Пошто више од половине америчке јавности сада има сумње у вези са ратом у Ираку, постало је модерно и лако је критиковати разлоге рата. Најважнији међу њима је неуспех у проналажењу оружја за масовно уништење (ВМД). Не само многи новинари, стручњаци и политичари, већ чак и Бушова администрација признају ову ретроспективну слабост у образложењу. А онда, нажалост, постоји велики део мировног покрета.
Нико коме је стало до мира не би требало да се бори против рата на овим основама. Ако се нађе оружје за масовно уништење, да ли би то онда било оправдање? То би било у складу са одлучношћу Бушове администрације да одбаци процес инспекција УН. Неуспех у проналажењу оружја за масовно уништење је ирелевантан јер чак и да је постојао, постојао је миран и углавном успешан механизам за њихово проналажење и уништавање. Рећи ово значи само да би нас подсетили на један од наших предратних аргумената – сажет у знаку „Бликс не бомбе“, са демонстрација у Њујорку 15. фебруара 2003. године, који је Ханс Бликс сада окачио на свој зид.
Blix’s recently published memoir is a good vehicle for the review that to my mind is now needed. This is not, as he makes clear, the work of a pacifist. Blix did not initially disapprove of the US military buildup around Iraq, crediting it for Iraq’s increased cooperation between January and March of 2003, and even could have supported an attack if approved by the UN Security Council. He also consistently registered suspicion of the Iraqis. Though keeping an open mind, his “gut” feeling was that they were hiding WMD, and his January 27, 2003 report to the Security Council was celebrated by hawks for its harsh assessment of Iraqi efforts. Blix was not even sympathetic to Iraq’s complaint that the continual bombing by the US in the “no-fly zones” complicated any effort to comply with the request for U-2 spy flights there, notwithstanding that the zones and attacks were not UN-sanctioned.
Утолико је утолико речитије, дакле, да су САД Бликса сматрале противником.
Blix gives the background, the history of inspections mandated by Security Council Resolution 687, passed at the end of the first Gulf War. The eradication of biological and chemical weapons was to be verified by the UN Special Commission (UNSCOM), nuclear weapons by the International Atomic Energy Agency (IAEA). Until verification Iraq would remain under economic sanctions. UNSCOM eventually confirmed the Iraqi destruction of large stockpiles which took place in summer of 1991 according to Iraqi scientists, military officers, and Hussein Kamel, the high-profile defector who said that he ordered it; the destruction wasn’t documented, though, and there was a possibility that other chemical and biological weapons remained hidden. UNSCOM also found and destroyed additional weapons, but always at sites that Iraq had declared, as required by 687.
Meanwhile the IAEA, where Blix was director general, eliminated the infrastructure of Iraq’s nuclear program and removed all fissile material. This left Iraq with no ability to produce any significant amount of material for nuclear weapons. By the end of 1998 the Security Council generally agreed that Iraq’s nuclear dossier was pretty much closed. In early 2001, Secretary of State Colin Powell went further: Saddam Hussein, he said, did not have “any significant capability with respect to weapons of mass destruction.”
У то време више нису вршене инспекције. Они су окончани бомбардовањем САД/УК у децембру 1998. године, које је уследило након ирачке одлуке да више неће сарађивати са инспекцијама све док санкције не буду укинуте и УНСЦОМ реорганизован. Блик спекулише да је Садама Хусеина можда убедила реторика САД да ће санкције престати само ако буде свргнут, што би уклонило шаргарепу окачену за 687. Ирак је такође оптужио УНСЦОМ за шпијунажу, оптужбу коју су новински извештаји поткрепили убрзо након бомбардовања (што Бликс не критикује осим тактички).
In late 1999 the Security Council passed Resolution 1284, largely following the recommendations of a panel that had warned against unnecessary confrontation in the inspections process and infiltration by national intelligence agencies. While acknowledging Iraq’s progress toward meeting the requirements of 687, 1284 established the UN Monitoring, Verification and Inspection Commission for Iraq (UNMOVIC) for continued inspections. Blix became its head.
САД су подржале 1284, чак и са долазећом Бушовом администрацијом. Пауел и саветница за националну безбедност Конделеза Рајс уверили су Бликса у подршку УНМОВИЦ-у, а Пауел је обећао да ће испитати питање обезбеђивања обавештајних података инспекторима. Али након 9. септембра, Бликс је приметио да су се „ставови свакако променили“. Док су и даље изражавали подршку, Рајс и Пауел су у јануару 11. рекли Бликсу да сумњају да ће се Ирак повиновати. Убрзо након тога, председник Буш је одржао своје обраћање о стању у Унији, означавајући Ирак, Иран и Северну Кореју као „осовину зла“.
У септембру је објављен политички документ Стратегија националне безбедности Сједињених Америчких Држава, који промовише политику превентивне акције. У њему се наводи: „Морамо бити спремни да зауставимо одметничке државе и њихове терористичке клијенте пре него што буду у стању да прете или употребе оружје за масовно уништење против Сједињених Држава и наших савезника. У говору пре месец дана, потпредседник Чејни је већ поменуо превенцију, позивајући се на 9. септембар и заговарајући инвазију на Ирак због инспекција. Заменик министра одбране Пол Волфовиц и други су наводно страховали да би обновљене инспекције могле да „торпедују“ план за инвазију, који је у лето 11. описао Њујорк тајмс.
Али САД су такође следиле нову резолуцију Савета безбедности. Донет у новембру 1441. прогласио је да Ирак није испоштовао претходне резолуције, али да ће му бити дата последња шанса. Морало је да сарађује „одмах, безусловно и активно“ са инспекторима. Сваки „даљи материјални прекршај“ значио је да ће Савет „размотрити ситуацију и потребу за поштовањем“. Резолуција је такође налагала „тренутно тачну, потпуну и потпуну декларацију“ о свим програмима наоружања и да ће „лажне изјаве или пропусти представљати даље материјално кршење“, што би могло довести до „озбиљних последица“.
Blix considered this “a draconian resolution that would not have been accepted by any state that was not under direct threat of armed attack.” Many in the Bush administration were reported by the New York Times to have preferred its flat rebuff by Saddam Hussein, to justify an attack. That did not happen. But in January 2003 the US pressed the case that the required Iraqi declaration had not been accurate and complete, and that Iraq hadn’t provided immediate and active cooperation with the inspectors. On the first point Blix agreed that, while the Iraqis “cooperated tolerably on procedure,” they had not eagerly cooperated on such issues as aerial surveillance and private interviews. But on the second Blix demurred: despite the overall harshness of his January 27 report, he did not rule out the possibility that Iraq had no more weapons to report.
Извештаји Бликса и Мохамеда Ел Барадеија од 7. марта, шефа ИАЕА, били су охрабрујући за оне који су се надали мирном исходу. Иако је приметио нерешена питања, Бликс је похвалио Ирачане за уништавање пројектила и већу сарадњу у погледу ваздушног осматрања и других питања. Ел Барадеј је известио да нису пронађени докази о било каквој обнови капацитета за нуклеарно оружје. Такође је рекао да алуминијумске цеви које је Ирак покушао да увезе нису повезане са производњом нуклеарног оружја, што је у супротности са презентацијом Колина Пауела Савету безбедности 5. фебруара; и да је документ за који се тврди да је показао договор између Ирака и Нигера о увозу сировог уранијума био неаутентичан, поткопавајући тврдњу председника Буша о стању Уније.
За Бликса „није било тешко уочити како је америчка администрација одступила од тога да инспекцијске извештаје види као потенцијалну предност у поткрепљивању будућег захтева за оружаном акцијом, да их идентификује као препреку, чији ауторитет је САД требало да поткопа“. Преко портпарола и медија, САД су то накнадно покушале да ураде тврдњама да је Бликс избегао да помене откриће дрона и касетне бомбе које су, закључиле су САД, биле за испоруку хемијског оружја. Бликс је у ствари поменуо дрон, али није извео исти закључак; он сада додаје да су САД „морале знати да само америчко ваздухопловство није веровало да су ирачки дронови служили за испоруку биолошких и хемијских агенаса“. Касетна бомба је била очигледна реликвија пронађена у старој фабричкој радњи, без уочљивих трагова хемијских агенаса. Након неколико дана у центру пажње медија, Блик више никада није чуо за то из САД или било кога другог.
In fact, says Blix, no intelligence provided by the US or other countries to UNMOVIC regarding proscribed activity, such as alleged mobile biolabs – also mentioned in Powell’s presentation – had ever panned out. There was a problem at the top. As former lead State Department intelligence official Greg Thielmann put it, the Bush administration “has had a faith-based intelligence attitude.We know the answers, give us the intelligence to support those answers.” Unsupportive evidence – such as the Air Force’s view on the drones, the US Department of Energy’s on the aluminum tubes, or the State Department Intelligence Bureau’s on the Niger document – did not disturb the expressed public certainty. Blix puts this down to “a deficit of critical thinking,” though Thielmann’s conclusion – not noted by Blix, but shared by others in the intelligence community – is rather that the administration molded intelligence to support the decision to invade. (Today Powell claims that analysts who knew better at the time didn’t brief him, but Thielmann says otherwise.)
The US appropriated the determination not just of intelligence but also of whether Iraq was in compliance with 1441, and of what to do if it was not. >From the beginning France and others took it rather that a “material breach” could be registered and acted upon only as based on a report from the inspectors. The majority of the Security Council opposed the draft resolution circulated by the US, Britain, and Spain in late February that would have authorized war (on the US-intended interpretation), despite heavy US pressure. Blix comments, “Getting the UN votes authorizing war was the main US preoccupation. That the professional inspectors.had not come to confirm US/UK assertions was apparently not an overwhelming concern of the administrations.” On March 16, Bush met with his British and Spanish counterparts in the Azores to deliver an ultimatum, ostensibly to Saddam Hussein but, Blix suggests, perhaps really to other members of the Security Council: “to support the resolution or be bypassed.”
Yet the opposition was not to armed action but, Blix stresses, to such action at that juncture. US officials liked to say that the inspections process could not go on indefinitely, but in fact there was no disagreement on this point. In their February memorandum, France, Germany and Russia stressed it, and (following 1284) set a period of 120 days for a remaining assessment by UNMOVIC. The French ambassador and foreign minister later signaled a willingness to shorten the time. Canada meanwhile had proposed an end-of-March deadline for the completion of key benchmark tasks. A last minute Chilean proposal similarly would have given Iraq three weeks or thirty days beyond the March 17 date set down by the US, Britain, and Spain. Tony Blair offered Blix the possibility of “perhaps a few days” beyond that date. Of all these compromise initiatives the only one not ruled out by the US was Britain’s, and even there the attitude was toleration rather than support. For the US, it wasn’t that inspections couldn’t go on indefinitely; they could not even go on five more days.
Зашто? Инспектори, подсећа Бликс, нису видели никакву хитност осим оне коју су створиле САД. Како је Рајс рекла за Бликс, било је тешко задржати велику оружану силу на седишту. Њујорк тајмс, позивајући се на војне стручњаке, известио је 10. новембра да је идеално време за инвазију крај фебруара или почетак марта, пре врућег времена које би учинило неподношљивом било какву заштитну опрему против хемијског оружја.
Blix doesn’t think that the US had already decided to invade the previous summer, when the force buildup began and President Bush reportedly approved an overall war strategy for Iraq. But what’s important is that in March 2003 the US chose to invade, rejecting all alternatives inconsistent with its claimed unilateral right to initiate war any time it likes. It was final confirmation of the evidence manifest for months, not of US belief that inspections wouldn’t succeed, but of a fear that they would and thus “torpedo” war plans.
Што се тиче онога што објашњава „промењене ставове” које је приметио након 9. септембра, Бликс спекулише да су САД одлучиле да треба да предузму превентивне мере против било које земље за коју сматрају да би „могла представљати претњу за САД”. Али то не обухвата приступ обавештајним подацима „заснованог на вери“ да би се утврдило ко би могао да представља претњу. Бликс такође не сматра да је најужи круг администрације ступио на функцију заговарајући употребу силе против Ирака. Као што су приметили Ричард Кларк, Пол О'Нил и други инсајдери бивше администрације, борбе против Ирака су започеле после 11. септембра, упркос томе што нема доказа о његовој умешаности или било каквој претњи. Све ово (и много више) сугерише 9. септембар као изговор, а доктрину превенције као покриће, за постизање других циљева осим одбране од тероризма.
Без одобрења Савета безбедности, рат је био кршење повеље УН, као што је генерални секретар УН Кофи Анан тада приметио и недавно поновио (а самим тим и кршење закона САД, с обзиром на то да Устав САД укључује као „врховни закон земље ” сви уговори у којима су САД потписница). Осим инспекција, мирољубиве алтернативе укључују мултилатерална решења као што су Бликсове препоруке: „обавезе из споразума, као што је Уговор о неширењу нуклеарног оружја. Конвенција о хемијском оружју [и] регионални уговори који успостављају зоне слободне од нуклеарног оружја“, од којих ниједна САД није показала озбиљног интересовања због њиховог потенцијала да ограниче политику САД. САД су се такође недавно успротивиле мерама верификације Споразума о прекиду производње фисивног материјала, којим би се забранила производња фисилног материјала за нуклеарно оружје. Када прихватимо неуспех у проналажењу оружја за масовно уништење као критику рата у Ираку, као да би њихово проналажење представљало оправдање, дозвољавамо себи да будемо кооптирани у начин размишљања америчких креатора политике: да у погледу ОМУ или било чега другог, САД понашање није везано никаквим уговором или законом.
Ништа од овога није академско. Није тешко замислити, на пример, време када је амерички председник, након што је прогласио неуспех санкција Ирану због развоја нуклеарног наоружања, најавио планове за превентивни удар. (Можда је председник Кери, који је јасно ставио до знања да никада неће дозволити да УН стане на пут америчкој политици.) Да, обавештајни подаци у прошлости су се показали погрешним, али ти проблеми су сада решени; осим тога, не само друге земље, већ и ИАЕА потврђује да Иран заиста има такву способност. Какав би био наш одговор?
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити