И сам сам то рекао много пута. Треба ми одмор од овог грозног посла. Не могу више да гледам вести о Ираку или Палестини. Бојим се овог крвавог рата и желим бекство. Поштеди ме еуфемизама и лажи, блазног начина на који наши лидери и њихови колективни медији говоре о убијању и смрти, интелектуализације око ратних трошкова и узрока од стране људи који никада нису видели или чули да је Ф-16 бацио бомбу на цивила зграда. У тој згради су људи – са породицама, животима, историјом, надама и сновима за будућност. Вади ме одавде. Желим да заборавим. Молим вас, искључите рат.

Порука е-поште од доброг пријатеља из Медисона гласила је: „Морам да се дистанцирам од вести у последње време, схватам, јер ме то излуђује.“ Колико нас је поновило ово осећање? Али онда сам разговарао телефоном са пријатељем у Рафи, у појасу Газе, лапрдајући о америчкој спољној политици на Блиском истоку и како то више не могу да издржим. Слушао ме је тихо, саосећајно - и одговорио гласом пуним умора: 'Волео бих да и ја могу да га искључим.'

Али ако живите у Ираку или Палестини, ако данас живите било где на Блиском истоку, не можете то искључити. Не можете побећи. Наше ратнохушкачке, грабежљиве акције претвориле су хаотични, страдални регион у још већи пакао. Нормалан, свакодневни живот укључује ишчекивање бомбардовања и масовних убијања, да се питате да ли су ваша деца безбедна, да се питате да ли ћете тог дана стићи на посао поред контролних пунктова, да се питате да ли ће бити воде или струје, питајући се које ће мете САД погодити у Ираку (неки људи мисле да рат још није почео) и колико ће још цивила погинути или које ће домове Израелци срушити и чије ће животе овог пута окренути наглавачке.

Постоје многе везе између онога што се дешава у Ираку и онога што се дешава у Палестини – упркос томе на чему инсистирају наши медији и политичари. Можемо да избришемо, игноришемо или препишемо стварност овде ако желимо, али Ирачане и Палестинце повезује владавина америчко-израелског терора у региону. Нема бежања. Нема промене канала. Не можете одолети. Ако то урадиш, мртав си. Ти си непријатељ.

Вести из Ирака и Палестине једва стижу до Сједињених Држава. Колико људи овде може да вам каже, на пример, да је само од почетка 2003. године било 20 америчких бомбардовања у Ираку и да је један број цивила рањен и убијен у тим нападима. Колико њих зна да су амерички и британски ратни авиони бомбардовали више од 80 циљева у јужном Ираку у последњих пет месеци, „водећи ескалирајући ваздушни рат чак и док инспектори УН за оружје настављају и дипломате траже начине да спрече рат пуног размера“? (Ирисх Тимес; 1.)

Колико људи овде зна да су у неким од ових бомбардовања, који су током година уништили већи део цивилне инфраструктуре Ирака (ратни злочин, према међународном праву), амерички пилоти бацили милионе летака у јужне 'но- зона летења“ (такође противзаконито према међународном праву) упозоравајући Ирачане да не поправљају оштећене објекте? (Матт Келлеи, Ассоциатед Пресс; 2/11/03, између осталих).

Колико је оних који су свесни да су канцери у детињству, посебно леукемија, нагло порасли у Ираку као резултат граната са осиромашеним уранијумом произведених у Сједињеним Државама, баченим на јужни Ирак 1991. године? Колико њих разуме како је живети у окружењу загађеном и отрованом непоправљиво? Колико њих зна да је седам од 10 смртних случајева новорођенчади у Ираку резултат дијареје или акутних респираторних инфекција повезаних са загађеном водом и неухрањеношћу?

Колико људи овде разуме шта значи живети под сталном претњом рата, не знајући да ли ћеш сутра бити жив, да ли је твоја породица безбедна, пријатељи још увек живи? Колико њих зна да се Ирачани суочавају са хуманитарном катастрофом? Да више од половине ирачког становништва зависи од спољне помоћи у храни? Да је Ирак претрпео највећи пораст смртности деце у свету као резултат санкција које су спонзорисале САД, уништавања канализационих и електричних постројења и последичне потхрањености? (Окфам брифинг ноте; ввв.окфам.орг.ук/полици/паперс/ирак) Зар ово није облик хемијског и биолошког ратовања?

Колико њих зна да када 'званични' рат почне, процене смртних случајева ирачких цивила достижу чак 250,000 под планираним ваздушним бомбардовањем Багдада, јер што више људи убијемо, то ће вероватно бити мање жртве у САД и Британији? Колико брине што Ирак нема никакве везе са нападима на САД 11. септембра? Да просечан Ирачанин није имао никакве везе са успоном Садама Хусеина, чији су успон на власт отворено подржавале, чак и финансирале САД? Колико нас уопште почиње да схвата право значење терора?

Колико људи овде зна да израелске окупационе снаге свакодневно булдожерима руше породичне куће, фарме и предузећа у појасу Газе и на Западној обали како би направили место за масивни зид који не само раздваја Палестинце и Израелце, већ тера Палестинце на мање и више пренасељена гета? Зашто није било извештаја о уништавању бунара са слатком водом, болница, школа и центара за бригу о деци? Зашто нисмо видели лица скоро 2000 палестинских мушкараца, жена и деце мртвих од избијања нове Интифаде?

Зашто људи изгледају сумњичави или огорчени када им кажете да су етничко чишћење и апартхејд централна карактеристика израелске политичке политике и да су људи у Сједињеним Државама главни финансијски и војни субвенционери? Да би рат против Ирака могао олакшати сада већ уобичајену политику 'трансфера' или масовног протјеривања Палестинаца са онога што је остало од њихове земље?

Ирачани и Палестинци не могу да искључе своје телевизоре или да игноришу дневне вести како би их угасили. Учинили смо рат, разарања и војне претње неизбежном, бруталном реалношћу њихових живота, која их прогања дан и ноћ. Ујединили смо Ирачане и Палестинце под кишобраном тероризма који спонзорише САД. Искључити рат овде значи издати људе за чије име се сада морамо борити. На нама је да зауставимо наш расистички, садистички и убилачки режим пре него што оде корак даље. На нама је да ставимо наду уместо терора. Не гаси сада рат. Борба је једва почела.

Џенифер Ловенштајн са седиштем у Медисону (jsarin@facstaff.wisc.edu ) је добар део последње три године провео у палестинским избегличким камповима у Појасу Газе, Западној обали и Либану. Чланица је Палестинско-израелске алијансе за мир и правду (ПИПАЈА) и оснивач пројекта Рафах-Мадисон Систер Цити. Да бисте се укључили или за више информација, позовите (608) 215-9157 или се претплатите на ПИПАЈА листсерве на: PIPAJA-subscribe@yahoooogroups.com .

---