производа које је принуђен да купује под строгим ограничењима. На пример, од Кубе се захтева да унапред плати у валути која није амерички долар — нешто што приморава Кубу да сноси додатне трошкове изазване девизним курсом — све то без могућности уговарања зајма. Ово у великој мери ограничава комерцијалне могућности острва, приморавајући га да плати много већу цену трећој земљи.

ЦСФ: Истичете и ефекте екстериторијалних економских санкција.

SL: Заиста, од 1992. године и усвајања Торичелијевог закона, ове санкције се подједнако примењују на треће земље које би могле да желе да тргују са Кубом. Ово представља озбиљно кршење међународног права које забрањује да било које национално законодавство буде екстериторијално, односно да се примењује ван националних граница. На пример, француски закон се не може применити у Шпанији, а италијански закон се не може применити у Француској. Без обзира на то, економске санкције Сједињених Држава остају применљиве на све земље које тргују са Кубом.

Дакле, сваком страном броду који пристаје у кубанској луци је забрањено да уђе у америчке луке на период од шест месеци. Куба, као острво, у великој мери зависи од поморског саобраћаја. Од комерцијалних флота које послују у Флоридском мореузу, већина спроводи највећи део својих активности са јасним разумевањем значаја овог тржишта и не ризикује да транспортује робу на Кубу. Међутим, када то ураде, захтевају вишу тарифу од оне која се примењује за суседне земље, као што су Хаити или Доминиканска Република, како би надокнадили мањак који је последица забране уласка у америчке луке због тога што су то учинили. Дакле, ако је стандардна цена за транспорт робе у Доминиканску Републику 100, ова цифра може порасти на 600 или 700 за Кубу.

ЦСФ: Такође коментаришете ретроактивну природу економских санкција.

SL: Од усвајања Хелмс-Буртоновог закона 1996. године, сва страна предузећа која желе да инвестирају у кубанску имовину која је национализована 1959. ризикују кривично гоњење у Сједињеним Државама и замрзавање америчких инвестиција. Овај закон је судска аберација јер је и екстериторијална и ретроактивна — другим речима, примењује се на догађаје који су се десили пре него што је закон усвојен, нешто што је у супротности са међународним правом. Узмимо случај закона против дувана у Француској. Овај закон је проглашен 1. јануара 2008. Али да сте пушили у ресторану 31. децембра 2007. не бисте били кривично гоњени, јер се закон не може примењивати ретроактивно. Хелмс-Буртонов закон се примењује на догађаје који су се десили током 1960-их, нешто што је очигледно незаконито.

ЦСФ: Сједињене Државе тврде да су економске санкције једноставно билатерално питање које се не тиче остатка света.

SL: Пример који сам већ навео показује управо супротно. Даћу ти другу. Да би продавао на америчком тржишту, немачки, корејски или јапански произвођач аутомобила — у ствари националност је мало важна — мора да покаже Министарству финансија САД да његови производи не садрже ни грам кубанског никла. Исто важи и за сва агробизнис предузећа која желе да инвестирају на америчком тржишту. Даноне, на пример, мора да покаже да његови производи не садрже апсолутно никакве кубанске сировине. Куба не може да продаје своје природне ресурсе и своје производе Сједињеним Државама, али у овим тачним случајевима, не може их продати ни Немачкој, Кореји или Јапану. Ове мере лишавају кубанску економију преко потребног капитала и кубанског извоза на многа тржишта широм света.

ЦСФ: Економске санкције су такође имале утицај на здравствену заштиту.

SL: Заиста, скоро 80% свих пријављених патената у медицинском сектору припада мултинационалним фармацеутским компанијама са седиштем у САД и њиховим филијалама, што их ставља у позицију квазимонопола. Треба напоменути да међународно хуманитарно право забрањује сва ограничења слободе кретања намирница и лекова, чак и за време рата. И званично, САД нису у рату са Кубом.

Ево јасног примера: кубанска деца могу имати користи од Амплатзер септалног оклудера, срчаног чепа произведеног у Сједињеним Државама који омогућава да се заобиђе операција на отвореном срцу. Десетине деце чекају ову операцију. Само у 2010. овој листи су додане четири: Марија Фернанда Видал, петогодишња; Синтија Сото Апонте, три године; Маиули Перез Улбоа, осам година; и Лианет Д. Алварез, пет година.

Да ли су ова деца одговорна за разлике које постоје између Хаване и Вашингтона? Не! Али они плаћају цену.

ЦСФ: У својој књизи говорите и о ирационалној природи одређених ограничења.

SL: Заиста, треба напоменути да од 2004. године и стриктне примене правила Канцеларије за контролу страних средстава Министарства финансија САД (ОФАЦ), сваки амерички туриста који је попушио кубанску цигару или конзумирао чашу рума Хавана Цлуб током путовања у иностранство ризикује новчану казну од милион долара и десет година затвора. Други пример: Кубанац који живи у Француској теоретски не може да једе хамбургер у Мекдоналдсу. Наравно, ове мере су ирационалне јер су неизводљиве. Сједињене Државе немају материјалне и људске ресурсе да сваког туриста ставе америчког агента на траг. Ипак, то илуструје опсесивну жељу Сједињених Држава да економски задаве Кубанце.

ЦСФ: Ваша књига садржи пролог Вејна С. Смита и предговор Пола Естрадеа, обојица познатих кубанских стручњака, али без сумње без велике публике. Подсети нас ко су.

SL: Ваине С. Смитх је бивши амерички дипломата, а тренутно професор на Универзитету Јохнс Хопкинс у Вашингтону. Био је последњи амерички дипломата у рангу амбасадора који је постављен на Куби, између 1979. и 1982. Под владом Џимија Картера истакао се политиком дијалога и зближавања са Хаваном. Он је заговорник нормализације односа између Кубе и Сједињених Држава, а његов предговор говори о анахроној, окрутној и неефикасној природи ових економских санкција.

Што се тиче Пола Естрада, он је професор емеритус на Универзитету Париз ВИИИ и, без сумње, најбољи кубански специјалиста у Француској. Његови радови о кубанским темама су стандардне референце у академском свету. У свом предговору он указује на начин на који се опсадно стање Кубе добровољно замагљује од стране медија када извештавају о економским тешкоћама ове земље.

Салим Ламрани је професор на Универзитету Парис Десцартес и Универзитету Парис-Ест Марне-ла-Валлее и новинар специјализован за односе између Кубе и САД. За више информација о Цуба Си Франце, посетите ввв.лесамисдецуба.цом. Превод Ларија Р. Оберга, град Квебек, Квебек. 

---