Шта је тачно оно што Израел намерава да уради са Палестинцима сада на територијама које је управо отворио за изградњу домова за јеврејске насељенике, чиме би проширио своју политику окупације и анексије онога што је легално палестинске земље?
Прошлонедељни велики број гласова Генералне скупштине Уједињених нација за доделу Палестини статуса државе посматрача који није члан, праћен је „казњавањем“ Палестинаца од стране израелске владе задржавањем пореских прихода од око 100 милиона долара које палестинске власти, и одобравањем изградње 3,000 нових илегалних домова за израелске насељенике у спорним областима Јерусалима, што онемогућава да ова територија постане, како се раније претпостављало, и како су тврдили Палестинци, део будуће палестинске државе. Ако Израел има свој (садашњи) пут, палестинске државе неће бити.
Бруталност ове израелске одмазде шокирала је оне у међународној заједници који су очекивали реакцију, али не тако презирну према Генералној скупштини, и тако дрски укор Бараку Обами и америчкој влади, која је неколико сати раније подржала Израел на гласању у скупштини. .
Европска реакција била је невиђено оштра, уз оштре критике влада, амбасадоре позване на објашњења и конференцију заказану за понедељак између Француске и Британије, а можда и других европских влада, на којој би се разговарало о даљим заједничким акцијама против Израела.
Израелска влада је наводно била затечена британским и немачким уздржаним током гласања (Британија је у прошлости била попустљиви следбеник сваког америчког вођства у вези са Израелом, а од Немачке се увек очекује да гласа са Израелом), као и бројем сви гласови других великих европских влада против Израела. Глобално, само три велике нације осим самог Израела гласале су против Палестинаца: САД, Канада и Чешка. (Поред тога, постојале су неке мале америчке острвске зависности у Пацифику.)
Док се амерички Конгрес, према мушкарцу/жени, окупио на страни Израела, тешко је рећи оно што је амерички народ у целини мислио, с обзиром на прилично збркану представу о арапско-израелском сукобу коју држи већина Американаца, и популарно непознавање међународног послови уопште.
Већина Американаца је прихватила експлоатацију огромне материјалне и војне помоћи од стране Израела и његових америчких присталица, па чак и огромну политичку подршку, коју су Израелу ставиле на располагање и републиканске и демократске администрације, као и озлоглашено застрашивање и уцене америчких изабраних званичника који су о палестинском питању
(што је уобичајена ставка политичког пејзажа у Вашингтону и Њујорку, али није широко позната широм земље). Знатан број америчких (и израелских!) политичких посматрача страхује да би ово незнање/равнодушност на крају могло да се заврши популарном америчком реакцијом против Израела и његових америчких посредника. То се вероватно неће десити
ускоро, али би могао имати велику снагу ако дође.
Али да се вратимо на првобитно питање, које изгледа мало ко жели да постави: када Израел победи у кампањи за стварање јединствене, неоспорне јеврејске државе на целој земљи коју су УН дале 1948. да направи паралелне јеврејске и арапске домовине (план који арапске државе су се бориле и изгубиле), шта се дешава са палестинским народом који је остао у земљи?
Неће их бити баш онолико колико их тренутно има, ако истрају у својим спорадичним и неуспешним изливима отпора, освете или одмазде, јер Израел, као и империјалистичке силе из прошлости, има „Максимов пиштољ, а нису“ – у облику Ф-16, касетних бомби и нуклеарног оружја, ако је потребно. Међутим, палестински наталитет је много већи од укупне стопе израелске јеврејске популације.
Шта премијер Нетањаху и његове колеге намеравају да ураде са Палестинцима? За сада, ови други су затворени у зидовима или барикадираним ограђеним просторима на ономе што сматрају својом сопственом земљом, али цела сврха израелске националне политике је да им ту земљу одузме.
Штавише, остављени без земље у све лошијим условима – иу Великом Израелу – Палестинци би постали жртве апартхејда лишене наде. То би била ужасна непријатност и међународна срамота, као и етничка контрадикција, у ономе што би израелски патриоти очекивали да се види као тријумфална свејеврејска држава, Израел пророка.
Шта могу да ураде са Палестинцима? Истерати их све у Јордан, Египат, Либан или Сирију (оно што је од тога остало), од којих их нико не жели? У сваком случају, спектакл Израела који тера оно што је преостало од милиона Палестинаца — јецајућих мајки, деце која вуку своју јадну имовину, мушкараца који се боре — преко својих граница у стране земље, под нишаном пиштоља или користећи булдожере и тенкове, био би лоши односи с јавношћу (могло би се рећи).
Можда би Сједињене Државе, земља имиграната, прихватиле Палестинце? Мора се питати Обама или лидери Конгреса. Ипак, мислим да би одговор био не. Европа већ има више муслиманских имиграната него што јој је удобно. Али можда би Израелци могли да их натерају на бродове за Немачку, која је све ово започела?
То је веома озбиљно питање — шта Нетањаху мисли да ће урадити са Палестинцима? Постоји незамисливо решење. Боље би било да Израел, управо сада, прихвати решење о две државе.
Посетите веб локацију Виллиама Пфаффа за више о његовој најновијој књизи „Иронија манифестне судбине: трагедија америчке спољне политике“ (Валкер & Цо., 25 долара), на адреси http://www.williampfaff.com.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити