У годинама опадања кинеске империје, високи званичници су развили згодан начин да се носе са војним неуспесима и поразима страних сила. Они су једноставно објавили да су херојске снаге цара извојевале још једну победу над варварским непријатељем.
За част тим званичницима, увидели су да је серијска лаж само краткорочно решење за њихове проблеме и да вести о катастрофалним поразима Кине нису могле бити трајно потиснуте. Али веровали су да ће до тренутка када је то постало очигледно, једна од скривених снага њихове земље прорадити, што би им дало огромну предност у било ком дуготрајном сукобу.
Кинески тајни ратни победник – званичницима су рекли њихови стручни саветници – био је да је Кина водећи светски произвођач рабарбаре. Ово се много користило у традиционалној кинеској медицини и сматрало се јединим ефикасним леком за затвор. Ови експерти су самоуверено саветовали тадашње креаторе политике да све што треба да ураде јесте да одсеку Запад од његових залиха рабарбаре и да ће његови лидери на крају бити приморани да жуде за миром.
Наравно, довољно је лако исмејати смешне жеље оних давно заборављених мандарина, објашњавајући пораз и узалуд покушавајући да зауставе напредовање варвара. Али њихове самообмане имају много заједничког са онима западних и блискоисточних политичара, војника и дипломата који покушавају да зауставе наизглед незаустављив напредак Исламске државе (Исис) у Ираку и Сирији у 12 месеци од Исламска држава је заузела Мосул 10. јуна 2014.
Суморно искуство није спречило западне и регионалне лидере да буду под утицајем налета лажног оптимизма. Пре пада Мосула, изгледа да нико није обраћао много пажње на то Исис је заузела Фалуџу и слободно је деловао од иранске границе до Алепа. Након што је Исламска држава заузела већи део северног и западног Ирака прошлог јуна, могло се очекивати да ће то бити схваћено озбиљно, и тако је било, накратко. Али онда су се умешали блискоисточни теоретичари завере, тврдећи да је Исис само стара партија Баас прерушена у исламску одећу, док је у Багдаду постало општеприхваћено мишљење да је Исламска држава склопила договор са Курдима који су забили нож у леђа ирачкој војсци.
Ова широко распрострањена теорија о завери ИСИС-а и Курда срушена је о главу када је Исис напала и победила ирачке Курде у августу. Али акција Исис-а изазвала је америчку ваздушну кампању против ДАЕШ-а, а амерички ваздушни удари били су централни у спречавању Исис-а да прегази милицију сиријских Курда која се бори јуначки држати град Кобани током четири и по месеца опсаде.
Раније ове године, Пентагон је произвео фантастичан сценарио о скором поновном заузимању Тикрита, а 31. марта ирачка влада је коначно преузела мали град након једномесечног напада. Отприлике у то време приметио сам да су ме третирали са скептицизмом када сам покушавао да убедим људе да Исис постаје јача, а не слабија. Истина, Исламска држава није успела да заузме Кобани, али је издржала ударе од најмање 700 америчких ваздушних напада у ограниченом подручју, што је снажан доказ дисциплине и одлучности њених снага. Разговарао сам са многима који су напуштали Исис и они су потврдили да Исис свуда регрутује локалне младиће. Ако самопроглашени калифат има шест милиона становника, онда је његова регрутација веома велика.
Исис се није жестоко борила за Тикрит и можда га је држао са само 500 бораца. Ипак, њен пад је довео до апсурдно преувеличаних нада у Багдаду и широм света да се Исис урушава, иако је било мало стварних доказа за то. Што је још важније, ирачка војска се није враћала заједно након прошлогодишњих пораза. Један ирачки безбедносни званичник проценио ми је да је његова стварна ударна снага била само између 10,000 и 12,000 људи (Златна дивизија, Сват и неколико других јединица). Ово је било пре дебакла у Рамадију.
Прави војни однос снага између Исламске државе и њених непријатеља – толико различит од самообмањујуће пропаганде – постао је превише очигледан 17. маја када је Исис поразили елитне ирачке војнике да заузму Рамади. Четири дана касније, 21. маја у Сирији, Исис је разбио сиријску војску и заузели Палмиру и од тада је ударио на јединице сиријске опозиције северно од Алепа и на град Хасаку на североистоку земље.
Треба истаћи три тачке зашто су ове победе посебно значајне. Прво, Исламска држава напада на више фронтова удаљених много стотина километара, показујући већу војну снагу него прошле године. Друго, побеђује упркос америчким ваздушним нападима који су је требало да зауставе на путу и да је сруше. Треће, ови најновији напади нису били изненађење као на Мосул, али, иако су били предвиђени, ирачка и сиријска војска нису успеле да их зауставе.
Како су западни креатори политике реаговали на ове запањујуће поразе? Нажалост, њихов одговор је био веома сличан онима кинеских званичника пре неколико векова. Негирали су размјере војних катастрофа и претварали се да је Исламска држава та која се повлачи. Заменик америчког државног секретара Ентони Блинкен изјавио је да је територија коју контролише Исламска држава све мања и да је „више од 10,000“ бораца Исламске државе убијено у америчким ваздушним нападима. Прва тачка је вероватно нетачна и, у сваком случају, бесмислена је у квази-герилском рату, док велике жртве Исламске државе сугеришу да има много више људи под оружјем него што се генерално верује ако још увек напада на толико места у исто време . Британски министар спољних послова Филип Хамонд је инсистирао да је заузимање Тикрита, за шта се Исламска држава није жестоко борила, важније од пада Рамадија за који се ирачка војска борила месецима. Обојица су говорили након конференције у Паризу која је била о томе како се борити против екстремиста и која је одлучила да није потребна никаква нова стратегија.
Многи од лидера на овом састанку су очигледно слушали умирујуће речи од својих саветника и обавештајних служби о томе како ће нека савремена верзија монопола кинеске рабарбаре осудити Исис на дугорочан пораз. Током протекле године слушао сам бујицу лажних разлога зашто ће Исис на крају бити поражен, иако ниједан од њих није потврђен догађајима. Амерички фаворит је некада био „наоружавање сунитских племена“, али то је функционисало тек 2006-07, када је подржано од 150,000 америчких војника, иу Ираку против Ал-Каиде, која је била много слабија од Исламске државе. Племена у Ираку и Сирији која су ово покушала други пут су поклана.
Оптимисти ме уверавају да ће Исламска држава нестати јер њен екстремизам и насиље не воле људи којима влада. Ово је можда тачно за њен осећај, али нема планове да се кандидује на изборима и убиће сваког ко му се супротстави. Други тврде да Исис остаје без новца, што, чак и ако је тачно, неће угасити религиозни култ великог дивљаштва који верује да је божански инспирисан. Исламска држава може бити поражена, али само када се томе да потпуни приоритет и када креатори политике одбаце самообмањујуће рецепте за њено нестанак.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонитиРелатед Поруке
Но релатед постс.