Време нам је показало да речи које користимо у великој мери утичу на нашу перцепцију стварности. Крилатице – „рат против тероризма“, „ослобађање народа Ирака“, „промена режима“, „ширење демократије“ – и даље без стида проглашавају спин доктори у Вашингтону у прећутном договору са корпоративним медијима. Док многи можда купују џинговски жар, има и оних који виде кроз димну завесу речи и схватају да су намере америчке владе далеко од добронамерних. Међутим, једина реч коју су чак и неистомишљеници наизглед пристали да користе је да ово називају „ратом“ са Ираком. Заиста, овековечење овог фарсичног и обмањујућег израза дешава се на штету покрета отпора и сваког покушаја да се тренутна ситуација сагледа кроз реалистичну и праведну сочиву.
Политолози и војни аналитичари сигурно су расправљали који су предуслови да се одређени сукоб назове „ратом“. Међутим, чини се да чак и ми који нисмо добро упућени у политику треба да схвате огромну нетачност називања ово „ратом“ са Ираком. Сједињене Државе, као једина светска суперсила, замашују Ирак у погледу његове војне снаге. Познато је да Сједињене Државе имају мноштво оружја за масовно уништење (нпр. хемијско, биолошко и нуклеарно); још увек нема конкретних доказа који би потврдили тврдњу да Ирак поседује те исте деструктивне капацитете. Америчка влада је послала преко 250,000 војника на границе Ирака у последњих неколико месеци; ирачка влада није послала трупе у Канаду или Мексико чекајући сигнал за инвазију на Сједињене Државе. Док су јастребови у Вашингтону наредили својим трупама да почну бомбардовање Ирака, Хусеин и његов режим нису започели напад, нити су претили пре него што су Сједињене Државе објавиле овај „рат“. Можда је најпоучније, док се интензитет напада повећао у последњих неколико дана, десетковање које се наноси ирачком народу није ништа ново; заиста, наставио се несмањено кроз санкције које су увеле УН и бомбардовање под вођством Америке и Британије током протеклих 12 година. За то време, Ирак није једном напао Сједињене Државе – додуше због њихове неспособности да то учине, а не због неспремности са њихове стране.
У Првом и Другом светском рату у почетку су се сукобљавали супротстављени савези са сличним војним и стратешким силама. Корејски и Вијетнамски рат, у међувремену, илустративни су за друге „ратове“ у којима је „непријатељ“ био знатно слабији, па стога нису представљали директну претњу Сједињеним Државама у то време. У овим случајевима, потенцијал „нестабилности“ који би произашао из ширења комунизма је наводно претња на коју су реаговале Сједињене Државе. Међутим, ни то није паралела која се може повући са тренутном ситуацијом, јер идеологија коју заступа Садам Хусеин, иако сама по себи одвратна, не представља директну претњу по Сједињене Државе. Уместо тога, постало је прилично јасно да економска полуга која ће се стећи контролом ирачких резерви нафте и стратешка доминација која ће се обезбедити на Блиском истоку окупацијом Ирака, дају подстицај за амерички „превентивни“ удар. Наравно, да би оправдали такве неплемените намере, ратни хушкачи у Вашингтону су дали све од себе да убеде свет у претњу коју представља Хусеинов режим у Ираку. Наравно, нема ничег новог у употреби „рата“ да се „непријатељ“ учини легитимном претњом у очима својих грађана.
Назвати ово ратом интуитивно сугерише битку између два непријатеља неке упоредиве, чије су војске на супротстављеним странама и пуцају једна на другу преко велике поделе. Реалност је да је ово сукоб између два психопатска, насилна, арогантна мушкарца који се налазе у веома различитим околностима са веома различитим ресурсима на располагању. Буш поседује половину светског војног хардвера и безброј оружја за масовно уништење, док су Сједињене Државе неоспорно најутицајнији економски и политички играч на глобалној сцени. У међувремену, тврдње да Хусеин поседује оружје за масовно уништење остају непоткријепљене (иако су признато могуће), док је лишени народ Ирака страдао због комбинације његове политике и санкција УН-а у последњих 12 година. Сходно томе, ако се ово назове ратом, минимизира се диспаритет у моћи између две укључене нације. То чини да они који се противе бомбардовању Ирака интернализују идеју да ова два непријатеља деле одређени степен једнаких основа. То подрива флагрантну неправду имплицитну у једностраном напору Бушовог режима да успостави опресивну глобалну хегемонију. Али, што је можда најважније, назвати ово ратом не чини правду људима Ирака који ће наставити да плаћају цену изгубљених живота, јер им се некажњено пустоши.
Иако се може изнети аргумент да је ово семантичка дебата, истина је да ако желимо да почнемо да разоткривамо лажи надолазеће америчке империје, морамо избегавати њихове речи суптилне индоктринације. Морамо створити свој народни језик који тачно осликава стварност онога што се дешава тако да може бити на одговарајући начин забележен ради потомства. Заиста, постоји безброј термина и израза који прикладно описују оно што се дешава у Ираку, али „рат“ није један од њих. Оно чему свједочимо је агресија коју предводе САД против Ирака у циљу унапређења империјалистичке агенде. То је акт државног тероризма који се противи међународном праву и јавном мњењу. То је неоправдано бомбардовање. То је инвазија која ће се завршити окупацијом. То ће бити масакр.
Самир Хусеин је дипломирани студент медицине на Универзитету МцГилл. Он је независни писац, заговорник социјалне правде и један од оснивача Покрета солидарности аутохтоних народа са седиштем у Монтреалу. До њега се може доћи на [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити